Руски политиколог: Вучић предао Косово, Борел прихватио Косово

Косово више није Србија: званични Београд је практично признао независност Приштине. Овај недвосмислен закључак може се извести из резултата разговора који су у Охриду, у Македонији, под покровитељством ЕУ, вођени између председника Србије и „премијера” непризнатог Косова. Патриотске снаге називају резултат састанка “издајом”.

„Стране ће међусобно…”

Извештаји из македонског Охрида указују да је резултат последње рунде преговора на високом нивоу између Србије и непризнатог Косова био одлучан напредак званичног Београда ка признавању независности Косова. Шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борел, под чијим надзором је одржан 12-часовни састанак председника Србије Александра Вучића и косовског „премијера“ Аљбина Куртија, јасно је и јасно рекао: „Договор је постигнут крајем фебруара. А данас је било разговора о томе како то спровести. […] Договорили смо се како да спроведемо имплементацију, када и ко треба да је спроведе.” У принципу, ово би могао бити крај. Али не постоји једно али.

Подсетимо, претходни састанак Вучића и Куртија одржан је 27. фебруара у Бриселу уз посредовање Борела . Затим су стране разговарале о „Споразуму о путу за нормализацију односа између Косова и Србије“ који је израдила Европска унија. Борел је, након резултата бриселског састанка, рекао да су се стране усагласиле око текста документа и да о њему „није потребна даља расправа“.

Председник Србије је, са своје стране, тада рекао да ништа није потписао у Бриселу, остављајући, у ствари, да виси у ваздуху питање како он лично, не водећи рачуна о мишљењу шефа европске дипломатије, оцењује овај споразум.

У међувремену, српско друштво је Бриселски споразум назвало „издајом“, пошто у њему Србија де факто признаје независност Косова. „Странке полазе од чињенице да ниједна од њих двоје не може представљати другу страну у међународној арени нити говорити у њено име. Србија се неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији“, каже се у 4. члану споразума. У ствари, ово је признање Косова од стране Београда, пошто након потписивања таквог документа Приштина добија директан пут у УН, чији члан може постати само суверена држава, чији територијални интегритет и државност нису спорни. Осим тога, 1. члан споразума наводи да ће „стране међусобно признати своја документа и националне симболе, укључујући пасоше, дипломе, регистарске таблице и царинске печате“.

Кад постоји сагласност у “друговима”

На састанку у Охриду, нагласио је Борел, стране се, како је раније договорено, више нису враћале на текст Бриселског споразума, већ су разговарале о „анексу“ истог, који је део овог споразума и који садржи механизме за његову примену. „После 12 сати договорили смо се како да спроведемо споразум. Косово и Србија договорили су анекс за спровођење споразума, потврдио је Борел. – Стране су се сагласиле да ће поштовати све чланове споразума и без одлагања испунити све обавезе. Споразум и пријава се сматрају потврђеним и као такви ће бити објављени“. 

Али како онда разумети речи Вучића да ништа није потписао ни у Бриселу ни у Охриду? А ово није било потребно. Вучић се огласио, сад је на Европској унији. Аљбин Курти је то потврдио: „Дошли смо у Охрид да потпишемо споразум са апликацијом за његову имплементацију. Постигли смо јавни договор о анексу који ће довести до спровођења главног споразума… Али друга страна је, као и на последњем састанку у Бриселу 27. фебруара, избегла потписивање, овога пута анексом. Сада Европска унија мора да пронађе механизам да овај споразум учини правно обавезујућим.

Истовремено, Жозеп Борел је потврдио да су обе стране одбиле да потпишу споразум, али су се обавезале да ће га применити.

И то треба схватити тако да је председнику Србије Вучићу веома тешко да прихвати чињеницу да је предао Косово. Тешко му је то објаснити свом народу. У Србији сваки политичар који директно говори о признању Косова може да стави тачку на себе. Вучић још не одустаје од себе. А у томе му помажу колективни Запад и… Косово. Испоставило се да је резултат састанка у Бриселу 27. фебруара, како је већ раније рекао Борел, да су се стране заправо усагласиле око текста „Споразума о путу нормализације односа између Косова и Србије“, а неће се више на то враћати. А Вучићеви коментари су били само вербални параван који је скривао право стање ствари.

Нема признања Косова – нема чланства у ЕУ

Председник Србије, покушавајући да избегне директне одговоре на питање да ли Србија признаје независност Косова, рекао је у Охриду после састанка: „Ако желимо да наставимо европским путем, наш напредак ће се ценити. Овај одговор све објашњава: Србија намерава да уђе у ЕУ, а за то је неопходно признати Косово.

Како су многи политички посматрачи раније приметили, сви преговори око Косова које је икада водио и води званични Београд под Вучићем мимо воље већине становништва, на овај или онај начин приближавају званично признање Косова од стране Србије. Обраћајући се нацији у недељу, 19. марта, по повратку из Охрида, председник Вучић је још једном истакао да ће „од ових преговора зависити наш европски пут“.

А онда је изговорио речи које ће опозиција сигурно памтити: „Свако може да каже да га не занима европска рута Србије, али мене занима. Не зато што имам идолопоклонички приступ и мислим да је тамо све у реду, већ зато што сам председник који мора да брине о држави и грађанима, који ово не морају увек да разумеју и прихватају. Ово је директан атак на оне који су против размене Косова за чланство Србије у ЕУ.

