На данашњи дан 1999, приликом бомбардовања Варваринског моста настрадало 10 цивила

Општина Варварин, мештани и грађани широм земље данас обележавају и сећају се погибије 10 невиних цивила који су настрадали током бомбардовања, а ове године откуцава 23. година. И нико за овај злочин није преузео одговорност!

НАТО снаге су на овај дан у два наврата бациле пројектиле на мост на Великој Морави. Осим невино страдалих, у масакру је и 30 повређених цивила.

Ваздушни напад се догодио током прославе празника Свете Тројице. Мета агресора је била удаљена свега 200 метара од пијаце и стотинак метара од цркве. Православни празник окупио је тада велики број мештана. Варварински мост је погођен са две ракете. Том приликом настрадали су талентована ученица Математичке гимназије, петнаестогодишња Сања Миленковић, свештеник Миливоје Ћирић (66), Милан Савић (24), Војкан Станковић (31), Зоран Маринковић (33), Ратобор Симоновић (38), Ружица Симоновић (55), Стојан Ристић (56), Тола Апостоловић (74) и Драгослав Терзић (68).

И, сваке године жалимо за невино настрадалима. Прошле године обележавање овог масакра протекло је у мањем обиму због пандемије. Мештани, свештена лица и представници локалне самоуправе заједно се окупе како би поделили бол и сећање на невине жртве. Служи се света литургија у Цркви Успења Пресвете Богородице, а помен жртвама буде одржан у близини моста, након тога један венац се спушта низ Велику Мораву.

Десет живота је угашено на Вараваринском мосту, али је смрт младе математичарке дубоко ганула Србију.

Сања се тог дана са две другарице враћала са пијаце. Након што су прешле половину моста одјекнуле су детонације. Током првог напада није задобила повреде и покушала је да помогне пријатељицама, али други напад је однео њен живот. Гелер ју је погодио у леђа. Њени родитељи Зоран и Весна, на путу ка мосту, гледали су како им агресори узимају најдрагоценије у животу. Иако су екипе Хитне помоћи покушале да помогну Сањи и упутиле је рањену у Крушевац, након пар минута њен живот се угасио.

Мајка Весна Миленковић описивала је трагедију коју је доживела, и говорила да иако је знала да јој детета више нема, у њој је тињала нада.

– Свако у своје дете уложи живот. Оно ти даје снагу да идеш напред и да се бориш. Нешто градиш толико година, и у једном тренутку све нестане, и кад се окренеш не видиш ништа иза себе. Све сам изгубила – ћерку, најбољу другарицу, љубав… Све је нестало тог дана, нема више ничега и за мене ће овај рат вечно трајати – говорила је својевремено Сањина мајка.

У цркви у којој се чува сећање на невино страдале, тог дана је била одржана служба коју је тада служио свештеник Миливоје Ћирић. Погинуо је после службе, док је покушавао да спасе друге.

– Сећам се да сам свуда тражила оца, од цркве до Дома здравља и назад. Код моста, видела сам и да се нашим аутом превозе рањени људи – испричала је Верица Ћирић, свештеникова ћерка. Миливоје Ћирић отрчао је до моста након првог напада. И за њега је други налет ракета такође био кобан. Како су очевици тада описивали, настао је општи метеж. Само је у порти цркве тада било око 200 људи, а на улици која је делила светињу и ћуприју, још око 2.000.

Напад на Варварински мост извели су бомбардери НАТО који су припадали немачкој војсци. Немачка никада није преузела одговорност за десеторо невино настрадалих. Немачки адвокати су од 2001. године водили судску битку у име породица жртава и преживелих. Одлуку о одбијању ове тужбе донели су Основни суд у Бону, Виши суд у Келну, Савезни суд у Карлсруеу и Уставни суд Немачке. Нажалост, ни 23 године након овог масакра, нико није преузео одговорност за мајке, очеве, ћерке, синове, унуке, деке, баке, браћу и сестре који су невино настрадали 30. маја у Варварину. Породицама које су изгубиле своје најближе, Варваринцима који су повређени, и свим надолазећим генерацијама у нашој земљи остаје само да чувају сећање на овај масакр и отргну га од заборава. Једино на овај начин невино настрадали и њихове породице неће претрпети још једну неправду.