Сведочења, проф. др Славољуб Ђукић: Покољ у Велици, злочин извршиле јединице Риза Феровића из Плава!

У мојој свести је превише стравичних сцена о геноцидном покољу у Велици који се десио 28. јула 1944. године, тако да просто не знам од које да почнем са казивањем – како сам ја то тада видио и тешко доживио као предшколско дијете.

То јулско јутро бијаше сунчано и топло, ваздух прозрачан и беспријекорно чист, све одише неуобичајеном мирноћом и тишином, многа чељад још се нијесу ни пробудила, нарочито дјеца, ваздух бјеше зачињен мирисом сијена покошених ливада – ништа лоше се не наслућује. Ја сам већ био устао и потјерао овце Васиља Вучетића на попасак, које са његовом кћеркицом Миланком чувам и напасам од пре мјесец дана. Зашто? Просто да преживим, јер ми избјеглице, породица Тома Ђукића из Метеха, немамо ни капљице млијека, чак ни сувог хљеба, а мора се преживјети, глад је несношљива авет. Одједном велико изненађење за мене, дозива ме моја мајка Станија, виче и свег гласа – “Славоооооо!“ Ја се пренеразих, јер знам да она не би тако рано дошла без великог разлога. Чим сам дотрчао до ње, она ме дохвати за руку и одреагова – “Бјеж, црн ти живот, све ће нас вулентари побити“! Она је већ била покупила осталу дјецу од куће Луке Кнежевића, и само још мене придодала њима – и одатле сви хитримо право ка Новшићу. Ја сам и даље затечен, јер не знам о чему се ради, а мој предшколски узраст то, наравно, није могао ни разумјети. Знао сам да се сва чељад плаше вулентарâ и балистâ, али настрано звјерско убијање нејачи без икаквог повода за то, засигурно нијесам могао да схватим. Међутим, док хитримо ка Новшићу непрестано чујемо пуцње из пушака и пушкомитрељеза на које смо већ били навикли, али овог пута чује се и запомагање жена, вриска дјеце, јауци, пуцкетање дасака на крововима кућа, које вулентари и балисти редом пале. Формира се тамна димна завјеса од Мурине до Чакора. Након неколико сати Велику, највеће српско насеље у Горњем Полимљу више није било могуће препознати, сва је у диму који мирише на сагорело месо – одише смрт на сваком кораку. Запомагања се непрестано понављају и нестају, пресијецају их вулентарско-балистички пуцњи из ватреног оружја и исукани ножеви који режу грла невине дјеце, жена, стараца. Стравичније од сваког хорора, теже од сваке смрти. Преживјели очевици, који су такве сцене посматрали из заклона, су касније причали да просто нису вјеровали својим очима – шта су све радили ови муслиманско-шиптарски монструми тог кобног дана у Велици. Нијесу само клали него и горе од тога. Било је доста случајева – да након, што приђу кући, повежу чланове породице конопцима, запале кућу, а потом у ватру бацају живу чељад. Када би наишли на трудну жену, ножем су јој парали стомак, вадили живо дијете, набијали га на бајонет пушке, држали га извјесно вријеме као трофеј у ваздуху, а потом бацали у ватру. Просто су роштиљали живу или убијену нејач. Главнокомандујући тог ешалона смрти и ужаса у саставу дивизија “Принц Еуген“ и “Скендербег“ био је Ризо Феровић из Плава, брат злогласног плавског предсједника Шемса Феровића. Причало се, да је то била њихова освета за пораз који су доживјели од партизана у борбама око Малог крша више Андријевице, које су трајале око мјесец дана (крајем јуна и током јула мјесеца), при чему је погинуло око 1200 припадника “Скендербег“ дивизије.

Хроничари су забиљежили – да је покољ у Велици трајао два и пô сата. Мени се чинило да се то дешавало читавог дана, а и данданас ме опсиједају те стравичне сцене. Српска нејач која је успјела да избјегне испред вулентарâ и балистâ бјежећи ка Новшићу, није имала времена ни за предах, већ је наставила бјежанију уз новшићке шуме и улогорила се дубоко у честишу високих букових стабала. Успутно ја запазих једно птичје гнијездо са двоје тек излеглих пилади. Помислих да и њих треба спашавати, па их понијех са собом, али њих сам ја убио, јер након неколико сати обоје угинуше од страха. Плакао сам због тога.

Иако не баш тако малој раздаљини, у новшићким шумама и даље се чујало пуцање из ватреног оружја, јаукање, а од дима који је допирао и до нас, сви смо били просто ошамућени. Уз све то, непрестано смо слушали шенлучење вулентарâ и балистâ, и то на српском језику : “Видимо вас, излазите из шуме, не можете се сакрити, готови сте ….“. Такво оргијање ових злотвора је настављено и наредних дана. Добро се сјећам, у новшићким шумама смо остали читаву недјељу дана. За то вријеме причало се да је све живо у Велици убијено, није остављено ни дијете у мајци. Преживио је само по неко ко је успио да се на вријеме склони у кукуруз, или оближњи шумарак, они су и једини очевици тог геноцидног злочина који се десио 28. јула 1944. године. За Велику се (фигуративно) причало – да она више не постоји. За страдалима тада није туговала само преживјела родбина, све живо се просто гушило од бола и неописиве жалости. Умукле су чак и птице, жубори потока, цврчци, плаче свака стопа Велике – све живо и неживо тугује. Тог стравичног дана нијесу страдали само Величани, него и многе избјеглице међу којима је било највише Метешана који су у Велици боравили још од половине јула мјесеца 1941. године.

