Павић: Да ли је Србија коначно нашла своју црвену линију за КиМ?

Да ли је, после непрекидних дводеценијских уступака и једностраних напуштања својих позиција на Косову и Метохији, коначно у Београду установљена та фамозна црвена линија испод које се даље не може? Да ли напуштање институција у терору и осиромашеном уранијуму рођене лажне државе Косово од стране политичких и институционалних представника Срба са севера КиМ представља и формално повлачење те коначне (било је и претходних које су се „истопиле”, попут оне „пахуљице” што је наводно увек требала да иде уз име „Косова”) црвене линије?

Знамо да се Република Српска и сама скоро „истопила” после силних уступака које је правила, под сличним (искључиво западним) притисцима, до краја прве деценије овог века. И да би њен нестанак био осигуран да није коначно смогла снаге да повуче сопствену црвену линију. Прво поводом полицијске „реформе” – чији је прави циљ био не само укидање МУП-а Републике Српске, већ и прављење преседана за будуће измене дејтонског устава БиХ у правцу и формалног укидања ентитета и принципа конститутивних народа. А затим и око других ствари – од отпора озакоњивању лажи о сребреничком „геноциду” и успостављању вербалног деликта, па до отпора укидању 9. јануара, НАТО-интеграцијама БиХ, признавању нелегалног високог представника и формалном увођењу санкција Русији.

У Републици Српској је у неком тренутку схваћено да је повлачење црвених линија питање опстанка – не само државе него и народа. И када се створио потребни политички консензус, заснован на (убедљиво) већинској народној вољи, тада је свако следеће повлачење црвених линија бивало лакше, убедљивије и хомогеније. Српски народ је по својој природи увек спреман да се бори до краја за оно што сматра да је свето, праведно и правично. Само они представници народа који то знају, или то на време схвате, оставиће нешто вредно и трајно иза себе. А и имати успеха. Зато Милорад Додик непрестано побеђује током последње скоро две деценије. А зато, из супротних разлога, опозиција у Српској непрестано губи.

Напуштање институција лажне државе Косово делује као прекретница. Услови које су представници Српске листе поставили за повратак – повлачење одлуке о пререгистрацији и коначно формирање ЗСО – неприхватљиви су за наследника великоалбанских нациста Аљбина Куртија. Курти већ дуже време најавно говори да нема намеру да спроведе Бриселски споразум, односно да дозволи формирање ЗСО. То је пре неколико дана и поновио после састанка „Берлинског процеса”, речима да „такав документ можда постоји у Београду, али не и у Приштини”. Међутим, Курти за то не сноси апсолутно никакве последице од стране ЕУ или САД.

Оштре речи западних дипломата и политичара су резервисане искључиво за српску страну, још од почетка 1990-их. И никакво узмицање које српска политичка класа спроводи од тада не помаже. Напротив, тумачи се искључиво као знак слабости и сигнал да је могуће изнудити неке нове уступке. Дакле, имамо с једне стране представнике Срба са севера КиМ који не могу да се врате у институције ако се не испуне услови које су поставили – иначе губе и оно мало кредибилитета што имају у сопственом народу. С друге стране су представници косовских Арбанаса, који немају ни најмању намеру да испуне оно што су њихови претходници потписали у Бриселу пре скоро десет година. И имамо у средини „добре услуге” политичког Запада, који не намерава да прстом мрдне како би натерао ону страну коју отворено и доследно подржава у кршењу међународног права да испуни оно на шта се обавезала под западним покровитељством и гаранцијама.

Имали смо сличну ситуацију са Минским споразумима у Украјини, и знамо како се то завршило… Али би се за тамошње руско становништво завршило још горе да није пружило отпор и да у помоћ није притекла Русија. Треба подвући и то да је постдејтонска Република Српска почела да повлачи своје црвене линије у времену док је свет још увек био једнополаран. (При томе, наравно, не треба никад заборавити да је најдебља црвена линија подвучена одбацивањем Венс-Овеновог плана у мају 1993. – када је свет био не само још „једнополарнији”, него су и званична Русија и Србија биле на супротној страни. Тада је милион и нешто Срба повукло црвену линију целом свету – и победило.)

И Српска је своје позиције наставила да јача у том свету, а данас је у стању да се одупире западним притисцима упркос чињеници да нема ни пуни суверенитет ни војску. По тој аналогији, капацитет Србије да повуче црвену линију на Косову и Метохији је неупоредиво већи. Ем,Србија има војску, ем свет више није једнополаран, ем Србија ужива чврсту подршку две од пет сталних чланица Савета безбедности УН када је реч о њеном територијалном интегритету и поштовању Резолуције 1244. Русија је одавно ту јасна, а на дан напуштања „косовских” институција и кинеска амбасадорка у Србији је изнела недвосмислен став да Приштина мора „што пре” да формира ЗСО и да 1244 мора да се поштује.

Србија има све предуслове да врати ствари на терену – најпре, али не искључиво, на северу КиМ – на стање које је постојало пре Бриселског споразума, односно да реконституише све институције државе Србије које је садашња владајућа већина сама пристала да распусти у априлу 2013. године. Да ли ће то власт и да уради – друго је питање. Шта год да уради, одустајање од Косова и Метохије није опција. Република Српска је показала да се отпор и одлучност на крају исплате.

Аутор Александар Павић / Све о Српској

БОНУС ВИДЕО: