Рат и пацифизам

Рат и пацифизам.

„Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач“ (Мт 10, 34).

Сада почните да размишљате. Са усхићеним изразом лица говорите о миру и правди. Али шта нам данас доноси мир? Зар су ово мир и правда када хиљаде и хиљаде Срба живи на улици – без посла, без хлеба?! Да ли је ово мир када је народ доведен до тога да умире од глади у земљи која је рајска башта; када је обесправљен у потпуности и сведен испод стоке; када је цветна земља српска постала пустиња? Оно што доживљавамо од 1999. године је стални рат, који се шири и сваким даном постаје све крвавији и све суровији. Погледајте око себе, погледајте српске сељаке, раднике, војнике и њихове породице – то су умируће жртве тихог рата!

Ово је твој свет, не наш. Подсећа на тишину напуштеног гробља. Твој поредак је тврдоглави поредак очајања и смрти. Не, пријатељу, ово нам не треба! Против овога желимо да објавимо рат. Желимо да позовемо народ да се одрекне својих мучитеља, да разбије окове у које нас је Јеврејин оковао. Идеали француске буржоаске револуције нису наши идеали. Наши идеали су верност Богу, Отаџбини, Народу и Вожду јер само на таквом идеалу се може градити и стварати здраво друштво. Неморал, кукавичлук, похлепу, очајање, сујету… остављамо вама. То су ваши највећи домети. Ваљајте се у блату просечности, ми стремимо ка нечем великом и толико светлом да би ви ослепели само од погледа на наш идеал. Зато ви стално гледате у земљу и ровите попут свиња јер вам није допуштено да узлетите пут небеса.

Није пацифизам тај који спасава свет. Напротив! Прошлост нас учи да народи који нису били спремни да бране своје право на живот и постојање, пре свега силом, увек срамно умиру и нестају у вртлогу историје! То је оно од чега желимо да заштитимо наш народ. Мора да постане јак вољом и духом, увек способан да издржи све недаће које му се нађу на путу.
Нико при здравој памети и здравом разуму не воли нити жели насиље, али за човека са духовним вредностима удобност и сигурност нису највеће вредности. Има ствари за које вреди пролити крв. Има горег зла од рата, насиља и физичке патње. Најгоре насиље је оно које промовише изумирање и морално пропадање. То насиље је пацифизам који је у својој суштини неприродан и противи се Божијим законима о опстанку. Они који желе да избегну рат, као природни одговор на непријатељско насиље, по сваку цену првенствено су забринути само за сопствену удобност и безбедност и ништа их друго не занима. Они мисле да ће својим пацифизмом умилостивити непријатеља. То нигде у природи нема, сем код човека који је због свог кукавичлука спреман свакакве гадости да уради само да би продужио свој ништавни живот за коју годину.

Рат је много више од обичног насиља и убијања. Он служи томе да обликује свет, да покрене људе из учмалости свакодневнице, да разара и уништава старо и да ствара и обликује ново. То никада неће моћи да учине слабе и увредљиве идеје реакције, једнакости и вечног мира. Лење и досадне мисли буржоазије, оличене у либерализму и демократији. Оне ће само од човека направити вечитог роба чији ће живот бити безвредан у сваком смислу. Избегавање рата увек води ка ропству, било духовном, било физичком, често на свим нивоима постојања. У основи постоје два пацифизма – пацифизам слабих и пацифизам јаких. Оба су на штету онога ко рат избегава. Пацифизам слабих се огледа у клањању пред непријатељем и добровољном покоравању пред његовом силом, у непружању отпора. Са друге стране јаки избегавају отворени рат само онда кад могу мирним путем да наметну своје слуге другој нацији, али то могу само ако се већ сусрећу са пацифизмом слабића. У сваком случају пацифиста ће, будући да је медиокритет и кукавица, бити поробљен.

Желимо да имамо своја права и ова права звуче овако: „Слобода, правда, хлеб и земља!“ Ако нам та права буду ускраћена, ми ћемо се за њих борити до последњег човека, до последње капи крви. Ова борба за слободу, правду, хлеб и земљу тиче се свих слојева друштва. Свако ко уместо вишег, заједничког интереса гледа само сопствени интерес је много већи непријатељ нашем опстанку од отвореног непријатеља, управо због своје подмуклости и лицемерја.

Прашњаве и жуљевите руке сељака и радника, пламтеће срце војника, слободан ум уметника су оно што уништава време и простор у вечитом рату, али и оно што га ствара изнова у бољем облику јер васкрсења не бива без смрти. Храброст ће нас увек одвести на небеса, кукавичлук у вечито ропство и смрт.

Иван Милић/Васељенска

Бонус видео