У Католичкој цркви влада терор: „Ако им кажем за ово, нећу доживети јутро…“

„Ако им кажем за ово, нећу доживети јутро…“

Задивљујући дијалог између архимандрита Партенија, игумана манастира Светог Павла (Света Гора Атос), и католичког јеромонаха.

Архимандрит Партеније каже: „То је било пре петнаестак година… Једног недељног јутра, када смо служили у нашој цркви, ја сам, као игуман, водио службу, а са мном су служили отац Софроније, који је још жив, отац Павле који се већ упокојио и други оци и ђакони. На почетку Свете Литургије у храм је ушао један ходочасник, јеромонах из реда бенедиктинаца. Нека папа саслуша шта ћу рећи. Био је обучен у одежду свог монашког реда и понашао се веома скромно. Добра, љубазна особа, без сенке лицемерја.

Како смо касније сазнали, прво је ушао у архондарик, али тамо није нашао никога, пошто су сви оци били у служби. Обукао је мантију са капуљачом, опасао се конопцем унакрст, по обичају њиховог реда, и отишао у храм. Ту се нлазила у близини стасидија оца Никодима, наспрам олтара. Стављајући на себи знамење крста по католичком обичају, с лева на десно, посматрао је службу у храму, стојећи тачно као свећа. Није се освртао, већ је будно пратио како служимо у олтару. Убрзо су ми пришла два старија оца: – „Геронда, католички монах је ушао у храм, можемо ли да га изведемо? Шта овај католик ради овде?„

У том тренутку сам помислио: „Шта би Господ наш Исус Христос учинио у овој ситуацији?“ и сетио сам се Његових речи: „И ко дође к мени, нећу га идбацити“ (Јн. 6,37). Ако би неко дошао код Њега са искреном жељом да научи о вери, Он таквог човека никада није отерао.

Одговорио сам оцима: – „Немате благослов не само да га истерате из храма, него чак ни да разговарате са њим. Оставите особу на миру.„

Плашио сам се да ће га изнети на врата и рећи му нешто увредљиво, а то би био велики грех пред Богом. Поштовали су мој захтев и урадили како сам им рекао…

Када се завршило свето Причешће и наши оци се причестили са Светим Христовим Тајнама, изашао сам да поделим нафору.

Један од отаца ми је рекао: – „Мислим, Геронда, да му не треба давати нафору. Одговорио сам: „Види, ја му ионако не бих дао нафору, али мислим да ни он не би дошао код мене по њу. И тако се догодило. Док сам делио нафору, он је и даље стајао као свећа и није напуштао своје место.

После службе смо отишли на ручак. А након консултација, одлучили смо да за све хетеродоксне поставимо сто посебно. У нашој трпезарији, да их не истерамо, већ по страни. Међутим, овај ходочасник није отишао у трпезарију. Скинуо је одежду и у црној мантији кренуо двориштем, чекајући да изађемо из трпезарије.

Имали смо једног свештеника из Митилена, звао се отац Павел… Давно је студирао у Италији и течно је говорио италијански. После јела, рекао сам му: – Павел, молим те позови ову особу и пођи са њим, желим да разговарам са њим. – Будите благословени, – одговори он и пође по ходочасника. Убрзо су ушли у моју канцеларију. У рукама ходочасника видео сам торбу. Изгледа да је донео нешто за мене. Лице му је сијало од радости. Био је веома задовољан што сам га позвао на разговор и наклонио ми се са љубазним осмехом на лицу.

Рекао сам: – „Оче Павле, молим вас преведите ово овом господину. Желим да му поставим неколико питања и замолим га да ми одговори само истину. А ја ћу, заузврат, бити искрен са њим. Ходочасник је пристао на мој предлог. – Буди благословен, Геронда. Обећавам да ћу на сва ваша питања одговорити истином. – Пријатељу, реци ми: које си ти вере? – Припадам Римској цркви и члан сам бенедиктинаца. – „Целу службу сте стајали на ногама, нисте скидали поглед са олтара, а ни једном се нисте ослонили на стасидију. Какав је ваш утисак о нашој служби, шта сте видели и шта сте осетили? – Одговорићу вам, Геронда. Пре свега, желео бих да се захвалим Богу, јер сам се од малих ногу молио да ми да да посетим православни храм на богослужењу. Увек су нам говорили да је источна црква расколничка и да је изгубила благодат. И заиста сам желео да видим вашу службу. И Господ ме је удостојио да данас присуствујем Литургији православној. Чувши ово, обрадовао сам се што Господ није дозволио братији да га истерају из храма.

