Тријанон и фудбалска застава

Уместо да нам то саопшти Држава Србија, препуштено је Васељенској телевизији (https://васелјенска.нет/2023/03/22/уефа-одобрила-је-захтев-фс-мадјарске-млсз-да-се-застава-велике-м/ – 22. марта 2023) да нам шапне како је УЕФА, “Европска кућа фудбала одобрила захтев Фудбалског савеза Мађарске (МЛСЗ) да се застава ‘Велике Мађарске’ не третира као политички симбол”, те да ће се, убудуће, том заставом на којој су “делови Србије, Словеније, Украјине, Хрватске, Словачке и Аустрије”, моћи слободно махати на фудбалским утакмицама маџарске репрезентације или маџарских клубова – против Србије, на пример, чак и у Србији

Помињу ли се Маџари и њихове претензије на Србску Земљу, за почетак фудбалскозаставну, ваља знати за њихове крсташке ратове против Срба од 12. до почетка 15. века, злочине у Ракоцијевом ус­танку почетком 18. века, вишевековно помаџаривање срб­ско­га ста­новништва…

Оно прво тиче се десетак-петнаест крсташких ра­то­ва које је Света Столица, познатија као Ватикан, употребом угар­ске војске од кра­ја 12. века па све до 1407. године, предузимала против “срб­ских јере­тика”, углавном у Босни и Далмацији, а два пута про­тив цара Ду­ша­на (око 1310-1346-1355) и једном против цара Уро­ша (1336-­1355-­1371), с јединим циљем да се порими Хелм­ско полуострво, од 1808. године познато као Балканско. Са крсташењем се престало кад је србска држава пала под турску окупацију (што је у Риму дочекано с уверењем да ће Срб­ство бити сатрто), али је римокатолички рат против право­слав­ља настављен чим је, после Бечкога рата (1683-1699), постало изве­сно да турскоме царству предстоји повлачење.

Оно друго тицало се управо поменутог мира као лепе прилике угарском феудалцу Ференцу Ракоцију да дигне устанак против Хабзбуршке монар­хије (1703-1711). Како су се скоро истовремено, без везе са Ракоцијевим устанком, побунили барањски Срби незадовољни верским про­го­нима, економским искоришћавањем и скоро неподно­шљи­вим условима ратне службе, поставило се питање којој се стра­ни приволети – они су “готово једнодушно пришли цару”. Барем на речи признајући да “оружју вични народ српски не мали део жалости и прогона у нашој држави подноси”, Ракоци се клео својим “прастарим маџарством” да ће Срби који му се при­друже у будућој победи “бити у таквој слободи да нигде ни­ком не­ће данак давати”, али је истински смисао тог позива, без обзира на сва лепа обећања, био садржан у поруци да “ако нам Бог благо­слови наше оружје, коначно ћемо их (Србе – ИП) ис­ко­ренити у нашој маџарској отаџбини”. После свега, маџарски историчар Иг­нац Ачади (1845-1906) могао је написати да је у Бачкој и Барањи тих година изгинуло, највећим делом поклано, око 120.000 Срба. О каквим се зверствима радило, сведочи и из­вештај извесног Ракоцијевог заповедника Боћана како је “Бач­ку све до Варадина немилице опустошио, марву отерао, све по­секао, сва имања и села попалио”.

За оно треће, довољно је назначити да је само у вре­мену од 1717. до 1850. го­дине аси­ми­ло­ва­но више од 1,700.000 Не­ма­џара, мање Срба, много више Словака јер су “маџарски “асими­ла­ци­они ус­пе­си” Маџа­ра у од­носу на њих увек су били израже­нији.

О непрекидности изразитог маџарског антисрбизма сведоче и записи Милоша С. Милојевића о збивањима у Војводини Срб­ској током 1848. и 1849. године: о угарским “законо прописаним правилима… по којима се имају уништити све народности жи­ве­ће у тако званој Маџарској, и по којима морају изгубити је­зик, вјеру, народност и т. д. па се прелити у Маџаре; о утама­ње­них преко 100.000 душа Срба за време двогодишње борбе Маџара; о 46 цркви и манастира у Бачкој и новосадској епискупији, 57 у темишварској, 11 у вр­ша­ч­кој и 1 у будимској епискупији, свега дакле 115, које цркви, а које манастира, што Маџари… разо­рише и утаманише за време двого­дишње борбе Срба са овима”; о “зверским и богомрским делима маџарским, као: набијања жи­вих људи и жена на коља; сечење и набијање на плотове ограда школских глава срп(ских) учитеља и невине дечице срп(ских) ђа­ка; обезчашћивања, харања, палење грађана, завода и светих хра­мова и олтара; натурање свуда и на свима местима и лицима језика и имена маџарских, па чак и све­цима и светим храмо­вима; парања живих трудних жена и вађење из ових живе деце… Ово што наводимо, неје било за време борбе, неје се вршило он­да, кад су страсти радиле: ово је рађено ладно­крвно, и то онда кад не беше борбе… кад владаше ред и поредак, и рађаше све ово не поједини простак и занешењак, но држава тада маџарска…”

Маџари су се потрудили да “своје” антисрбске послове обаве и током Великог рата, али је сасвим извесно да су Срби пребрзо заборавили извештај Арчибалда Рајса о зло­чинима и угарске (маџарске) војске у Мачви (и у Срему, наравно – ИП), да “мислимо увек на то и гово­римо увек о то­ме”.

Пребрзо, наравно, пошто су Маџари поново, јануара 1942. године, узели ствар “у својим рукама”, тако што су се, под изговором да тако отклањају опасност од побуне, окоми­ли на цивилно становништво Шајка­шке, Новог Сада и Старог Бечеја и отпочели с масовним злочи­ни­ма. Изве­сни пуковник Ла­сло Деак који је ко­ма­н­довао маџарским одредом “задуже­ним” за злочине по Чуругу, Жа­бљу, Ђурђеву, Госпођинцима, Шајкашу, Вилову, Гардинов­ци­ма­, Локу, Тителу, Мошорину и Старом Бече­ју, већ 6. јануара изве­стио је своју прет­постављену команду да се “у­опште може рећи да је већи део ста­новника злонамеран, бал­кански, за који не би било штета ако би потпуно нестао”.

Крајем 1944. године, енглеска јавност сазнала је да су “прве вести о овим покољима гласиле да је побијено око 100.000 цивилних лица. Тај велики број појавио се због тога што су Срби и Јевреји избезумљени масакрима, почели бежати са поро­дицама и што је мађарска солдатеска многе растерала, похапсила и интернирала. На жалост, број убијених и после годину дана ис­питивања, које мађарска влада, разуме се, спречава, не силази ис­под 30.000”.

Потврду за масакре невиног српског живља у Бачкој дао је и шведски новинар Нилс Хорнеј који је у листу Social Demokraten од 12. октобра 1943. године објавио чланак под насловом Мађарски покољ Срба. Између осталога, он тврди да се за време боравка у Маџарској потрудио да и сам пре­ко­нтролише тачност југословенских тврдњи о покољи­ма у Бач­кој и да је углавном за њих добио потврду. Према инфор­мацијама које је он могао прикупити, у покољима у Бачкој убијено је најмање 10.000 особа.

Овој цифри врло је блиска она коју је средином марта 2008. године, при представљању своје књиге Рација, са­општио Александар Вељић: нешто преко 8.700, барем према његовим дотадашњим истражи­вањима.

Подаци Јована Пејина, историчара-архивисте из Београда, објављени у књизи Великомађарски каприц, Зрењанин 2007, за нека су места подробнији: покољ у Новом Саду однео је 4.635 (на србску срамоту, овај покољ се у службеним круговима, и државним и историчарским, упорно именује као “новосадска рација”, баш као да је Нови Сад убијао своје становнике), у Жабљу више од 1.600, Мошорину 104 (међу њима 47 жена, 29 деце испод шеснасет, осморо испод пет, а седморо од 5 до 10 го­дина), у Госпођинцима 80, у Тителу 2.000, у Ђурђеву око 350, у Ста­ром Бечеју око 200, у Чуругу до 1.400 жртава. На многим местима Пејин наводи и имена “најзаслужнијих” за те масовне злочине, за које су само малобројни осуђени на смрт, један део на краће вре­менске казне, док за многе од њих каже да су после рата остали некажњени.

Биће да су Маџари овај свој геноцидни подухват (којим је обухваћен и прогон свега недомицилног становништва, онога које се у окупираној Бачкој није налазио 1918. годие) правдали “претрпљеном” својом националном жалошћу проглашеном у Маџарској у часу кад је 4. јуна 1920. године потписан Тријанонски мировни уговор којим је Маџарска са укупно 282.000 км/2 и деветнаест милиона становника сведена на 93.000 км/2 и око седам и по милона становника – нешто територије “отишло” је Аустрији, Румунији и Чехословачкој, а Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца припали су Прекомурје, Међумурје, западни Банат (без поморишког дела), највећи део Бачке и јужни део Барање. Маџарска је тим уговором признала “потпуну независност државе Срба-Хрвата-Словенаца”, а одрекла се “у колико се ње тиче, у корист државе Срба-Хрвата-Словенаца, свих права и правних основа на територије некадашње аустро-угарске монархије, које леже изван граница Угарске”.

