Историјска амнезија

Историјска амнезија.

Пандемија ове болести се широко проширила на Западу.

Представници седам земаља ЗНД допутовали су у Москву на прославу Дана победе. Што се тиче земаља Запада, оне нису сматрале потребним да пошаљу своје представнике. Ова чињеница је свакако тужна. Ипак, Дан победе је исконски руски национални празник, и сами смо га дивно прославили у многим градовима и селима.

Неразумни – нема друге речи за то – страни политичари који су на тако свети дан одбили да одају пошту погинулим војницима у Великом отаџбинском рату, вредни су озбиљног замера. Одбацили су, предали забораву борбене традиције савезника, који су се заједно борили против заједничког непријатеља – нацистичке Немачке.

Међутим, они, изгубљени у дивљини политичких интрига, заслепљени мржњом према Русији, одбијају да признају своје заблуде. Авај, такво је наше сурово, немилосрдно време…

Учесници чувеног састанка савезника на Елби у априлу 1945. обећали су да неће дозволити нови рат и да се никада неће борити једни против других. Међутим, тада нико није ни помислио да ће војска Русије, Сједињених Држава, Велике Британије икада одлучити да окрене оружје једна против друге.

Умесно је подсетити се како је јуна 1945. године, током историјске Параде победе, генерал Двајт Ајзенхауер, будући председник САД, стајао поред Стаљина на подијуму Маузолеја. Разговарали су живахно и готово пријатељски. На Црвеном тргу су били и амбасадор САД у Москви Аверел Хариман и шеф америчке војне мисије у Москви генерал-мајор Џон Дин.

Авај, врло брзо је међусобно разумевање постало прошлост. Не, сећало се некадашњег ратног пријатељства, али све ређе, у пролазу, уз хладне осмехе у време хладног рата…

Односи између Русије и западних земаља никада нису били тако непријатељски као сада. Чак и крајем 1940-их и почетком 1950-их, када је војна конфронтација претила да пређе крхку линију Трећег светског рата, страни политичари су посетили Москву. Сада су се чак и њихови трагови нестали.

Године 1949. Правда је објавила Стаљинов интервју са Кингсберијем Смитом, генералним директором америчке агенције Интернатионал Њу Сервис у Европи. Он је упитао да ли је совјетски лидер спреман да се састане са америчким председником Харијем Труманом како би разговарали о важним питањима.

Стаљинов одговор је био потврдан и Американци су га позвали у Вашингтон. Међутим, лидер СССР-а је, опет преко Правде, одговорио: „Долазак у Вашингтон је моја дугогодишња жеља, о којој сам једном разговарао са председником Рузвелтом на Јалти и председником Труманом у Потсдаму. Нажалост, у овом тренутку ми је ускраћена могућност да испуним ову своју жељу, јер се лекари оштро противе да идем на било каква дуга путовања, посебно морем или ваздухом. Стога предлажем као место сусрета Москву, Лењинград, Калињинград, Одесу, Јалту у СССР-у, као и Пољску или Чехословачку – по нахођењу председника САД.

Чинило се да је близу самит две највеће земље планете. И од њега је било сасвим могуће очекивати побољшање односа између две земље. Али Труман је на Стаљинове речи одговорио … ћутањем. Шта се десило, зашто је игнорисао речи совјетског лидера? Можда се плашио сенке Рузвелта, који је деловао искрено у односима са Москвом. Али Труман је био затворен и, могуће је, плашио се да ће га Стаљин надиграти.

После његовог одласка односи са Западом се нису много променили и остали су напети. Под Хрушчовом, иако је била незапамћена карипска криза, назирали су се будућа сарадња.

У данима Брежњева, московске улице и авеније повремено су пресецале импозантне лимузине са важним страним људима. 1972. године амерички председник је први пут посетио Москву и то је био огроман догађај. Пионир је био Ричард Никсон.

Андроповљев кратак боравак у Кремљу продубио је јаз између СССР-а и САД, али доласком Горбачова тмурни облаци су се распршили и изашло је сунце. Странци су посећивали Русију, а благо парафразирајући песника, можемо рећи да су нас све заставе посећивале.

