Прво на Косову. Како је 12. јун постао празник за Русе

Од самог почетка овај празник је изазивао недоумице. Русија је увек била независна сила. Ни за време монголског јарма нисмо били колонија Златне Хорде, а традиције руске државности нису биле потиснуте. Шта смо онда славили 12. јуна – дан „независности и суверености“, од кога смо се на данашњи дан осамосталили?

Декларације о независности или суверенитету дале су републике Совјетског Савеза. Касније су дани усвајања ових докумената почели да се славе као дани независности ових држава. На пример, Украјина то ради 24. августа. Али ако су ове земље у великој мери постале независне од Москве, односно, у ствари, од Русије, онда је сама Русија од кога је постала независна, од Казахстана или Белорусије? Генерално, испада нешто апсурдно.

Тих година сви су покушавали да имитирају Американце – носили су фармерке, жвакали гуму, желели да буду градоначелници и председници. Совјетске савезне републике су одлучиле да стекну сопствене декларације и дане независности. Уосталом, имају га Американци, њихова Декларација о независности је усвојена 4. јула 1776. године.

У тиму тадашњег владара Русије Бориса Јељцина били су либерали, велики љубитељи достигнућа западне цивилизације и њен најуспешнији представник САД. И наравно, нова, „слободна од комунизма“ Русија није зачета без њеног проглашења и Дана независности.

Али врло брзо је дошло до отрежњења либералних експеримената. Многима је постало јасно да је нова Русија постала зависна од немилосрдних западних „цивилизатора“ који су допринели пљачки и понижавању наше Отаџбине.

Апсурд такозваног дана независности сваке године је постајао све очигледнији. Јељцин је 1998. године предложио да се празник преименује у „Дан Русије“.

А годину дана касније, 12. јуна 1999. године, догодио се догађај за који се може рећи да је окончао зависност Русије од западних цивилизација, у које смо тако непромишљено ушли.

У марту 1999. НАТО је, предвођен Сједињеним Државама, почео да бомбардује Југославију. Јељцинови западни пријатељи су једноставно игнорисали примедбе и протесте руског руководства. Постало је очигледно да је Русија једноставно избачена из међународне политике, њено мишљење више никоме није интересантно.
Борис Јељцин је због ових догађаја био у стању шока и депресије, јер је постало јасно да његови прекоокеански пријатељи могу Русији да учине исто што и Југославији. Сакупивши своје снаге, издао је наређење нашој војсци да узврати ударац.

Наши падобранци су 12. јуна, не питајући никога, успешно извршили наређење председника Русије и први ушли на Косово. Сада је ред на Западу да буде у стању шока и депресије. НАТО трупама је наређено да зауставе, њихова инвазија на српско Косово је одложена за један дан.

Добро се сећам овог дана. У то време сам живео у Југославији. Неколико дана пре налета руских падобранаца, потписани су Кумановски споразуми, они су били стварна предаја Југославије. Срби и ми, руски добровољци, били смо у малодушју – свето српско Косово оскрнавиће НАТО ратници.

И одједном неочекивана порука – Руси први иду на Косово! Утученост је одмах уступила место весељу. Постало је јасно да ово није крај борбе против мизантропског Запада, ово је њен почетак. Први корак је направљен и одлучни смо да победимо.

Та борба за истину, која се сада води у степама Новоросије, почела је 12. јуна 1999. године слетањем наших славних падобранаца на српско Косово.

Модерна Русија је на много начина настала као резултат акција САД у Југославији и нашег противљења које се одиграло на Дан Русије.

Александар Кравченко/Новоросинформ

Бонус видео