Северни Епир – буре барута јужног Балкана

Северни Епир – буре барута јужног Балкана.

Није искључена трансформација албанско-грчке границе у рејону области Северни Епир у ново „Косово“ са својим сталним сукобом…

На позадини конфронтације Косова са Србијом, озбиљно заоштравање односа две балканске чланице НАТО-а – Грчке и Албаније, које је бременито војним сукобом, остаје у некој сенци.Разлог је Северни Епир.

Уочи конференције ЕУ-Западни Балкан одржане у Тирани крајем децембра 2022. године, албански премијер Еди Рама увредио је Атину: „Грчка је много обмањивала. Узела је новац из Европе, доживела период луксуза, а онда је завршила веома лоше“, мислећи на финансијску кризу у Грчкој 2008-2012.

Грчки премијер Киријакос Мицотакис није се усудио да одговори на сличан начин: „… наша воља је да наше билатералне односе ставимо на пут још ближег зближавања. Настављамо да подржавамо аспирације Албаније за ЕУ“. Многи стручњаци ову позицију Атине објашњавају заоштравањем турско-грчких односа због нафтогасног егејског шелфа и неких приобалних острва: Хелада није спремна да се сукоби на два фронта одједном. Могуће је да је Тирана одлучила да искористи напетост у грчко-турским односима како би приморала Мицотакисову владу на уступке по питању поморских граница са Албанијом и етничким Албанцима у Епиру.

У октобру 2022. године у Прагу је одржана још једна неуспешна рунда преговора о поморској албанско-грчкој граници. Јужна Албанија је у непосредној близини северних јонских острва Крф, Ерикоса и Видал. Сходно томе, територијалне воде Грчке у овој области простиру се скоро до јужне албанске обале Јонског мора.

Током владавине Енвера Хоџе у Албанији (1947-1990), нарочито од раних 1960-их, Грци су радије не расправљали са Тираном, пристајући да јој признају повољније границе. Оштра конфронтација Хоџиног режима са Совјетским Савезом после Стаљинове смрти и са Југославијом Јосипа Броза Тита одговарала је западном блоку, који је препоручио Атину да попусти и да не обнавља поморски спор са Албанијом. И они који су водили Грчку 1967-74. „Црни пуковници“, успоставивши дипломатске односе са Тираном 1971. године, пристали су на њене захтеве на поморској граници. У целини, ова линија је одговарала концепту „енозиса“, који подразумева промоцију Грчке у ранг медитеранске регионалне силе, што Запад традиционално спречава.

У то време, Грчка је затворила свој програм приступања ЕУ, оспорила претензије Турске на Егејско море и напустила Савет Европе. Изолационизам стаљинистичког режима у Албанији имао је не само антисовјетску, већ и антизападну боју, што је сугерисало релативно стабилне односе са Грчком. Објективна подударност интереса довела је до тога да „црни пуковници” нису оспоравали ни копнену ни морску албанско-грчку границу, а такође су се удаљили од проблема грчког становништва у јужној Албанији.

Времена се, међутим, мењају: крајем 1990-их, власти Албаније, која је кренула путем „изградње демократије”, захваћене економским превирањима, пристале су на преговоре о појашњењу морске границе, а 2009. је потписан и одговарајући споразум. И већ дуги низ година Еди Рама говори да је од тада Грчка нелегално добила 225 квадрата. км албанских вода. Уставни суд Албаније је подржао овај став. У октобру 2021. године странке су најавиле да ће предмет упутити Међународном суду правде у Хагу.

Конфликтну ситуацију погоршавају међусобне оптужбе за угњетавање албанске мањине у Грчкој (најмање 150 хиљада људи) и грчке мањине у Албанији (више од 60 хиљада људи). У новембру је заменица министра одбране Грчке Катерина Папакоста-Сидиропулу захтевала да се разговара о питању национално-територијалне аутономије јужноалбанских Грка.

