Опсесија да се кућном љубимцу угоди као човеку довела нас је до великог духовног пада човека

У околини Лакташа, најмлађег града Републике Српске, жена у позним годинама кренула је у оближњу шуму да бере шљиве.
Миру су напала 2 стафорда а њене крике први је зачуо комшија.

Мислећи да су пси напали овце, он је с ловачком пушком кренуо ка шуми а уместо невиног јагњета затекао је невину жену у локви крви, наслоњену на чачанску рану шљиву док су је пси тргали наизменично.
Пуцао је и спасао Миру, али кост која је вирила из њене десне руке говорила је о тежини повреде.

На лице места убрзо је стигао и Мирин брат Славко, који је са Службом хитне помоћи Лакташи кренуо за Бањалуку.
Мирине повреде су нажалост биле такве да јој је десна рука морала бити ампутирана.

Невероватно је да се о овом нападу 20 дана ћутало иако је и полиција истог дана радила увиђај.
Медији који исте секунде од својих извора из полиције добијају информације, о овом случају до пре 3 дана нису написали ниједно једино слово.

Постоји разлог зашто је то тако, зато што је лоби тзв. “заштитника животиња” толико јак да чак и овде имају утицаја јер како јавности објаснити да су њихове “бебице” замало убиле жену.
А када се о овом случају коначно почело писати, на интернету је избио прави рат…

Уместо да станемо уз жену која је претрпела трауму, остала без руке и постала доживотни инвалид, већина је стала уз псе који на овај начин могу да убију човека све и да немају зубе.
Они веле да је Мира крива, да је вероватно ударала псе, да су се пси дошли играти а она их задиркивала или на неки други начин провоцирала.

Док ми је највише остао урезан коментар једне госпође која је написала:
“Жао ми је жене али ми је још више жао убијеног пса.”
Јер је комшија спасавајућу Мирин живот једног кера убио а оног другог је нажалост промашио.

Колико смо то заглибили кад нам је више жао пса од људског живота и како су животиње људима постале замена за човека.
Кућни љубимци створили су једну потпуно нову генерацију егзекутора сопственог народа.

Створена је нека нова емотивна култура према кућним љубимцима, тачније опседнутост људи кучићима и мачићима која је постала помама.
Јер они су њихове живе играчке које их воле и за само једну гранулу слушају их до миле воље.

Данас се деца шетају на повоцу а кучићи носе у дечијим корпама, тако су недавно у Загребу бака и дека у аутомобилу заборавили унука а изнели пса, па су пролазници звали ватрогасце.
Док сам ја својим очима гледао како пред једним тржним центром “мајка” оставља дете код оца док куче носи у шопинг.

Није грех имати кућног љубимца већ је грех претеривати с њим.
Ово вам пише неко ко пса има цели свој живот, али се зна где му је место.
Према већини животиња које сам сретао нисам испољавао нека посебна осећања већ показивао ауторитет према њиховим животињским инстинктима.

Животиња може бити пријатељ човеку и члан породице, али мора да има своје споредно место у заједници а не да се третира као размажено дериште.
Животиња се поштује, она је човеку дата као храна и помоћ али животиња се не велича и не мери са људима.

Оне нису људи, никад нису били, нити ће бити.
Највећи грешник на овом свету вреднији је од било какве животиње и спасити пса из набујале реке а не спасити човека, није само грех већ чисто зло.

Овде бих навео ураган “Катрина” из 2005. године када се неколико Американца одбило евакуисати без кућних љубимаца.
Спасиоци су касније на конференцији за медије рекли да су тога дана висећи из хеликоптера због једне мачке изгубили 4 људска живота од којих и једно дете.
Али Конгрес је исте године донео закон у коме су спасиоци дужни да са људима спасавају и кућне љубимце, то је моћ тог њиховог лобија.

Данас често можемо чути како су животиње добре а људи зли, како људи не заслужују толико колико невине животиње.
Такво размишљање је духовна болест, опседнутост и знак да су људима срца залеђена.

Опет, мало ко ће удомити пса са улице, већ се углавном траже брендирани пси који ће власницима служити као модни детаљ, који ће испијати кафе и сликати се за Инстаграм.
И пси са бодљикавом огрлицом око врата, како би набилдани момци изгледали још опасније.

То се дешава јер су људи почели да због посла и друштвених мрежа губе контакт са околином.
ТВ и медији су их додатно отуђили па су постали обожаватељи животиња а мрзитељи људи.

У свету је страховита промоција кућних љубимаца и потреба да се они третирају као људи.
Ту пре свега мислим на облачење, храњење из истих тањира, јер ко још воли да руча у ресторану док му с другог стола пас дахће у тањир.
Данас су ту већ и фризирања кућних љубимаца, секс са истим и венчавање са њима, преписује им се имовина и подижу споменици.

Тако се на Новом Београду у Блоку 51 прави гробље за кућне љубимце са 2.000 гробних места.
Док Американци годишње на исте потроше преко 70 милијарди долара у великој пет индустрији.

Да је овде боље имати пса него дете показује акт из 2020. године с почетка тзв. ковйда, према којем су се кућни љубимци могли шетати 6 пута у току недеље за време трајања полицијског часа плус седми пут гратис недељом.
Омогућило је то 40.000 потписа који су скупљени за само 24 сата док за шетање деце није скупљен ниједан.

То је оно време када су пензионери као вампири куповали у 4 ујутру по маркетима а болесници којима је стварно потребна шетња и аутистична деца били везани за кревет.

Од живота наших комшија постао нам је битнији педигре…

Пише: Деки РС

БОНУС ВИДЕО: