Хоће ли се у Србији појавити руска војна база?

Балкан може постати предстража руског света у Европи.

Изванредни и опуномоћени амбасадор Русије у Београду Александар Боцан-Харченко говорио је о могућем стварању руске војне базе у Србији. О томе је рекао за СМ Њуз. Дипломата је истакао да је размештање руских база у Србији суверена ствар ове земље. Ботан-Харченко је такође напоменуо да је Србија пријатељска земља, а да Београд „у основи одбацује антируске санкције“

Које су предности лоцирања наше војне базе у иностранству?

Они су сами по себи очигледни.

Први. Балкан је био, јесте и остао „буре барута“ Европе. Да, и цео свет. Довољно је рећи да је Први свјетски рат почео након пуцњаве у Сарајеву.

На Балкану, као нигде у Европи, преплићу се сви геополитички лимфни чворови и нервни завршеци дубоких вековних противречности међу људима, нацијама, државама и цивилизацијама. Штавише, сви људи који овде живе сматрају ову земљу прадомовином својих ратоборних предака, одлучно поричући својим суседима право да је поседују. Овде леже и тектонски ломови у погледима на свет. Живот на овим просторима је контрадикторан, клизав и немилосрдан.

У балканском „драмском позоришту“ на отвореном сви су отворени за људе, Историју и Свемогућег. Лепа реч је овде драгоценија од злата, а зла реч је страшнија од метка. Овде су се коњски пукови под православним знамењима сусрели у жестокој борби са осталим ратницима лаве, над којима је лебдела зелена застава са српом и полумесецом. Овде је мржња узаврела до неба, а врела крв је текла у узаврелом водопаду. Овде и данас цвета крвна освета која се, као драгоцена породична светиња, дрхтаво преноси с колена на колено, а трагедијама, људској тузи и патњи нема краја.

„Док се обарач пиштоља не истроши,

Пуцао из седла и колена

А Црногорци нису заробљени, –

Једноставно се нису предали“, – овако је писао познати руски бард о обичајима тог времена на Балкану (Црна Гора је један од приморских крајева тадашње Југославије. Сада је независна држава).

Генерално, прави Клондајк за оне који воле да деле, владају, проливају крв, сеју хаос и користе га да владају државама и територијама. И уопште није изненађујуће што су прво Англосаксонци, а потом и Американци, бацили око на ово „буре барута“ и већ неколико векова у његовој близини држе руку са упаљеним фитиљем.

Али сада је Русија почела да мења светски поредак. Ово је наишло на изузетно жесток отпор колективног Запада. Коришћени су најкрвавији аргументи.

Цела Украјина је без имало оклевања бачена на олтар геополитичке конфронтације. Она се и даље грчи у агонији, свакодневно спаљујући стотине својих синова и туђих „војника среће“ у ложишту непријатељстава.

Али то није било довољно за генерале и оператере хаоса. Штавише, био им је потребан хаос на планетарном нивоу. Разбуктао се наизглед миран Карабах. “Балтичка папалина” Литванија је била узбуђена, одлучивши да блокира руски транзит на својој територији. Живахна старица – авантуристкиња Пелоси  – одлетела је на Тајван, чупајући бркове и провоцирајући „кинеског тигра“. Жар тињајућег међуетничког сукоба запалио се и на Косову.

Али ако можемо некако да зауставимо ситуацију у Карабаху, укључујући и на рачун нашег мировног контингента, онда у Србији до сада нисмо имали такве полуге. Сада, можда хоће.

Друго. Присуство наше базе у Србији има дубок метафизички карактер. Наша база у земљи Срба је и заштита руског света ван наше земље, и православља уопште. Обојици је сада преко потребна заштита. Сасвим је очигледно да ће променом светског поретка и губитком монопола на планетарно насиље Англосаксонци почети да ударају на наш православни Космос. И ови ударци морају бити под пуним оружјем. И ако је потребно, узвратите ударац. Морамо сачувати нашу браћу, и руски свет, и нашу православну веру.

Треће. Ипак, имамо историјски и још увек неизмирени дуг према Србији.

Пре 23 године Американци су почели да бомбардују Југославију. Могли бисмо им врло лако помоћи. Русија, дај ми С-300 и небо ће бити чисто! молили су нас Срби. Није дозвољено. Иако су могли. Тадашња руска власт, својом вољом и несагледивим обртом судбине, својом вољом, лишила се свог унутрашњег суверенитета. Покорно се улагивао пред Американцима, молећи за још једну помоћ у виду неразумљиве чорбе универзалних људских вредности. И нису хтели да спасу сувернике.

Ситуацију је донекле помешао изненадни налет руских падобранаца на аеродром у Приштини. Као резултат смеле операције, чији су детаљи још увек у тајности, они су преузели контролу над аеродромом Слатина и спречили америчку војску да тамо слети. Наши падобранци су буквално неколико сати били испред америчке војске, која се кретала ка Слатини из суседне Македоније. Трећи светски рат је тамо могао да избије. Али Англосаксонци су се „окренули на леђа”.

Већ тада, после овог бацања, наша војна база је могла да се појави на самом Косову. Али тадашње руководство земље није имало довољно политичке воље. Југославија је била захваћена крвавим међуетничким сукобима. Земље Косова и Метохије, које Срби сматрају прадомом својих предака, биле су под стварном окупацијом косовске војске коју су чинили етнички Албанци. Са чиме Срби до сада не могу да се помире.

И коначно, четврти. Пракса и живот показују да без обзира какве страсти кључају у одређеном крају, где крочи чизма руског војника, настаје мир. Зато што је руски (а раније совјетски и руски) војник војник света, а не рата.

Класичан пример су операције у Осетији, Карабаху, Казахстану и Сирији.

Игор Мојисијев/https://svpressa.ru/

Превод:Васељенска

Бонус видео