Светислав Пушоњић: Зло које нам неко чини није само ”посао”, већ ЗЛО и само ЗЛО, које као такво мора бити кажњено

Једна од најодвратнијих реченица коју слушам више од двадесет година је она ”Запад само ради свој посао, ко је нама крив што не радимо свој.” Исто се говори и у вези са Хрватима, муслиманима, Шиптарима и другим нашим балканским крвницима и западним проксијевцима.

Тај безличан и неемотиван однос према сопственом злотвору и уништитељу садржи у себи нешто дубоко поражавајуће. Као кад би човек кога су разбојници истерали са породицом из куће, а затим је опљачкали и запалили рекао: ”Они су само радили свој посао, ко је мени крив што нисам радио свој”. Да ли би било природно и нормално да неко у таквој ситуацији прибегава тако ”објективној” и ”неутралној” саморефлексији? Наравно да не би, као што је једнако ненормално и мазохистички да Срби у неупоредиво горој ситуацији од описане рефлектују себе и своју позицију са тако дестилисаним хладним рациом.

Зло које нам неко чини нипошто се не сме третирати као ”посао”, већ као ЗЛО и само као ЗЛО, које као такво мора бити кажњено, било кад у историји, сразмерно обиму нанете штете.

Како мислиш то да учиниш ако тако лако гасиш своје револте и све губитке које си истрпео доживљаваш као ”посао”, дакле нешто скоро легитимно, малтене као спортско надметање у коме си с правом изгубио, јер ето ниси био довољно лукав, подмукао и суров као противник? Само што му још не честиташ на ”победи” упркос садизму и цинизму с којим је уништио све што си стварао и довео те на ивицу укинућа.

Ко се лако мири са западним (хрватским, муслиманским, шиптарским) зулумима према српском народу, ко хоће да их бесконачно правда левим или десним разлозима, атеистичким или псеудохришћанским, нека то чини у своје име, мени нека не долази с тим.

Ја свој револт и гнев усмеравам ка српским душманима, западним пре свега, без обзира да ли сам или нисам у могућности да им се супротставим, без обзира да ли ћу то икада бити. Одбијам да мрзим и окривљујем себе и свој народ, хоћу да окривљујем само његове непријатеље и заболе ме за било чију ”ширину” и ”свестраност” која нас наводи на обрнуто. Што рекао предратни српски философ Владимир Вујић: ”Боље је бити у једностраности велик, него у свестраности сићушан”.