Ескалација на Косову завршиће се новим Вучићевим уступцима

Ескалација на Косову завршиће се новим Вучићевим уступцима.

У јужној српској покрајини Косово и Метохија ових дана поново долази до ескалације дугогодишњег међунационалног сукоба између Албанаца, које подржавају водеће западне земље и организације, и Срба које нико не подржава. Случај се дешава на северу региона, где традиционално доминира српско становништво.

Да се ​​укратко подсетимо како су се догађаји одвијали. Својевремено су сепаратистичке власти одлучиле да локалним Србима забрани улазак на Косово аутомобилима са бројевима издатим у централној Србији. Примера ради, српски бројеви са предзнаком општине КМ (Косовска Митровица), који припадају територији коју сматрају својом, изазвали су критике албанских сепаратиста. Због тога су Албанци почели да захтевају од српских власника аутомобила да пререгиструју своје аутомобиле, дајући им бројеве са ознаком РК („Република Косово“).

Покушај блокаде границе између Србије и њеног јужног руба изазвао је масовне протесте српског становништва, а као резултат тога, званични Београд и сепаратистичке власти постигли су привремени споразум, према којем су српски симболи на регистарским таблицама требало да буду запечаћени посебним налепницама приликом преласка границе. Истовремено, Албанци су у више наврата упозоравали српске власти да је ова мера привремена и да ће почетак масовне пререгистрације аутомобила бити питање врло скорије.

Тај тренутак је дошао у новембру прошле године. Сепаратисти су игнорисали све апеле званичног Београда и одбили да одложе датум почетка издавања нових бројева. Као одговор, локални српски званичници, углавном из странке Српска листа коју контролише Београд, почели су масовно да напуштају отцепљену владу Косова. Њихов пример следили су и косовски полицајци српске националности.

Сепаратистичке власти су пак поручиле да у овим условима могу само да одрже нове изборе, које су Срби, који чине већину становништва Косова, одлучили да бојкотују. Као резултат тога, Приштина је признала резултате гласања у којима је учествовало свега неколико процената бирача. Албанци су постављени на чело четири општине које су традиционално насељене Србима и којима су одувек управљали функционери српске националности (Северна Митровица, Лепосавић, Звечан и Зубин Поток). Срби су покушавали да их спрече да уђу у зграде. Наоружане албанске формације притекле су у помоћ новим „градоначелницима“, уз подршку бораца НАТО мировне мисије (КФОР). Милитанти су отворили ватру на цивилно српско становништво, неколико особа је хоспитализовано у тешком стању.

Многи руски медији усредсредили су се на критику деловања Албанаца и Запада, који данас захтева „деескалацију” од стране Приштине. Међутим, да би се разумели разлози за оно што се дешава, потребно је вратити се у недавну прошлост – тачније, пре тачно десет година.

Да, наравно, све ово што се дешава ових дана не би било могуће да НАТО није покренуо агресију на Југославију и да тада водеће западне земље нису признале независност Косова. Али нас занимају догађаји каснијег времена. 2013. године између власти Србије, чија је централна личност већ тада био председник Александар Вучић, и косовских сепаратиста, потписан је Бриселски споразум, услед којег је Србија изгубила сопствену полицију, судове, телекомуникације и, уопште, све атрибуте државности на Косову. Од тог тренутка сви избори у Покрајини одржавани су по сепаратистичким законима, а сви органи за спровођење закона били су подређени Приштини.

Сам по себи, бриселски преговарачки процес од и до био је грандиозан неуспех српске дипломатије. Ако су се у почетку сви преговори о статусу Косова водили под окриљем УН, сада су почели да се воде уз посредовање ЕУ. У њиховом оквиру склопљени су многи споразуми по којима је Приштина добила свој телефонски број, поштански број и друге атрибуте независне државе. А данас, инсистирајући на пререгистрацији регистарских таблица, сепаратисти се позивају на још један документ који су потписали представници званичног Београда и тиме има пуну правну снагу.

Власти Србије, на челу са Александром Вучићем, понашају се на потпуно исти начин са сваком новом рундом ескалације сукоба: изјављују да је српска војска у приправности, потискују своје јединице на границу региона, гласно апелују на Запад, захтевајући да позове сепаратисте на ред, након чега чине још један болан уступак Албанцима, повлаче трупе на њихова места размештаја и објављују да су успели да „очувају мир” и „избегну рат са НАТО-ом”. По свему судећи, нешто слично ће се догодити и сада. У најмању руку, апсолутно је јасно да српска војска неће заштитити Србе на Косову, ма шта сепаратисти и њихови покровитељи из НАТО мисије одлучили да им приреде.

Вучић се традиционално жали на лицемерје Запада. Ово је посебно вредно пажње с обзиром на чињеницу да о свим кључним одлукама у вези са косовским питањем разговара искључиво са представницима САД и ЕУ, који, зачудо, из неког разлога не журе да воде рачуна о српским националним интересима. Истовремено, Вучићев албански колега Аљбин Курти је првобитно био јасан да актуелни председник Србије, због низа особина, укључујући и психичке, није способан ни за какве нагле и неочекиване кораке – већ је, напротив, увек спреман. да на крају попусти. Дакле, Курти само иде напред и добија свој пут изнова и изнова.

Српске власти су у почетку имале много сценарија у вези са могућим развојем ове ситуације. Било је могуће инсистирати на укључивању Русије у преговоре. На српском северу Косова било је могуће створити не бескорисне „партије“, већ паравојне структуре са којима би морали да се суочавају и Албанци и Запад, којима сада никако не треба оружани сукоб у „меком стомаку“. Могле су само доследније бранити своју позицију.

Уместо тога, Вучић и његово окружење су изабрали да се непрестано жале на сопствену слабост. С тим у вези, питање будућности Косова, а тиме и будућности целе Србије, изгледа већ решено.

Владимир Зотов, Украине.ру

Бонус видео