– И шта си видео? – Гледајући ваш иконостас, живопис вашег храма, био сам одушевљен величином Православне Цркве. Право испред себе видео сам Господа нашег Исуса Христа, десно од Њега – Богородицу, горе – свете апостоле и многе свете. Каква величина, радост и милост! И то није изненађујуће: на крају крајева, у католичким црквама нема икона, постоје статуе или, другим речима, идоли, што је забрањено канонима!

– Какво је било стање твоје душе? „Осећао сам се као да сам у рају. Када сам гледао како служе свештеници и ђакони, имао сам осећај да сам у Рају.

Постављам му још једно питање: – А када ви католици идете у своју цркву и тамо служите своју мису, како се осећате током службе? Он је одговорио: – Улазимо у храм, па у олтар, стајемо у центар олтара, савијамо унакрст дланове и говоримо: „Овде ћемо се причестити. Овде је рај и овде је пакао“, после чега се причешћујемо. „То је разумљиво“, кажем му. – А како осећате храм, храмски простор који вас окружује? – Наша католичка црква је глечер. Унутра је хладно као у замрзивачу. – Шта мислите под „замрзивач“? – Хладно… Ледени брег… Лед и празнина. Онда сам му рекао: – Драги мој човече, па зашто идеш у тај „замрзивач“? Шта радиш тамо? Да ли се ово тамо дешава? Да, дешава се… – Где је боље: у нашој цркви или у вашој цркви?

– Слушај, шта ћу ти рећи с љубављу: шта мислиш, шта ако се ви, католици, покајете и поново нам се вратите да обновите јединство које је било пре 1054. године? Ако , дочекали бисмо вас раширених руку. И поново би постали једна Црква. Мислите ли да бисте нам се могли вратити у покајању? На лицу му се појави осмех. – Зашто се смејеш? Он је на ово рекао: – Геронда, ти си, наравно, у праву и кажеш добре ствари. Али ако почнем са неким да расправљам о питању да се ми, католици, покајемо и вратимо назад, овај разговор ће се отегнути до увече, а ујутру више нећу бити жив. Само једна реч – и оде глава… – Шта мислите под „оде глава с рамена“?

Застао је, и то је био крај нашег разговора. Затим је отворио своју торбу и извукао пакет за мене. – Геронда, хвала ти на свему. Нажалост, не можете ништа да промените, све је окоштало и попримило устаљене форме… Овај пакет садржи три руком писане књиге. У давна времена, када још није било штампарија, било је много писара, књиге су се писале руком. Свети Атанасије Атонски, оснивач Велике Лавре, почео је да преписује Псалтир на јутрењу, сто педесет псалама, и до вечери је већ био завршен. У библиотеци сам послушник. Латини су спалили све православне књиге и све књиге на грчком. Али у једном углу сам нашао ова три рукописа, остали су непримећени. Синула ми је идеја да их однесем на Свету Гору.

Узео сам од њега ове рукописе и однео их нашем библиотекару, оцу Теодосију. Замолио сам га да их прочита и каже да ли је све у реду са садржајем. Проучио их је и потврдио да су најправославнији. То су били прави рукописи и он их је ставио у нашу библиотеку. Тако је то са католичанством. Нека ово чују паписти, па нека онда кажу да њихова „црква“ има благодат. Имамо сведочанство изнутра, од њиховог сопственог јеромонаха, који има не само добро образовање, већ и добар је човек уопште, који ми је лично рекао да је њихова црква глечер, ледени брег… И он ми је то сам рекао, иако је могао да изгуби главу само да почне да говори о повратку католика у православну веру. Увече ће ово рећи, а ујутру више неће бити жив. Исто ми је рекао и професор из Брисела. У Католичкој цркви влада терор. Све до данас, упркос бројним напорима православних да постигну уједињење, римски папа није учинио ни најмањи корак ка одбацивању јереси. И даље су збуњени…

А оно што говоре о Причешћу је хула, то је хула на Духа Светога. Сви који ово исповедају отићи ће у пакао. Немам право да судим, једини Судија је Бог. Оно што сам рекао може изгледати болно. Али морамо признати истину, „и истина ће нас ослободити“ (Јован 8:32). Нисам судија, јер ћу морати да одговарам пред Богом. Зато се даноноћно молим да ми Он опрости и помилује. Јер је Сам Господ рекао да ако се човек роди на земљи и не спасе се, боље би му било да се не роди. Морате бити у стању да разликујете истину од лажи. „Свакога ко ме призна пред људима, признаћу га пред својим Оцем који је на небесима, а ко се одрекне Мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега“ (Мт. 10, 32-33). То је наша вера“

Аутор: Игуман Светогорски Партеније

Извор:Борба за истину/ Православље живот вечни (https://www.youtube.com/watch?v=Azu-dAmKwW0)

Бонус видео