Задарске октобарске жртве

Од јула ове године „Веритас” на својим интернетским страницама објављује хронологију рата у Хрватској 1991–1995. Под датумом 6. октобар 1991. објавили смо информацију: „Питомци Артиљеријског школског центра ЈНА у Задру Горан Синђић (1972) и Ласло Габор (1972) погинули су од авио-бомбе у кругу касарне. Авио-бомбу  је избацио авион ЈНА „миг 21”, којим је управљао пилот Рудолф Перешин, који је 25.10.1991.  са тим авионом пребегао у Клагенфурт (Аустрија)”.

Извори за ову информацију су интервју генерала Момчила Перишића, који је дао новинару  Јовану Антонијевићу, објављеном  2002. у листу „Таблоид”, и књига пуковника Бранка Опачића Сове „Свијећа на погрешном прозору”, објављена 2012. Први је био командант Артиљеријског школског центра (АШЦ) ЈНА у Задру а други предавач у истом центру. Ради разјашњења неких нејасноћа у вези са страдањем поменутих питомаца ових дана сам поново прелиставао наведене изворе.

И Перишић и Опачић говоре да је почетком октобра 1991, док је њихов центар био под јаком опсадом хрватских „зенга”, надзвучни „миг 21” гранатирао њихов центар.  Опачић пише: „Миг је већ у израњаваној касарни оставио пустош. А најгоре од свега, двојицу погинулих питомаца Школе резервних официра. Један од њих је пресечен гелерима авио-бомбе, док се, због кратког предаха, налазио на кревету у кабинету Тактике… Након тешког рањавања, био је при свести само толико да од свог саборца, такође питомца, затражи да му пуца у главу, што је његов класић категорички одбио. Скоро раздвојеног тела на два дела, ускоро је заувек склопио очи… Био је то питомац Ласло Габор рођен 1972. године у Малом Иђошу… Након првог налета „мига” киоск је погођен и оне цигарете су се расуле око њега. То је приметио питомац, који је био на положају, најближе киоску, дохватио неколико паклица и кренуо да обрадује саборце. У другом налету авиона, пресечен је гелером авио-бомбе. Настрадао је питомац Синђић Горан, рођен 1972. у Сремској Митровици.”

Перишић у поменутом  интервјуу овај догађај овако описује: „Два војника су, нажалост, погинула од дејства нашег авиона, који је прелетао изнад касарне са задатком да дејствује на фабрику преко пута одакле су нас жестоко тукли и где је био њихов штаб… Касније сам сазнао да је тај авион који је гађао нас, уместо да ракетира усташки центар, возио онај пилот Перешин, који је с тим ’мигом’ касније пребегао Хрватима.”

Пошто хрватске власти нису дозволиле да се посмртни остаци погинулих питомаца упуте породицама, направили су сандуке од дасака од разрушене кантине и сахранили их у кругу касарне.

Обојица су сагласни да су тога или тих дана погинула још двојица младића у другим објектима ЈНА. Питомац десетар Слободан Тодоровић, рођен 1971. у Јасеновом Пољу код Никшића, погођен је  снајперским метком у касарни „Анте Банина”, у моменту када се придигао из заклона да би предао команду за гађање, нишанџији на минобацачу.  На објекту Бокањац-један, тромблонском мином је погођен војник Влашкалић Јован, рођен 1972. у Сивцу, у покушају заузимања тога објекта. И они су из истог разлога, сахрањени тамо где су погинули.

Опачић  наводи да је у својим ратним белешкама од трећег октобра 1991. записао: „Остала је туга у нашим срцима за овим младим људима. Остала је туга јер, по неком правилу, смрт отима најбоље, најплеменитије.”

Обојица говоре да је седмог октобра 1991, баш на Дан артиљерије ЈНА,  склопљено примирје између сукобљених страна, што је, према Опачићу „значило да ће преживети, односно да ће им пустити струју и воду, да им дају хлеб и другу храну” док се не повуку из града. А то је значило и за становнике Задра да га неће морати напустити преко мора испред Книнског корпуса чији су тенкови и топови већ били на ободима града.

По том договореном примирју, „они су”, према Перишићу, „били дужни да дозволе миран излазак из Задра свим војницима, питомцима и старешинама, да са собом понесу сву борбену и неборбену технику, наставна помагала и учила, као и целокупну материјалну базу и личну имовину старешина”.

Опачић пише како су првог дана примирја ексхумирали посмртне остатке све четворице младића и истог их дана  транспортовали у њихова родна места. Након одвожења погинулих сабораца, Опачић је у својим ратним белешкама написао: „Туга нам је раздирала срца. Они ће остати мртва стража – тамо где су требали исписати нове странице свога живота.”

Деветнаестог октобра деведесет прве припадници ЈНА организовано напуштају Задар, у којем су била три школска центра (авијације, земаљске и ПВО артиљерије), распоређена у осамнаест објеката. По наводима  Перишића „у колони се налазило три хиљаде официра, две хиљаде питомаца, неколико хиљада чланова њихових породица и на хиљаде Задрана српске националности који нису смели да остану у граду после нашег одласка”.  Не знам да ли су све Перишићеве бројке тачне, али се сећам да је та задарска колона дуго пролазила кроз Бенковац у којем сам тада живео.

И погинули војници су у сандуцима стигли у Бенковац, одакле су 11. октобра хеликоптером превезени до Београда, записано је поред њихових имена у „Веритасовим” евиденцијама.

А што је са осталим актерима ове приче?

Рудолф Перешин је из Клагенфурта без „мига” враћен у Хрватску, где је током рата био активан у борбама против Срба. Погинуо је 2. маја 1995. након што је из „мига 21” изнад  Босанске Градишке испустио четири касетне бомбе и на спавању убио Немању Гојића (11) и његову сестру  Дајану (6) те тешко ранио њихову мајку Гордану и још троје комшија.  Сахрањен је уз све државне почасти на загребачком Мирогоју у Алеји хрватских бранитеља. У Горњој Стубици  2004. отворен је Спомен-парк који је добио име по њему и са његовом статуом и конзервираним „мигом 21”.  У мају 2019. Аустријанци су Хрватима вратили и „Перешинов миг”,  који је је тренутно изложен у ваздухопловној бази Хрватског ратног ваздухопловства на Плесу, након чега ће бити изложен у будућем Хрватском војном музеју.

Момчило Перишић је у августу 1993. именован за начелника ГШВЈ, на којој дужности је остао до новембра 1998. Јануара 20­01­, изабран је за једног од потпредседника владе коју је предводио Зоран Ђинђић. Марта 2002, Перишић је ухапшен у једном мотелу на Ибарској магистрали под оптужбом за шпијунажу у корист САД, након чега је поднео оставку на дужност потпредседника владе. Марта 2005, након што га је Хашки трибунал оптужио за ратне злочине почињене у Хрватској и БиХ, добровољно се предао том трибуналу. Иако га је претресно веће 2011. осудило на 27 година затвора, жалбено веће га је 2013. ослободило по свим тачкама оптужнице.  Пред Вишим судом у Београду је у фебруару 2021. осуђен на три године затворске казне за шпијунажу, коју му је Апелациони суд у фебруару 2022. повећао на четири године.

Опачић је из Задра с центром отишао у Сарајево, одакле је прекомандован у Центар високих војних школа ЈНА у Београду. Крајем 1992. по својој молби одлази у Книн, а после акције „Масленица” поново је у Книну гдје остаје до пада РСК. После пензионисања интензивно се бавио сликањем, писањем и пловљењем са својом бродицом по београдским рекама. Преминуо је у фебруару 2022. у 73. години живота у Београду.

Саво Штрбац/Политика

Бонус видео