Све то морало је бити признато јер је Угарска била поражена у рату, али није заборављен поклич Нем, нем, соха! Не, не, никада, којим су маџарски владајући кру­гови одговорили на тај потпис и којим су поставили идејну и стварну основу буду­ћем снажном реваншистичком покрету против наводног “непра­ведног мировног уговора”. Или, како је то Вук Винавер (1927-­1986) записао у једној својој историјској студији, “мировни уговор је испунио же­ље милиона угњетених народа старе Угарске и био је свакако ма­ње зло од постојања старе маџарске државе. Жесто­ки напади на овај уговор омог­ућили су маџарском режиму да ојача своју власт у Мађарској и да дан који је међународним ак­том санкционисао стварање но­ве, мале Мађарске, али и ослобо­ђење Ердеља, Словачке, Вој­во­дине итд, претвори у дан од кога је почињала борба нове ма­ђарске државе против суседа”.

Чини се да у Србији нема отпора таквој “борби нове мађар­ске државе против суседа” јер да има, не би у новосадском дневном листу Мађар со почетком јесени 1990. године писало да Маџаре мо­гу натерати у школу на час србског језика, али их ни пушком не могу натерати да уче тај језик, нити би се из једне наводно “културне и образов­не” еми­сије но­восадске Телевизије (9. марта 2003) могли “научити” ка­ко је Тријанонским ми­ровним угово­ром угар­ска др­жа­ва осакаћена, а ма­џарски народ дожи­вео несрећу и трагедију, те да се на­ци­онал­но пробу­ђе­ним маџар­ским матуранти­ма у бечејској гим­на­зији ма­совно дају матурски ра­дови са том те­мом.

То, за почетак јер је, ван сваке сумње, константа маџарске политике садр­жа­на у жељи, и захтеву, и очекивању, да се пони­шти Трија­нон­ски уговор, али званичницима Србије и Маџар­ске, наро­чито Србије, последњих неколико година не смета да се хвале ка­ко су “односи две земље на историјски највишем нивоу”. Колико је тај ниво “највиши”, може посведочити податак да су Маџари на гра­ни­ци према Србији подигли заштитну ограду – њима мигранти из Азије нису потребни, нека их Србији, али и четири године стара изјава пољ­ског по­сланика Славомира Нитраса да је Виктор Орбан, председник маџарске владе, “о­пасан и паметан човек који жели да ревидира границе у Евро­пи… предлагао Пољ­ској током украјинске кризе да поделе територију Украјине”. У истој врсти налази се и Орбаново залагање за хитан пријем Срби­је у Европску унију, што је, по прилици, и понукало Александра Вучића да званично, председнички, пожели Виктору Ор­ба­ну да се “у Ср­бији осећа као код куће”.

А какав је то “највиши ниво” и “код куће”, може се видети из вести бео­градских Вечерњих новости (22. август 2005) да се “у варо­шици, у средњој Бачкој – Србобрану, то­чак историје поно­во окреће. Пра­во­снажном судском пресу­дом, на званичним таб­ла­ма и натписима уме­сто на мађар­ском Szrbobran, писаће традици­о­нали мађарски на­зив овог места Szenttamas”. Дошло је до та­кве ситуације јер је је “једним својим решењем од пре две го­дине, покрајин­ски секре­таријат за прописе, управу и национал­не мањи­не оба­ве­зао локал­ну самоуправу у Србобрану да се… на зва­нич­ним табла­ма и натпи­си­ма који је исписан на мађарском је­зику уме­сто Србобран (или Szrbobran) користи традицио­нал­ни ма­ђарски назив места ко­ји гла­си Szenttamas. Скупштина општи­не се своје­времено жалила на ово решење, а општински јавни право­брани­лац је покренуо уп­равни спор. После две године, колико је тра­јао, Окружни суд је пра­воснажном пресудом по­твр­дио зако­ни­тост рада наведеног по­кра­јин­ског секретаријата и право на служ­бену употребу тра­д­и­ци­онал­них назива насељених места на јези­ци­ма нацио­нал­них мањи­на”.

У овде преузетим редовима, као и у целом објављеном тек­сту, кључне речи су, несумњиво, тра­диционални мађар­ски на­зив. Према тумачењу извесног Та­ма­ша Корхеца који је тамо пред­стављен као по­крајински секретар за прописе, управу и наци­о­налне ма­њине, ко­ри­ш­ћење тих речи, и права која из њих происти­чу, за­сновано је на За­ко­ну о заштити пра­ва мањина.

Ако је тако како човек каже, а нема разлога да се не верује ни њему ни наведеном Закону, онда је све то једно­ставна по­тврда да поред наивних и приглупих Срба све мо­же да прође.