Након недјељу дана партизани су потиснули вулентаре и балисте ка Плаву и Гусињу, све се стишало, а санитети су се побринули за рањенике. Велика, и не само Велика него читаво Горње Полимље је празно, стравичан осјећај опсиједа сваког преживјелог. Нигдје се не види кров на кући, све је спаљено, и пусто, зјапе зидине. И скоро нигдје да се види чељаде, чак ни животиња. Има се осјећај да су сва чељад закопана ту негдје близу зидина, можда у башти или кукурузу, спопадају ме грозне халуцинације. Око тих аветних зидина запажам цвијеће, георгине су најизразитије. Тада нијесам знао да се тако зову, али сам их доживио као мртвачко цвијеће, зато их ни данданас не волим. Понека греда, или рог од куће, нијесу догорели до краја, па њихов мирис на паљевину и даље ме подсјећа на величку страхоту која се просто угнијездила у мени.

О страдању Милице Кнежевић

Након неколико дана, моја мајка Станија оде у Велику да сазна шта се десило са њеном сестром Милицом код које смо боравили до тог кобног дана. Није је нашла. На дан покоља Милица није ни под коју цену хтјела да напусти своју кућу прије него што ће од вулентара и балиста негдје сакрити педесетак килограма кукуруза у зрну. Чудно то звучи, али било је тако. Она није ни слутила шта може да јој се деси, а сачувати то мало кукуруза значило је продужити живот породици за неколико недјеља. Моја мајка Станија није успјела да је одврати од тога. Остала је у кући Милица са кћеркицом Маријом, копала трап у предсобљу куће, смјестила и затрпала кукуруз, и изашла са кћерком Маријом да се домогне шуме изнад куће. Али већ је било касно. С оне стране ријеке су је вулентари митраљирали, и смрскали јој ноге у кољенима. У паду је дохватила Марију и са њоме се откотрљала низ бријег до у кукуруз. Ту су њих двије остале читаву недјељу дана. Јеле су још неозрњене клипове кукуруза. За то вријеме су у Миличиним ранама већ запатили и врвили црви, а помоћи ниоткуда. Неко је дојавио партизанима да се у кукурузу налази мајка са кћерком, дошли су санитети и понијели Милицу на носилима ка Улотини, а Марију су оставили код неког познаника њеног оца Луке.

Према казивању Марије и Маријине кћерке Славице о овом догађају, са Милицом је поступљено крајње нехумано и неодговорно. Наиме, рањену Милицу је у Улотини препознао неко од партизанâ, и одмах оштро упозорио санитетско особље које је носило рањену Милицу: “Зашто носите ову жену, њен муж Лука је у четницима, бачите је из овијех стопа?“ Након таквог упозорења, носиоци су Милицу оставили на некој пољани у Улотини, гдје су је тако беспомоћну гладне звијери растрзале, и којекуда у зубима односиле њене кости, тако да од ње није остало никаквог трага. Може се рећи да је смрт привилегија наспрам овакве сурове Миличине судбине – осакатили је вулентари и балисти, а још суровије је казнили партизани, оставивши је да је живу растржу дивље звијери. Постоји још једна, али мање вјероватна верзија о страдању Милице Кнежевић. Ту верзију је за свога живота казивала Миличина мајка, Новка Раденовић, удовица Симона Раденовића из Лијевог Метеха. Према тој верзији, иста санитска јединица је на носилима пренијела Милицу све до Краља код Андријевице, а послије неколико дана, због промијењених безбједоносних околности, наводно је наложено свим рањеницима да уђу у камион ради превоза на друго сигурније мјесто. Како Милица није била покретна, она се није могла попети на камион, па је остала у Краљима. Послије неколико дана Милица је подлегла ранама, а на том мјесту поред пута закопала је нека жена из тог мјеста, и као знак препознавања наводно на гроб окачила Миличин црни џемпер од вуне. Међутим, тај гроб Новка није могла пронаћи наредне године, након ослобођења. Ту је крај ове мало вјероватне верзије, јер зашто би санитети оставили Милицу ту на путу, ако су је већ донијели на носилима од Велике до Краља. Након ослобођена Лука је пронашао кћерку Марију. Она је удата за Вукмана Раденовића са којим сада живи у Брезојевици у близини лимског моста. Милица и Лука су имали још једну кћерку, Росу, која тада није била у Велици, те зато није страдала.

Проф.др.Славољуб Ђукић/Глас Холмије

Бонус видео