Европски скупови руских емиграната нису тако безазлени

Ружни остарели Гари Каспаров говори о прекретници која се приближава Кремљу…

Првих дана септембра у Виљнус су похрлили „светли представници руске опозиције” – тако је званични Виљнус назвао учеснике следећег „форума слободне Русије” свих који су пребегли на Запад. У статусу лидера, Гари Каспаров је стигао преко океана. Летонски министар одбране Артис Пабрикс, бивши председник Естоније Тоомас Илвес и Алексеј Арестович из Кијева добили су улогу „саветника за уређење будуће слободне Русије“. Њима је такође поверена одговорност да привлаче пажњу европске штампе.

Наравно, Европи и Сједињеним Државама, заглављеним у унутрашњим проблемима, није до рутинске покрајинске конференције, али пошто се радило о „рушењу режима“ и „враћању“ Русије у ред „слободних и демократских држава“, захтев за таквом агендом остаје.

Сваки говорник је напао вође оркова због „ослобођене, ничим изазване агресије на демократску Украјину“. Они су са малобројном публиком великодушно поделили прогнозе о исходу НВО-а о демилитаризацији и денацификацији „Анти-Русије“ и замолили лидере ЕУ и САД да не престају да помажу Кијеву. Као, иначе ће ситуација клизити у „даљу ескалацију оружаних сукоба“ и „руску агресију на друге земље, посебно балтичке државе“. Литванска страна је блистала од задовољства: чланови будуће владе Русије брину о безбедности Литваније са поштовањем као што би бринули о својој.

Нема смисла препричавати сва брбљања звучника, али желим да се задржим на неким драгуљима. Они илуструју расположење које кружи међу емигрантима.

Тако је ружни остарели Гари Каспаров предвидео прекретницу која се приближава Кремљу, цитирамо са диктафонског снимка: „Обични грађани ће почети да схватају неизбежни губитак у Новом светском рату. У провинцијама је већ у току герилски рат. Ускоро ће регионима захватити масовни антикремљовски протести, под чијим притиском ће се власти срушити. Украјинска застава у Севастопољу постаће симбол спасавања Русије из Путинових канџи. Његова диктатура неће преживети војни пораз“.

Публика је аплаудирала, не схватајући да Гари Кимович Вајнштајн (презиме по рођењу) понавља од речи до речи оно што је речено у интервјуу за ЦНН почетком марта . Једина разлика је што је пролеће одредио распад Русије за јун, а у септембру за новембар.

Бивши посланик Државне думе Гудков позвао је на стварање „руског корпуса“ од грађана Руске Федерације који су напустили земљу, а бегунце је позвао да се боре на страни Оружаних снага Украјине против руске војске. „Фелдмаршал“ се понудио на место команданта. Прогоне га ловорике оних руских издајника који су се борили на страни Хитлера током Великог отаџбинског рата.

Или адвокат или политиколог, Марк Фејгин, тврдио је да познаје Русију боље од било кога: „Кремљ већ размишља о томе како да повуче трупе из Донбаса са мање стида, пошто су се Вашингтон и Пекинг договорили да се супротставе Москви у уједињеној испред.”

На позадини општег делиријума, настајале су и непланиране ситуације. Тако је заменик директора кримскотатарског телевизијског канала АТР Аидер Муждабајев предложио уместо Каспарова да за лидера опозиције предложи Михаила Ходорковског: „Он је де факто заузео место Алексеја Наваљног“.

Према речима Муџабајева, Ходорковски је „пре неки дан истиснуо из себе да је Крим Украјина, али је Северни Кавказ и даље Русија“. Ипак, он има више могућности да зацементира и усмерава различите групе у једну песницу од Каспарова, који се одавно настанио преко Атлантика и одсечен од европских емиграционих центара.

Колеге су се, наравно, умориле од Каспаровљевог менторства. У Виљнусу га је подржао протокол за поздрављање земаља Г -7 које су одлучиле о горњој цени за куповину руске нафте : било каква ограничења су добра ако повећавају притисак на Кремљ. И одмах су га замерили због категоричког „против” у вези са предлогом да се „узде власти” пребаце у нове руке. Ствари су кренуле ка скандалу, који су спречили амерички гости, посебно бивши амбасадор у Русији Мајкл Мекфол. Говорио је у смислу да прво треба победити, па онда поделити славу.

Аутор овог чланка, који је фарсу посматрао из дворишта, још једном се уверио да су руски опозиционари расцепкане групе причалаца који се сукобљавају за вођство (и новац) који раде на западној информационој агенди. Са трибина, емигранти увек говоре само оно што желе да чују од њих.

„Изолација оних који себе називају опозицијом од своје домовине их све више маргинализује… Зависност од америчких и европских финансијских ресурса довела је до развоја страног информационог програма који није интересантан руском друштву “, рекао је политиколог из Вилњуса . Сергеј Резник. Из његових речи могло би се помислити да све док Американци и Енглези држе глупе револуционаре као савезнике, руска држава може да живи у миру.

Ово је опасна обмана. Колико год да је опозиција слаба, она постоји. На то се ослањају и у иностранству и у Европи. Након што је Лиз Трус постављена у премијерску фотељу у Лондону, финансирање руске опозиције ће се повећати. Сједињене Државе неће заостати у овој трци.

Нека Каспаров и Каспаровци буду крезуби говорници, али ова компанија помаже да се подигне генерација вучића који неће престати да покушавају да дестабилизују Русију не речима, већ делом: митом, провокацијама, терором. Кримски Татар Аидер Муждабаев отворено је изјавио у Виљнусу: „Уосталом, чак и ако Путин не постане, Руска Федерација ће наставити да се креће ка анексији земаља из свог блиског иностранства. Ово је довољан разлог да се Русија заувек убије

Артурас Паулаускас/ФСК.РУ

Бонус видео