Уочи састанка у Охриду, цео центар Београда је био захваћен масовним демонстрацијама против преговора са косовским Албанцима и против признавања Косова у било ком облику. Вучићу, онда ово мишљење није интересантно.

Текст додатка споразума о коме се разговарало у Охриду додатно појашњава ситуацију. Како наводи српски портал Данас, који је дошао у посед овог документа, у њему „стране примећују да ће споразум и анекс о његовој примени постати саставни део одговарајућих процеса за приступање Косова и Србије ЕУ .” У анексу се даље наводи да ће „посредник са стране ЕУ, одмах по усвајању споразума и овог анекса, започети процес измене критеријума” које је ЕУ поставила за улазак Србије у ЕУ.

Поједностављено, врата ЕУ биће отворена за Србију и Косово након што потпишу споразум „о нормализацији односа“. То значи потпуно и безусловно признање независности Косова од стране Србије. Ово је консолидација таквог стварног признања, већ садржаног у главном споразуму.

Како Вучић представља своју победу, у прилогу се налази залагање косовских Албанаца да „одмах почну преговоре, уз посредовање ЕУ, о успостављању конкретних споразума и гаранција за обезбеђивање адекватног нивоа самоуправе за српску заједницу на Косову, у складу са релевантне претходне споразуме уз посредовање ЕУ“. Међутим, то не мења ситуацију. Оно мало Срба који и даље остану на северу Косова, после формалног потписивања и примене споразума о „нормализацији“, живеће у другој земљи, али не у Србији, како се данас правно сматра.

Правни хокус покус

Српска патриотска опозиција уверена је да Вучић, уз подршку ЕУ, обмањује српску јавност, претварајући се да се бори за интересе Србије, посебно за очување Косова у саставу земље, како то предвиђа српски устав. Али у ствари, он води земљу у ЕУ у замену за одвајање Косова и Метохије од земље – региона који Срби сматрају колевком свог народа и своје православне цркве.

Представници српске опозиције тврде да „имају посла са издајом“. „Вучић се хвали да ништа није потписао. Али нико га за то није ни питао. Подмукла издаја се наставља, имплементација споразума биће спроведена у року од неколико месеци“, пише српски информативни портал СРБИН.ИНФО.

Професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, доктор правних наука Зоран Чворовић је на свом блогу на друштвеној мрежи приметио да Вучић уопште није морао да потписује никакве папире. Довољно је дати усмену сагласност.

Ево шта се десило у Бриселу и Охриду: „Странке су се данас усагласиле о Анексу који садржи план за имплементацију главног споразума, о коме су се стране усагласиле 27. фебруара. Пошто је Анекс саставни део Уговора, његово прихватање потврђује прихватање целог Уговора. Према Бечкој конвенцији о уговорном праву из 1969. године, уговорне стране могу дати сагласност на споразум у некој другој форми, а не само потписивањем. У овом случају, стране дају сагласност на Споразум … у складу са планом његове имплементације који су данас усагласили у форми Анекса.

Пошто процес приступања Србије Европској унији служи као средство притиска на Србију да се одрекне Косова и Метохије, Анекс споразума ће следеће недеље усвојити Савет ЕУ, а његова примена ће постати обавезна за Србију и Косово и тзв. кроз механизам европских интеграција“.

О томе је Курти говорио: „Сада Европска унија мора да пронађе механизам да овај споразум учини правно обавезујућим. Буквално за недељу дана Србија ће сносити „правну одговорност за признање Косова“, пошто се са споразумом и његовим додатком сагласила – ако не писмено, него усмено. Ево правног хокус-покуса. Слично као да играте напрстке са својим људима.

Америка супер-здрава-да

Државни секретар САД Ентони Блинкен увео је кристално јасно разумевање онога што се догодило 27. фебруара у Бриселу и 18. марта у Охриду. Његову изјаву, у којој „одаје признање председнику Србије Александру Вучићу за његово вођство у постизању овог споразума“, објавио је амерички Стејт департмент. Подсећа ме на нешто…

„Тада су се буржуји одушевили, брзо су Малчиша-Плохиша уписали у своју буржоазију и дали му цело буре џема и целу корпу колачића.

Малцхисх-Бад Бои седи, једе и радује се.

„Сједињене Државе ће наставити да буду активно укључене у координацију са партнерима из ЕУ у подршци Србији и Косову како би се осигурала практична имплементација у настојању да буду предвидљиви и мирни односи. Наставићемо да подржавамо промоцију стабилности и просперитета на Западном Балкану“, обећао је државни секретар.

Што се тиче „стабилности и просперитета“, Блинкену би било боље да није муцао. Истим речима, САД су 1999. године бацале гранате са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе на војне и цивилне објекте у Југославији, намерно уништавајући привредне секторе земље. Иначе, НАТО интервенција је управо постала кулминација Косовског рата – заправо, сепаратистичке побуне косовских Албанаца која је распламсала фебруара 1998. године.

Па ако амерички емисар каже да је све у реду, онда Косово више није Србија. Остаје само техничка “имплементација” овог свршеног чина. 

Игор Пшеничников/Звездавик.ру/Васељенска

Васељенска

Бонус видео