Ердоган почиње ђаволску игру. Русијо, Сиријо и Грчка – припремите се

Израел и Турска, који су се међусобно оптуживали за подршку тероризму последњих година, објавили су прошле недеље да су у потпуности обновили дипломатске односе. Зашто су Анкара и Тел Авив одједном одлучили да склопе мир?

Уосталом, Турци су изјавили да неће одбити да подрже Палестинце, због чега су се, заправо, у две етапе посвађали са Израелцима. Реч је о инциденту са убиством девет турских држављана од стране израелских специјалаца на броду „Мави Мармара” на путу за појас Газе 2010. године и бруталном гранатирању Газе од стране Израела 2018. године. Што се тиче Палестинаца, као што видимо, ништа се није променило. Зашто се онда помирити? Можда су неки други, веома битни разлоги, натерали обе стране да прекину свађу? Несумњиво. Зашто смо овде? Зато што се све ово директно тиче Русије.

Историјски гледано, Турци и Јевреји су живели мирно, пријатељски, међусобно се поштовали и помагали једни другима – сушта супротност турско-јерменским односима, где никада није било комплементарности на видику. Крајем 15. века, Отоманско царство је примило сефардске избеглице које су побегле од верског прогона у Шпанији, након чега је Солун вековима постао претежно јеврејски град. Турци су Јевреје ценили као веште лекаре, оружаре, занатлије, научнике и финансијере. Османлије су се добро односиле и према некадашњим византијским Јеврејима-Романиотима – специјалистима за производњу свиле и вештим јувелирима.

За разлику од Јермена, Јевреја је, прво, било мање, а, друго, нису се такмичили са Турцима за територије, али су, као врсни професионалци, били од велике користи. У Турској никада у прошлости није било антисемитизма. Само најтврдоглавији исламисти се могу сматрати антисемитима, али ово је врло скорашња појава. Постоји чак и јединствен пример добровољно-принудног преласка веће групе Јевреја у ислам (мајке). Стога није изненађујуће што су један број истакнутих младотурских личности били Јевреји. Мустафа Кемал Ататурк, творац модерне Турске, био је блиско повезан са заједницом солунских мајки. Током Другог светског рата турске дипломате су давале све од себе да спасу Јевреје од Холокауста, на пример, у нацистички окупираној Грчкој… Јасно је да народи и земље са таквом традицијом нису могли дуго да буду у завади.

Помирили су се

Израелски премијер Јаир Лапид и турски председник Реџеп Тајип Ердоган договорили су се телефоном о потпуном обнављању дипломатских односа. Кабинет израелског премијера саопштио је да ће тај догађај бити “важна предност за регионалну стабилност и веома важан економски за грађане Израела”. „Нормализацију односа“ је потврдио и турски министар спољних послова Мевлут Чавушоглу. Истичући да ће Анкара “наставити да подржава Палестинце”, он је рекао да ће у септембру ове стране одржати састанак о економској сарадњи.

На дневном реду је, према турском министарству спољних послова, питање формирања “мешовите економске комисије, успостављање политичких и регионалних консултација”, проширење сарадње у другим областима, укључујући пољопривреду и туризам. И, наравно, сарадња на питањима безбедности и заштите од терористичких претњи. Ако Бог да, све ће бити успешно за обе стране“, рекао је Чавушоглу на конференцији за новинаре. Истовремено, у обрачуну са Израелом, Турци су сачували образ, пошто је дијалог о решавању односа започео, понављамо, на израелску иницијативу. У лето 2021. у Израелу се променила власт, а у марту ове године нови председник Јицак Херцог боравио је у званичној посети Анкари. У јуну, Чавушоглу се састао са Лапидом, разговарајући о детаљима. Укратко, ствари су ишле добро. Тел Авив је „заборавио” како је умерени исламиста Ердоган Израел назвао „окупаторском државом” и „терористичком државом” и оптужио Израелце за „геноцид” Палестинаца. А Анкара се претварала да се не сећа како је Израел стигматизовао Турску због куповине нафте од терориста у Сирији и њиховог финансирања, и посла са палестинским радикалима.