Поново се уводи угарска окупација Војводине Србске, на­лик оној која је постојала од 1941. до 1944, од 1914. до 1918. годи­не, а богами и оној од коју деценију раније. Ако је савременим маџар­ским окупато­ри­ма пошло за ру­ком да, мимо званичног на­зива Србобран, наметну Szenttamas, као један од традиционал­них ма­џарских назива, али и оних ‘99 одсто случајева (у којима се) ова одлука спроводи без икаквог отпора”, треба очекивати да ис­ти ти Маџа­ри без отпора натуре и Delvidek, маџарски тра­дици­онални назив за Војводину Србску током вишевековне угарске окупа­ци­је, те да у званичну употребу врате и назив Јуж­на Угарска.

А да се заиста ради о још једној угарској окупацији, види се и из податка да речени Закон и не помиње “тради­ци­оналне” срб­ске називе и њихово враћање у редовну употре­бу у србским краје­ви­ма северно од Саве и Дунава, макар и у складу с истим тим За­ко­ном, на пример: Краљевина Југо­славија (између двају светских ратова), Краљевина Србија (бар пет или шест дана, од доношења двеју одлука о присајед­ињењу Срема, Баната, Бачке и Барање Кра­љевини Србији), Војводина Србска, односно Војвод­ство Срби­ја и Тамишки Банат – од Мајске скупштине 1848. до укидања, мада је војводски наслов и после тога остао у ионако предугој титули аус­тро­угарског цара).

Повратком традиционалној угарској ојконимији у Војводи­ни Србској наговештава се коначни слом србске на­ци­оналне мисли и нестајање србског националног бића не само на овом делу Србске Земље.

Претходни део тога посла већ је обављен: Национални са­вет маџарске националне мањине, са седиштем у Суботи­ци, по­одавно је на својој званичној “веб” презентацији обја­вио ‘Назив насеље­них места у Војводини на маџарском’ – у 45 (че­трдесет пет) оп­штина пописано је око 380 (триста осам­де­сет) насеља именова­них по номенклатури наслеђе­ној из традиционалног времена док су се Банат, Бачка и Срем налазили под угарском окупацијом. На пример: Modos – Јаша Томић; Magyаrittabeе – Но­ви Итебеј; RNagzbecskerek – Зрењанин, Кisker – Бачко Добро Поље, Оker – Змајево…

У тренутку када то такозвана међународна заједница оце­ни пр­и­кладним (а неки евробовски расположени јадни Срби то једва дочекају), маџарски именослов насељених места по Војводини Срб­ској послужиће маџарским сепарати­сти­ма као несумњив до­каз да је Војводина Србска, у маџар­ској номен­клатури Vajdasag Аutonom Тartomanz, изворна маџар­ска зе­м­ља, да су називи поједи­них места исписани на маџар­ском је­зику старији од србских (неки од тих србских “мла­ђи” су од сто годи­на), да су Срби у тим кра­је­вима новији на­род­носни слој (од јуче, такорећи), те да то по­твр­ђу­ју и “зна­ња” званичне историј­ске “нау­ке” у Срба о недугој србској стари­ни у Панонији.

Тешко је предвидети када ће се такозвана међународна за­јед­ница упустити у тај злочиначки подухват, али искуство са шип­тар­ским терористима, као и оно што се пред нашим очима деша­вало у Хрватској, Маћедонији, Херцеговини, Бо­сни и Цр­ној Гори, требало би да на власт у Србији (и не само на власт, већ и на Србе који србски мисле) делује отре­ж­њу­јуће.

Јер, сагласност “Европске куће фудбала” маџарском фудбалском савезу да званично користи заставу “Велике Мађарске… на којој су “делови Србије, Словеније, Украјине, Хрватске, Словачке и Аустрије”, с образложењем да то не представља “политички симбол”, није само фудбалска и навијачка зезалица – та сагласност дата је по налогу фашикратске евроунијатске “куће” у Бриселу.

Корак по корак:

а. захтев маџарског националног савета да насеља у Србији са маџарском већином оформе заједницу маџарских општина;

б. стварање маџарске аутономије у Србији;

в. поништење Тријанонског мировног уговора из 1920. године (успут и Париског, после Другог светског рата);

г. издвајање Војводине Србске (макар и без Срема) из Србије…

А такозвани европски пут такве или било какве Србије, већ наредног јутра био би окончан забраном ћириличког писма, србског језика, србског православља, србске историје, чак и оне коју јој је “великодушно” даровао Берлински конгрес – од Немањића…

Помоз, Боже, јаднијем Србима,Ć
И ово је неко знаменије!

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: