Златне нити српске ћирилице

У Музеју Вука и Доситеја, на изложби „Златне нити ћирилице“, ауторки Тамаре Огњевић и Вере Авлијаш, представљено је тридесетак експоната са везом који је утемељен на иницијалима из најпознатије српске средњовековне књиге – Мирослављево јевенђеље из 12. века која се чува у Народном музеју Србије.

„Орнамент српске средњовековне књиге се креће од изузетно једноставних геометријских преплета до комплексних представа у којима искрсавају животиње, птице, митолошка бића, симболи вере и људске фигуре. Сликане мастилом и бојене природним пигментима изразитог колорита, неретко позлаћене, ове минијатуре представљају посебан изазов за мајстора уметничког веза. Одлука везиља Бео-етно визије да се поједине представе, попут графикона или акробате из Мирослављевог јеванђеља, прикажу у техници веза као самосталне фигуре без пратећег текста, смела је и модерна“, каже Огњевићева.

Најфиније споне између прошлости и садашњости

Идеја је, како наводи, да се покаже ликовни потенцијал ћирилице као писма:

„Ниједна чланица Бео-етно визије није професионална везиља. Једна је архитекта, друга компјутерски програмер, трећа економиста. Вероватно најдаровитија везиља Оливера Јасика, која је недавно преминула, била је пензионисана правница и цео живот је провела радећи у МУП-у. То су жене које је окупила та златна нит која повезује претке и потомке и нас у средини“.

Можда жене окупљене у Бео-етно визији све ређе везу, како примећује Огњевићева, „страсне боле отмене (им) душе“, како поетски види песник Милан Ракић непревазиђену монахињу Јефимију као везиљу, али нема сумње да на истом трагу од златних нити и танане свиле, везу најфиније споне између прошлости и садашњости са фокусом на ћирилицу и калиграфско обликовање слова.

„Укрстили смо тешку категорију златног српског средњег века, који се између осталог очитује и у рукописним, илустрованим и илуминираним књигама и врло специфичан, изразито женски уметнички занат. У средњем веку вез је био једини уметнички процес и занат у коме жену идентификујемо као ствараоца, било да говоримо о свима добро познатој деспотици, монахињи и песникињи Јефимији и њеној Похвали кнезу Лазару или Катарини Кантакузини Бранковић, ћерки деспота Ђурађа Бранковића, чија су два рада сачувана“.

Минијатура на белом платну

Везом у средњем веку бавиле су се жене из високе класе, које су имале времена и новца за тај скуп занат:

„Вез је био резервисан за племство, за оне који имају времена и новца. Када говоримо о везу у средњем веку, то је златовез на скупоценој свили или атласу, раскошном везу који је примарно намењен аристократској одећи, владарским одеждама и одеждама високог црквеног клира при чему није била значајна само естетика, већ је тај рад морао бити проткан спиритуалном компонентом“.

Оно што је модерно у раду везиља из Бео-етно визије јесте да оне иницијале издвајају као самосталну слику на белом платну, без текста или са деловима текста који је секундаран.

„У средњовековним рукописима иницијали, колико год да су лепи и комплексни, секундарни су у односу на текст. Текст је најважнији. Да је тако сведочи чињеница да је писар био четири пута више плаћен него сликар који је украшавао рукопис. За једну књигу каква је Мирослављево јеванђеље хумски кнез Мирослав, по чијој је наруџбини прављена, могао је да сагради још једну палату у Бијелом пољу, али је он изабрао да се бави сопственом душом и инвестира у капиталну књигу, уместо да сагради још једну кућу. Везиље поучене естетиком тог украса, издвојиле су га и претвориле у самосталну слику па имамо серију радова на којима је само иницијал на савршеној белини платна – самостално стоји, као савршена минијатура саображена у техници веза“, каже Тамара Огњевић.

Божанска искра у културном наслеђу

Саговорница Спутњика истиче да је културно наслеђе моћан терапеут:

„Културно наслеђе је извор живе воде, моћна сила која избрише свако колебање, несигурност, безнађе. Књига кроз цивилизације на свим континентима има божански статус – написати реч, пренети мудрост и знање. Та божанска искра унутар наслеђа показује колико оно вреди. Вредност се очитује кроз време, као када камен баците у воду и крену концентрични кругови. Колико далеко дометне тај ефекат, ви видите да је наслеђе заиста живо“.

„Златне нити ћирилице“ пропутовале су у последњих неколико година Европу и регион, а први пут су пред београдском публиком до 31. маја у Музеју Вука и Доситеја.

Дејана Вуковић / Спутњик

БОНУС ВИДЕО: