Вучићева длака над главама Срба и Србије

Већ су ми очи побелеле од читања многих тумачења француско-немачког споразума о нормализацији односа Србије и Косова, по нереченом извору споразума маде ин Америка.

Мене што се тиче, сит сам Америке за следећих пет генерација, не само због гнуса којег шири по свету по имену лицемерије као здрав животни порив, или по томе што је са Хрватима рушила Републику Српску Крајину, или што је Републику Српску кренула да сатре авионима, или што је Србију гњецала 1999. а успут побила нешто Српчади и једног младог математичког генија међу Србим, као и обогатила осиромашеним уранијумом, сит сам Америке што се установила и утемељила пред свеукупним родом људским као бастион слободе над костима 13.000.000 Индијанаца које су утаманили оснивачи Америке, знани као Американци. Толико сам сит Америке да не могу да је видим него као личног и мог рода непријатеља. А непријатељ ништа не мисли, не жели и не чини добро ономе ко га је прозрео као непријатеља. Па ко шта воли, нек изволи.

И еве га споразум. И великим словом Споразум.

1941. када је Југославија потписала пак са Немачком, коју је Хитлер уобличио по немачким исконским тежњама, од Словенаца и Хрвата само су се Срби дигли против тог пакта. Нису лицитирали, мудровали, размишљали, питали се с ове и с оне стране, још мање да су гатали шта би било кад би било, а поготово нису рачунали „шта је њихов интерес“. Просто и једноставно рекли су „Боље гроб него роб“, „Боље рат него пакт“. Односно: пакт није израз воље народа. НАРОДА браћо Срби и сестре Спкиње. А као што се зна, или има оних који неће да знају: народ је Божија творевине. И куд ћемо веће потврде тога од оне коју је установио Свети Сава када је проглашавао Српску православну цркву, па је сазвао владике, игумане, властелу и верујући народ. Онда је све и једна одлука под тим окриљем била Божија и народна. Јер тада је народ најближи Богу.

Тако и марта 1941. године.

А ми Срби данас имамо, генијално вођеном политиком нашег непогрешивог вође, Александра Вучића, сасвим огољен Споразум. Ајде да ту политички коректну реч преведомо на српски језик: добровољно самоубиство.

Како је тај учтиви предлог из Вашингтона стигао пред нас Србе, да не причамо приче о баљезгањима Александра Вучића, сада нема никакву вредност. Уз то можемо додати и свеукупна тумачења, објашњења, разумевања, разврставања и запажања све и једне тачке тог вашингтонског позива Србије и Срба на самоубиство. Да бисмо разумели дубину и оштрину тог позива на самоубиство, хајде да се најпре присетимо неких ранијих сазнања о нама Србима, као и о једној одређеној цивилизацијској одлици народа и државе.

Без неких уводних, реторских и непотребних присећања морамо се сложити, будући да нам је сећање прилично осакаћено, да је породица темељ друштва, народа и државе. Али не породица у оном смислу како то педери, лезбијке и њима слични и сродни говоре, него породица како смо то до пре тридесетак година подразумевали и усвајали. (Премда генијални Леонардо да Винчи за све државне делатности у Србији, Александар Вучић, тако не мисли, с обзиром да под његовим надзором у врху власти имамо две жене и једно дете који нису породица, али се свуда шепуре да су породица, мада српски језик то не допушта.)

Дакле, породица је темељ живота.

Будући да наш генијални управитељ Србијом има своју породицу, која је ништа мање у темељу Србије од моје или било чије породице из Србије, зашто не бисмо ствари око Споразума, тојест око учтивог позива на самоубиство Србије и Срба пренели на раван породице. Независно од поклисара истополних заједница, ЛГБТ друштава, и свих оних трансродних који су преко ноћи схватили да су при рођењу промашили пол, за које породица је исто што и тоалет папир, можемо рећи да је и породица нашег генијалног управитеља Србијом на испиту. Или он, што би рекли његови евроатлантски пријатељи, има план БЕ. Да ли је он предвиђен за Хаваје, или Небраску, или Флориду – неважно је. Ред би био да нам га каже, онако као што није ни зуцнуо о учтивом позиву на самоубиство Срба, Србије и свих Срба. Ту се не убрајају Вук Драшковић, Нанад Чанак, Чеда Јовановић… они су тај чин давно обавили.

Или ни наш генијални управитељ Србије де јуре и де факто нема породицу, због чега је тако лагодно и до бахатости лагодно окренут према Србији и њеним правним оквирима. Што му је дало за право да стрпа у затвор Дејана Петра Златановића и Дамјана Кнежевића, јер ако неко зна кад је Србија угрожена, онда он то зна, у преводу на претходни пасус – његова породица је угрожена. Штоно рече Драгослав Бокан „Александар Вучић је Србија“, што нам вели да су ова два насилника ударили на Вучићеву породицу – јер је породица темељ државе.

Срђан Воларевић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО