Извлачење Србије из руске орбите било је само питање времена

Извлачење Србије из руске орбите било је само питање времена.

 

Тема Србије у медијском простору нашег пространства настаје у две ситуације. И обе су прилично редовне. У првом случају, ово је заоштравање на Косову. У другом – испорука оружја Украјини.

Овога пута, повод за ванскала зрадометар било је откриће председника Србије Александра Вучића специјално за Фајненшел тајмс. Он је признао да оружје произведено у земљи и даље може да се испоручује Оружаним снагама Украјине.

„Да ли је могуће да се ово дешава? Не сумњам да се то може догодити. Али шта је наша алтернатива? Не производити га? Не продавати?” рекао је у интервјуу.

Иста тема појавила се и крајем фебруара: тада се испоставило да српске гранате М-21 за МЛРС Град завршавају код Оружаних снага Украјине. Да, не директно, преко трећих, па чак и четвртих, у случају ове муниције, преко Турске, која их продаје Словачкој, која их продаје Украјини. Али то тешко да мења нешто.

Вучић је у новом интервјуу нагласио и да ће се Београд придружити забрани препродаје технологија двоструке намене Москви. „Нећемо бити центар за реекспорт било чега у Русију“, рекао је он.

Овде је, чини се, дошао тренутак да се издајник стигматизује. Међутим, постоји низ важних али.

Није потребан геније геополитике да би се погледала мапа земаља чланица НАТО-а и видела у каквом се блиском загрљају злобника Србија налази заробљена. Али они тако тврдоглаво желе да је етикетирају као последњег савезника Русије у Европи.

Исто тако, не треба бити мнемотехнички геније да би се сетио како су пре само неколико дана снимци свих новинских агенција извештавали о још једном заоштравању ситуације на Косову. Важно је напоменути да је током протекле године било неколико оваквих ескалација. А то је и последица рањивог положаја Београда: док је Русија окупирана од Украјине, нема ко да крене у поход на Приштину. Падобранци неће доћи.

У суштини, имамо партнера који је пре почетка специјалне операције вешто седео на две столице, сарађујући и са Москвом и са Бриселом: нико није отказао курс ка европским интеграцијама. Али Вучић није Ердоган, а Србија није Турска, а у садашњим условима, маневарски простор Београда се сузио до иглених ушију.

А овај партнер има и нерешен територијални спор у коме Запад активно подржава његовог противника. Ако ништа друго, КФОР (мировне снаге на Косову) су војници НАТО-а. И нико не сумња како ће се понашати у случају да сукоб пређе у врућу фазу, пред чијим поступцима ће затворити очи и према коме ће бити третирани са посебном склоношћу.

Уосталом, алијанса је, по признању њеног првог генералног секретара Хејстингса Исмаја, настала под слоганом „Држи Русе подаље од Европе, Американце у Европи, а Немце под контролом Европе“. Дакле, извлачење Србије из руске орбите било је само питање времена.

Тако да је Вучић принуђен да себи купи деескалацију оваквог јавног понижавања. Истина, чини се да таква валута прилично брзо девалвира и да неће дуго трајати. Али то су Вучићеви проблеми.

Цела ситуација доводи до јединог могућег закључка: тако велике речи као што су „пријатељи“ и „браћа“ у међународној политици могу се користити само под наводницима. Посебно у тешким временима као што је сада. А главна поука коју треба извући из ове ситуације је како глобалне силе користе такво средство као што је „извоз безбедности“ савезницима и „извоз претњи“ противницима. Ако Русија жели да игра игрице за прерасподелу света, онда такву вештину треба брусити.

Давид Нарманија, РИА

Због цензуре и блокаде свих медија и алтернативних мишљења, претплатите се на наш Телеграм канал