Изгубити корене и душу

Са сајта https://rs.n1info.com/ могли смо 24. октобра 2022. го­дине сазнати, а то је јутарњи програм Телевизије “Хепи” поновио наредног дана, да је Ана Брнабић, мандатар за састав нове Владе у Србији (говори се да то није влада проруска или проамеричка, већ “просрпска” – што ће рећи: није србска), при сусрету с Аном Лирман, немачком министром за европске послове и климатска питања, “упознала саговорницу са плановима свог новог кабине­та истакавши да посвећеност пуноправном чланству у Европској унији остаје приоритет”.

Можда она то не би рекла да је, неким чудом, прочитала шта је Оскар Фајзингер (1960), књижевник и политичар, од 2003. го­дине члан Државног савета Швајцарске, уписао у текст под насло­вом “У­хр­а­њени роб у европском казамату”:

“Окрутни векови су довели освајаче са свих страна, са севера, југа, па чак и истока. Турци, Аустријанци, Немци, Енглези и Фран­цузи протутњали су овим просторима јурећи у рат на северу или југу. Ти господари рата су само пролазили, несвесни постојања срп­ског народа, сем ако не би засметао. А Срби су то чинили све че­шће, да би потврдили своје постојање и приказали се свету као на­род: испречили би им се на путу. Временом је то постао доми­нан­т­ни став: Србин затрпава улице, радње, главу, чак себе самог опте­рећује собом. Због тога се чини да је све у овој земљи у радо­вима и у ишчекивању, упркос њеној дугој прошлости и богатој култури. Србин је отпораш, шампион Пирових победа, нарочито над самим собом. У том отпору има извесне узвишености, несало­миве воље да се изазове судбина, иако се зна да је неминовна. Али тај потез је тако племенит, тако леп и узалудан да постаје узви­шен.

Волим овај народ јер се опире свету, коби, времену које про­ти­че, самом себи. Волим ту меланхолију у очима људи који знају­ћи да не могу изаћи као победници из једне неједнаке борбе, ист­рају у борби, зарад лепоте самог геста, зарад рехабилитације чина слободне воље, племенитости узалудног.

Ако би Србија сутра морала да приступи Европској унији, био би то велик губитак за човечанство. Тако би се изгубио један начин живота где су часовници мекши него на Далијевим слика­ма, где жене више сањаре од госпође Бовари, где су мушкарци храбрији од вука ухваћеног у кљусу који себи откида шапу да би се ослободио.

Србија је одувек у рату са непријатељем који се налази уну­тар њених зидина и запоседа живот, невидљив и непобедив. Као Зангара у својој тврђави, и Србин се нада најгорем и најбољем што му може доћи споља. Али донекле је свестан да оно што га тишти лежи дубоко у њему самом, и да му не може утећи. Као узвишени осуђеник, посеже за другим затворима, ширим, светлијим, чисти­јим. Европска унија му један такав затвор представља у лепом светлу, под финансијском подршком Централне европске банке, уређеног тако зато што су Немци пожелели да постану Европ­ља­ни, да не би били упамћени као потомци нациста. Ако би Србија прихватила ту превару, ако би пристала да прода свој понос буд­зашто, ступила би у један стерилан, функционалан, шаблонски простор, без оптерећења, у којем би остала анонимна.

У њему би стекла статус добро ухрањеног роба, али би сем те­риторије изгубила и историју и корене, а понајвише душу”.

Али је питање да ли Држава Србија, односно власт која њене националне интересе тумачи геноцидно – зарушавањем изворне србске духовности (брисањем ћирилице и “родноравноправним” сакаће­њем србског језика), “пописним саветом” да припадност срб­ском национу и вери православној није пожељно истицати, про­тивп­ри­родним “изједначавањем” полова, школовањем срб­ск­е младежи за заглупљивање, препуштањем многих јавних послова такозва­ним невладиним организацијама колонизаторског порек­ла… –, разабира оно што је часноме свету лако препознатљиво: присту­пом Европској унији испунио би се вишевековни циљ јало­вога западног света и његове римокато­ли­ч­ке фашикратије да ко­начно и неопозиво уништи Србе као творце људске цивилизације, поче­т­ни народ-мајку чији је језик, србски – језик-мајка.

25. октобар 2022.

Илија Петровић/Васељенска

Бонус видео