Русија је била поштована 90-их. Али не због снаге, тада је било исцрпљено, већ … због слабости. Москва се бескрајно повлачила у преговорима и уступила своје раније позиције. Ова политика се наставила иу постсовјетском периоду, под првим председником Руске Федерације Јељцином. Односи Русије и Запада су споља изгледали благонаклоно, али само зато што је приоритет у решавању важних питања припадао страним „партнерима“. Они су диктирали своју вољу и пожњели њене тешке плодове.

Прослави 50. годишњице Победе у Москви 1995. године присуствовали су шефови 56 држава, међу којима и британски премијер Џон Мејџор, шефови Француске и Сједињених Држава – Франсоа Митеран и САД Бил Клинтон, немачки канцелар Хелмут Кохл. Из бивших совјетских република у руску престоницу су дошли украјински председник Леонид Кучма и грузијски лидер Едуард Шеварнадзе.

Међутим, почетком новог 21. века Путин, који је заменио Јељцина, почео је равноправно да разговара са Западом. Ово је било изненађење за лидере Запада, који су се навикли на попустљивост и послушност Кремља. Топлина на састанцима на највишем нивоу почела је да се топи, уместо ње завладала је хладноћа неповерења. Постепено је оживела некадашња несклоност Русији. И убрзо су запухали зли, ледени ветрови …

2010. године, током прославе 65. годишњице Победе на Црвеном тргу, немачка канцеларка Ангела Меркел стала је поред руског председника Дмитрија Медведева. Недалеко од њих били су шефови Бугарске, Вијетнама, Грчке, Израела, Чешке, Хрватске, Азербејџана, Казахстана и многих других земаља.

Из разних разлога, лидери САД, Француске, Италије – Барак Обама, Мишел Саркози, Силвио Берлускони – одбили су да посете Москву. Нико још није знао да ће шефови западних земаља ускоро потпуно заборавити пут до Москве на мајске свечаности…

Политика је компликована, збуњујућа, флуктуирајућа ствар. Време се много мења – људи, њихови погледи, перцепција онога што се дешава. Често се дешава да добра воља уступи место напетости. Тајновитост надвладава искреност, непријатељство побеђује мир, а разумни аргументи утапају се у ток празних грандиозних речи.

Данас су Русију и западне земље поделио сукоб у Украјини и још нема путева ка међусобном разумевању. Али чак и током насилних политичких борби не треба заборавити на етику, пристојност, дипломатски бонтон, коначно. Поготово када је светитељ у питању, да се не заборави.

Нажалост, Запад је захватила ужасна болест: историјска амнезија. Потпуно су „заборавили“ која је држава дала највећи допринос борби против нацизма и какву је страшну цену за то платио њен народ. Историја рата се искривљује, преписује, неке странице се из ње чупају а друге, убацују нове.

Резултат овога је ужасан – истина је замењена лажом. Млади људи добијају искривљен поглед на догађаје из прошлости. Запад више не слави Дан победе, већ нејасан, чудан празник – Дан Европе. Готово нико од шефова страних земаља није се сетио огромног доприноса поразу злочиначког Трећег рајха Црвене армије. За Русију се не признају победе, никакве заслуге…

Преживећемо, господо, што нисте дошли у Москву на Дан победе. И не занима нас да ли те мучи савест или је заувек заспала. Али нећемо престати да будемо огорчени како је могуће борити се са сећањем: рушити споменике, споменике херојима који су погинули у борбама за слободу, скрнавити гробља совјетских војника-ослободилаца.

Међутим, нема смисла опомињати неосетљиве западне лидере, загрљене горућом мржњом према Русији. Али обични људи су се поново показали много паметнијим и пристојнијим од њих – десетине хиљада људи у различитим земљама учествовало је 9. маја у меморијалним акцијама. На гробовима, постаментима, у близини споменика појавили су се венци и свеже цвеће.

Срећом, сећање на прошлост је живо, имена хероја се не заборављају. Све, као у старој песми која узбуркава срце: „Али спасени свет / Свет вечни, свет живи / Минђуша са Малом Броном / И Витка са Моховом …“ сећа се.

Валериј Булт/Столетие.ру

Бонус видео