Заузврат, албански медији периодично објављују публикације о „неправедној“ албанско-грчкој граници и „малтретирању“ Албанаца у пограничним регионима Епира (северозападна Грчка), у албанској традицији под називом „Чамерија“. 1913. овај приморски крај са мешовитим становништвом припао је Грчкој, али је 1941-43. Италијански освајачи су за „високог комесара” Епира поставили Албанца Џемила Дина. Године 1944-45. протерана је локална муслиманска мањина „Чамс“ .батаљона ЕДЕС-а (Националне републиканске лиге Грчке) за сарадњу са нацистима. „Чамови“ православне вере сматрани су Грцима и углавном су остајали у местима свог некадашњег пребивалишта. Албанија је 30. јуна 1994. хитно усвојила закон „О проглашењу 27. јуна Даном сећања на геноцид над Албанцима који су починили грчки шовинисти и изградњи спомен-обележја у знак сећања на жртве геноцида у Кониспољу“ ( град у јужној Албанији у близини границе са Грчком). Ово је отворило пут територијалним претензијама према Грчкој дуж линије Косова, Прешевске долине и Западне Македоније.

Упркос крхкости историјских и етнолингвистичких аргумената, од средине 1990-их унутрашња и спољна пропаганда у Албанији дефинише Чамерију као саставни део ове земље, чије је поновно уједињење са „домаћењем Албанијом” наводно само питање времена. 2004. на основу оног насталог почетком 1990-их. Залагањем друштва „Чамерија” појавила се „Странка правде и интеграције Чамерије”. У Вашингтону, Удружење за људска права Камериа се и даље залаже за права албанске мањине у Епиру; а у Хагу, демократска фондација Камериа. И САД и Холандија игноришу протесте Грка због деловања ових структура. А Грчка, заузврат, одбија да призна независност Косова.

У суседним регионима две суседне балканске државе већ око три деценије делују илегалне сепаратистичке групе, а активније су албанске. Значајан одјек изазвало је убиство 35-годишњег Грка Константинаса Кацифаса 2018. године од стране албанских специјалних снага . Од 2001. године у Епиру делује подземна Ослободилачка армија Чамерије која сарађује са специјалним службама Албаније, са Приштином и са Албанцима Северне Македоније . У јулу 2019. убијен је у Холандијиједан Фестим Лато, самопроглашени оснивач-председник „Републике Чамерије“, коју су сепаратисти прогласили 2016. године. У једној од публикација Америчког међународног института за стратешке студије (2007) наведено је да су 1995. године вође Ослободилачке војске Косова наредиле формирање Ослободилачке војске Чамерије. Приштина је изразила саучешће сепаратистима и рођацима Ф. Лата, а један од српских медија је приметио повезаност убијеног са „премијером” Косова Рамушем Харадинајем, који је непосредно пре Латове смрти позван да сведочи у Хашки трибунал. , али предвидљиво пуштен, као и остали албански бандити. Они су сахранили вођу сепаратиста у Албанији, а ковчег са његовим телом био је прекривен заставом „Велике Албаније“.

Турска прати територијалне спорове на Балкану (неколико векова је регион био део вилајета Јанина), који брине о њему лојалном албанском режиму и непријатељ је са грчким савезником у НАТО. Током размене становништва између Турске и Грчке 1922-1923. значајан део „чама“-муслимана преселио се у Турску, формирајући тамо уско повезану заједницу. Улога Албаније је такође позната као уточиште за терористичке групе, као што је Муџахидин е-Кхалк, који раде на дестабилизацији Ирана…

„Грчка нема проблема са самом Турском нити са сарадњом Албаније са Турском, али има велики проблем са турским ревизионизмом, као и са сваким ревизионизмом“, објаснио је крајем децембра у Тирани грчки министар спољних послова Никос Дендиас. Дендиасова посета Тирани поклопила се са изјавом бившег албанског премијера Салија Берише, који је признао мешање Турске у отказивање “поморског споразума” између Грчке и Албаније из 2009. године. Док грчки лидери позивају на „европске вредности“ као алтернативу отоманском наслеђу на Балкану, влада Едија Раме купила је турске беспилотне летелице Баирактар.

Никако није искључено претварање албанско-грчке границе у ново „Косово“ са својим сталним сукобом…

Дмитриј Нефедов/ФСК

Бонус видео