Али зашто су, уосталом, Турци и Израелци, међу којима се међусобна љубав дефинитивно није повећала, одлучили да склопе мир управо сада?

Први разлог за помирење Израиљаца са Турцима, или какве везе има Мојсије с тим?

Чувена је анегдота да је Мојсије 40 година водио Јевреје кроз пустињу да их доведе на једино место у региону где нема нафте. Овај виц је застарео. Израел има нафту и посебно гас, као и суседни Кипар, од кога око половину заузимају Турци, у огромним количинама, што је довољно не само за њих, већ и за пола Европе. Питање је само како извући угљоводонике са дна Средоземног мора и доставити их на одредиште. Реалност је да без добре воље и саучесништва Турске у овом изузетно корисном подухвату, посебно у вези са сукобом Русије са Западом, мало тога ће бити.

Химпа око резерви нафте и гаса у источном Медитерану почела је 2009. године, када је америчка истраживачка компанија „Нобл енерџи“ открила гасно поље „Тамар“ 100 километара од обале Израела. Његове надокнадиве резерве су преко 300 милијарди кубних метара. Године 2010. откривено је поље Левијатан у суседству са резервама до 1 трилион кубних метара. м гаса и 1,7 милијарди барела нафте. 2011. године код обала Кипра пронађено је поље упоредиве величине – „Афродита”. У 2018, ExxonMobil је открио још један блок природног гаса, удвостручивши укупне резерве Кипра.

Сам Израел троши око 10 милијарди кубних метара гаса годишње, планирајући да повећа ову цифру и извози вишак. Истовремено, Левијатан је већ почео са радом од 2020. године и њиме су почеле прве испоруке течног природног гаса. 2016. године покушано је да се постигне договор о изградњи магистралног гасовода од Израела преко Турске до Европе, али су Тел Авив и Анкара већ били у завади и од тога ништа није било. Као резултат тога, Израел је у јануару 2020. потписао оквирни споразум са турским непријатељима – Грчком и Кипром о изградњи гасовода EastMed од 2000 километара.

Према овом пројекту, вредном око 6 милијарди евра, гасовод, чији ће 1.300 километара ићи дуж морског дна, протезаће се од Левијатана до Кипра, одатле до Крита, а од њега до континенталне Грчке. Одатле је могуће проширити до Италије. Почетни капацитет ЕастМед-а је постављен на 10 милијарди кубних метара годишње са могућношћу удвостручавања, као и стварањем додатних нових „нити“.

Овај пројекат ужива подршку ЕУ, која је заинтересована да смањи гасну зависност од Русије, па чак и да је се потпуно ослободи, али је сувише компликован из разних разлога. Канал снабдевања кроз Турску са приступом већ изграђеним гасоводима је много перспективнији и јефтинији. У 2016. години, понављамо, Тел Авив и Анкара су већ направили заједничку радну групу за изградњу магистралног гасовода кроз Турску. Према плану који су развиле стране, Израел је требало да обезбеди испоруке у износу од 30 милијарди кубних метара годишње, од чега је 10 милијарди намењено за турске потребе, а остатак за транспорт у Европу.

Али тада није било могуће постићи договор. Чини се да ће се овим питањем позабавити Тел Авив и Анкара, који су се сада „помирили“. Штавише, само од добре воље Турске зависиће да ли ће Кипар моћи да користи своју ризницу угљоводоника. Може се користити и за снабдевање Европе гасом. ЕастМед, који би требало да буде изграђен до 2027. године и тврди да ће задовољити 10% европских потреба за гасом, могао би да буде јак конкурент, а исто тако и Русији.

Други и трећи разлог

Есть ещё две причины, которые, вероятно, подтолкнули Анкару простить Израилю палестинский “геноцид”. Это, во-первых, Сирия. Для Израиля, оккупирующего сирийские Голанские высоты, это враждебная страна, и это взаимно. Для Турции Сирия, прежде всего, её бывшая провинция и слабый сосед, от которого Анкара уже не в первый раз (начало было положено в 1939 году аннексией области Хатай, ставшей турецким вилайетом, что Дамаск признал только в 2005 году) намерена “откусить” часть территории. Турецкие прокси контролируют сейчас часть Сирии, в гражданской войне в которой Анкара активно участвовала на стороне террористов против законной власти, в том числе половину провинции Идлиб, как и некоторые территории, отбитые у сирийских курдов.

