Шта у себи крију руски и амерички фамозни нуклеарни кофери? Унутра није црвено дугме

Дуго је у свету стварана па на крају и створена слика да од једног човека и његовог “клика” зависи да ли почиње нуклеарна катаклизма. А није баш тако, и није баш лако и просто.

Треба да се има у виду да до њиховог покретања не може доћи одједном, вољом и одлуком једног лидера, неприметно и за неколико тренутака..

Иницијално, на врху ланца и руске и америчке команде јесу спремљени тастери у закључаном багажу. Обе торбе су у црној боји. То је готово једина сличност. Боју неки тумаче зато што је оно што доносе најдубље црнило које можемо да замислимо. Американци свој кофер зову “фудбал”, а Руси свој “чегет”. У њима се не налази оно што велика већина обичног света замишља. То је само „врх леденог брега“, иницијални почетак црне будућности.

Први га је добио Џон Кенеди. Наручио га је после Кубанске кризе 1962. године И крштен је у јавности као “атомски фудбал”, “нуклеарни ланч-пакет”, “црвено дугме”, “црна торба”, “председникова торба за ванредне ситуације”, или једноставно “фудбал” у којој је идентификациона картица “бисквит” јесте та од које све највише зависи.

Али да није лако све да се чува и сачува доказа има много. После атентата на Регана дошло до губљења „бисквита“ али после свеобухватне потраге нађен је на поду операционе сале. И Бил Клинтон једном га је, тврде неки извори, изгубио па је чешљање по Белој кући трајало неколико месеци.

Владимир Путин чува нуклеарни кофер још од 31. децембра 1999. када је Јељцин поднео оставку и прогласио га вршиоцем дужности председника.

Дакле, за лансирање пројектила потребна је итекаква количина електронских наредби које данас лако пресрећу обавештајне службе и сателити, а и физичка припрема низа лансирних места за испаљење не може баш да прође незапажено. Неке процене западних војних стручњака баратају подацима о чак сат или два времена које би имали на располагању од детектовања алармантних информација о припремама до самог удара. Претња постоји, али..

Теши сазнање да се не може баш угрозити човечанство пуким притиском на црвено дугме на свом столу: строга процедура за атомски старт задата у Кремљу, налаже да таква наредба мора да прође три нивоа провера да не би дошло до случајног или неовлашћенога лансирања нуклеарних пројектила. Слично је и у Америци.

Пре него што би наредба из Кремља стигла до нуклеарних силоса, покретних лансирних рампи и подморница, ланац механизма за покретање и нишањење је рукама је три човека: министра обране Сергеја Шојгуа, начелника Главног штаба Валерија Герасимова и заповедника нуклеарних ракетних снага Сергеја Каракајева. Стандардни протоколи који су важили до почетка сукоба у Украјини предвиђају и интервале од 20 минута између преноса наредби преко нуклеарног „чегета“. Временска пауза од “трећине сата” је предвиђена због додатних провера аутентичности сваке одлуке. „Чегет” се увек држи близу председника, повезујући га са командном и контролном мрежом руских стратешких нуклеарних снага.

“Чегет” не садржи класично дугме за нуклеарно лансирање, већ преноси наредбе за лансирање централној војној команди – Генералштабу који има приступ шифрама за лансирање и има два начина лансирања нуклеарних бојевих глава. Може да пошаље шифре ауторизације појединачним командантима наоружања, који би затим извршили процедуре лансирања. Постоји и резервни систем, познат као “Периметар”, који омогућава Генералштабу да директно иницира лансирање копнених ракета, заобилазећи сва непосредна командна места.

„Чегет“ је “актовка” која постоји у три примерка и један је увек у близини руског предсједника, а друга два држе министар обране и начелник Главног штаба. Сви су умрежени у састав кодног назива Кавказ који омогућује кодирану комуникацију између носилаца највиших руских функција док доносе одлуку о употреби атомског арсенала. Нагађа се да су овере два од три чегета потребне већ за иницирање програма стварног атомског напада. Главни штаб руске војске прима те сигнале и активира нуклеарни удар путем предвиђених ауторизацијских кодова и детаљне вишслојне идентификације сваке особе и њене одлуке у ланцу команде.

Ове су мере заштите од виталног значаја с обзиром на количину руских нуклеарних залиха по којима су први у свету. Процене говоре о 6200 нуклеарних бојевих глава чуваних у 12 складишта широм Русије. Њих око 1200 из тог контингента је спремно за лансирање и налази се на својим лансирним местима.

Пре сукоба у Украјини, Путин се јавно изјаснио да је амерички противракетни обрамбени систем с медијским надимком ‘Ратови звезда‘  немоћан да заустави руске нове хиперсоничне ракете. Ту су и од пре класичне интерконтиненталне балистичке ракете, смештене у силосима у западном Сибиру, које такође могу да долете до Лондона и Вашингтона. Упитно је једино јесу ли њихове совјетске бојеве главе још у функцији, с обзиром на ни Америка ни Русија уговором о забрани тестирања нису детонирале своје нуклеарно оружје деценијама.

Кад би заиста дошло до активације атомског удара, далекометне ракете биле би последња могућност јер би највероватније претходно били употребљени мањи тактички пројектили који могу да досегну Украјину или оближње тачке НАТО снага у Европи. Они се углавном налазе у руској енклави Калињинграду, а тамо је и неколико ракета дугог домета типа Калибр које могу да прелете до Лондона. Тактички нуклеарни удар могућ је и с камионских лансера ракетама типа Искандер које већи део Европе такође могу да покрију с руске територије.

Не треба губити из вида да се свет с руба нуклеарног рата досад већ успешно повукао неколико пута, и то углавном захваљујући разуму у заповедним ланцима и другим нивоима одлучивања. Али, не заборавимо и да се лудило Другог светског рата окончало једном таквом катастрофом.

Озрен Милановић/Политика

Бонус видео