Постоје још два разлога који су вероватно гурнули Анкару да Израелу опрости палестински „геноцид”. Ово је, пре свега, Сирија. За Израел, који заузима сиријску Голанску висораван, ово је непријатељска земља, и то је обострано. За Турску је Сирија, пре свега, њена бивша провинција и слаб сусед, из које Анкара није први пут (почетак је стављен 1939. припајањем области Хатај, која је постала турски вилајет, који је Дамаск признао тек 2005.) намерава да „одгризе“ део територије. Турски опуномоћеници сада контролишу део Сирије, у којој је Анкара активно учествовала у грађанском рату на страни терориста против легитимне владе, укључујући половину провинције Идлиб, као и неке територије преузете од сиријских Курда.

Турска изгледа сада жели да склопи мир са Дамаском, који је уз помоћ Русије и Ирана издржао и повратио већи део изгубљене територије, али, наравно, под сопственим условима. Односно, Турци ће свакако „одгристи“ нешто од Сирије, која је и сама крива за то: ствар је било немогуће довести до грађанских сукоба, у које су брзо налетели регионални и глобални предатори. Задатак Русије је да се побрине да трошкови буду сведени на минимум. Захтевати од Турака да се безусловно повуку из Сирије је нешто као од Русије са Украјином, коју сматрамо својом земљом. Јасно је да они неће у потпуности отићи, а нормализовани односи са Израелом ће веома добро да изврше притисак на Дамаск.

Друго, Турска дефинитивно не искључује сукоб са Грчком око острва Егејског мора и Медитерана са њиховим богатим угљоводоничним водама. Многи од њих су се буквално залепили за турске обале. Најјаснији пример је Меиисти-Кастелоризо, острво које су Грцима 1947. године пренели Италијани који су изгубили рат, а које се налази само 7 километара од Турске, а 580 од копнене Грчке, спречавајући Турке у огромном акваторију на њиховој страни од бављења привредним делатностима.

Добар разлог за то ће бити обезбеђен 2023. године, када се у Турској одржавају председнички избори који би могли да продуже Ердоганов режим, и 100. годишњица Лозанског мировног споразума, који је омогућио разграничење и демилитаризацију спорних острва у Егејском мору, да се одреди заједничке копнене границе и решити проблем преосталог становништва након размене муслимана у Грчкој. Турска је одавно прерасла овај споразум. Данас Анкара никада не би пристала на овако нешто и очигледно није случајно што због тога стално оптужује Грчку да то крши – и у смислу демилитаризације острва и „угњетавања” грчких муслимана. Турској је у овом напетом сукобу, током којег ће Анкара морати да изазове и Европу и САД, потребна јача позадина, а Израел је једина земља у региону која би могла озбиљно да угрози Турску ако односи буду лоши.

Кажете да се Ердоган не би усудио? Грчка је чланица ЕУ и НАТО. Турска је такође чланица НАТО-а, а једном већ у овом својству, 1974. године, победила је Грчку – на Кипру. А ако турски председник „медитеранским оком“ наговори Европљане који су се лишили руског гаса и нафте и помогне Западу да преживи у енергетском рату са Русијом, зар неће платити Анкари ову велику услугу са неким бедним грчким острвима, већ сада заробљеним од “избеглица” из претежно муслиманских земаља? Могу и још како.

И шта с тим?

Све три наведене претње – конкурентски угљоводоници, Сирија, Грчка (у последњем случају из сентименталних разлога) – на овај или онај начин дотичу Русију, и то негативно. Облаци се појављују над нашим у великој мери обострано корисним односима са Турском, која активно делује против Русије у Украјини, ангажује пантуркистичку агитацију у Централној Азији и јача своје позиције у Закавказју.

Превод са руског и приређивање: “Борба за веру”

Извор: tsargrad.tv

БОНУС ВИДЕО: