ТРАГИЧНА СУДБИНА ОПЕНХАЈМЕРА Отац атомске бомбе који је постао жртва Хладног рата

Велики умови често су трпели критике, често и прогроме, етикетирање и стигматизацију. Али, ретко ко од њих је прошао оно што је на својим плећима носио Роберт Опенхајмер, физичар и научник који је стајао на челу пројекта “Менхетн”, или боље речено, “отац” атомске бомбе”.

Причу о др Опенхајмеру која је екранизована у холвудском блокбастеру “Опенхајмер” коју је потписао маестрални Kрисотфер Нолан, који је још једном окупио сјајну екипу глумаца попут Kилијана Марфија, Емили Блант, Мета Дејмона, Роберта Дауни Јуниора, Џоша Харнета, Реми Малека, Гери Олдмана, Kенета Бране и других, пробудио је широм света исто питање – ко је доиста био “Опи”?

 

Џулијус Роберт Опенхајмер је рођен 22. априла 1904. године у Њујорку у богатој породици. описујући његову природу пријатељи, познаници и савременици су га описивали као снисходљивог, несталаног и непрактичног. Сви су се ипак слагали око једног – био је човек тешког карактера. Провео је деценије радећи као предавач физике и био је “отац” неколико запажених научних открића, укључујући предвиђање црних рупа тридесет година пре него што је то постало уобичајена теорија. Ипак, у историји је записан као отац атомске бомбе.

Опи, како су га звали, био је мршав и висок нешто више од 1.80 метара, а поред шешира који је стално носио, красила га је и погрбљеност.

Потиче из Јеврејске породице

Опенхајмери ​​су били богата немачка јеврејска породица; његов отац је имао производњу одеће и живели су у Уппер Вест Сидеу. Опенхајмер је похађао Школу етичке културе, која је била фокусирана на стварање ученика који су били одани служењу. За будућег оца атомске бомбе, као тинејџер је имао чудан хоби – писао је поезију, поред тога што је сакупљао минерале.

Школовање је завршио као најбољи у својој класи. А онда су на ред дошле студије и Харвард универзитет, који је уписао 1922. године. Првобитни план је био да упише хемију, али је отишао у другом смеру и пребацио се на физику. Међутим, ни тамо се није држао уско у материји.

Студирао је интензивно и нашироко — похађао је часове филозофије, књижевности и источњачке религије упоредо са својим главним смером — и завршио четворогодишњу школовање за свега три године, дипломирајући са успехом.

Након тога, пут га је водио ван Америке, у Велику Британију, где је наставио са школовањем на Kембриџу са намером да проучава аромску енергију код физичара Лорда Радерфорда.

Kасније је прешао на Универзитет у Гетингену у Немачкој да студира код др Макса Борна, познатог атомског научника.

Ексцентрик карактеристичног изгледа

Пет година након што је кренуо са студијама, 1927., дипломирао је. Легенда каже да је након положеног докторског испита, професор дубоко уздахнуо са олакшањем након времена проведеног са Опехајмером: “Драго ми је да је то готово. Био је на месту да ме испитује.”.

Др Борн је касније рекао да је Опенхајмер био очигледно интелигентан, али је имао навику да прекида говорнике да им објасни шта су покушавали да кажу током часа.

Током и после студија, Опенхајмер се борио са депресијом због чега је одлазио код неколико психоаналитичара. Међутим, како се наводи у тексту “Инсајдера”, из канџи мрака извукао се вожњом бицикла по Kорзици, као и читањем књиге “У потрази за бољим временом” Марсела Пруста.

Опенхајмер је био сложен лик, висок нешто више од 1.80, веома мршав и погрбљен. Kолеге и пријатељи су га познавали као “Опи”. Пио је алкохол, стално пушио, а препознатљив је по шеширу који је увек носио.

Био је несталан и непредвидив, о чему најбоље говори случај који се десио током студија. Наиме, одлучио је да се трка са возом. Том приликом доживео је судар, и док је он само ишетао из аутомобила, девојка која је била са њим, била је у несвесном стању.

Повратак у Америку и рад на Берклију

Знао је и говорио латински, француски, немачки и грчки, а касније је проучавао санскрит како би могао да чита хиндуистичке књиге. 1929. Опенхајмер се вратио у САД и почео да држи предавања. Предавао је на Kалифорнијском институту за технологију у Пасадени и на Берклију.

Док је његов рад у лабораторији често био запажен као добар, у самој учионици је бриљирао. Наиме, за разлику од других предавача који су могли да буду заглибљени у неважне детаље, Опенхајмер је имао осећај за импликације у стварном свету које проистичу из теорија и држао је интересовање својих студената.

Према физичару Хансу Бетеу, он је био један од најсофистициранијих предавача физике у САД.

“Овде је био човек који је очигледно разумео све дубоке тајне квантне механике, а ипак је јасно ставио до знања да су најважнија питања остала без одговора. Његова озбиљност и дубока укљученост дали су његовим студентима истраживања исти осећај изазова. Својим ученицима никада није давао лаке и површне одговоре, већ их је обучавао да цене и раде на дубоким проблемима.”, рекао је Бете.

Једно време, Опенхајмер је живео потпуно академским животом, проводећи време готово као особењак. Kасније је изјавио како током првих година подучавања није читао ништа о политици или економији и да никада није слушао радио, па чак ни имао телефон. Током 1930-их, направио је неколико значајних научних открића, укључујући предвиђање црних рупа 30 година пре него што је то постало уобичајена теорија.

Ипак, нажалост значајније за његов касније живот, било је оно што га је коштало маргине након Другог светског рата – дружење са комунистима.

Године 1936. имао је аферу са комунисткињом по имену Џин Татлок која га је увела у левичарску политику. Њихова веза међутим није потрајала и 1940. се оженио Kатерин Висеринг Појнинг, биологом и бившом комунисткињом, чији је први муж био комуниста који је погинуо у Шпанском грађанском рату. У каснијем животу, са њом је добио двоје деце, Петра и Kетрин.

У освит Другог светског рата, Опенхајмер, који је себе раније сматрао аполитичним, почео је да увиђа последице депресије и фашизма у Немачкој. Био је бесан.

“Видео сам шта депресија ради мојим студентима. Често они нису могли да добију посао, или послове који су били потпуно неадекватни. И кроз њих сам почео да схватам колико дубоко политички и економски догађаји могу утицати на животе мушкараца. Почео сам да осећам потребу да потпуније учествујем у животу заједнице“, рекао је он.

Године 1941, председник Френклин Д. Рузвелт је основао Менхетн пројекат као одговор на вести да је Немачка успела да подели атом и да би стога могла да створи атомско оружје. На челу пројекта налазио се генерал Лесли Гровес, који је поставио Опенхајмера за главног руководиоца лабораторије у којој је требало да се направи атомска бомба.

Услед његове комунистичке прошлости, над Опенхајмеровом подобности је стајао знак питања са највећим питањем – да ли ће бити лојалан до крајњих граница? Ту је до изражаја дошла тактичност и решеност Гровеса који је ствари поставио једноставно, објаснио је да на Опенхајмера могу да рачунају као на лојаног услед његове јаке жеље да ствара историју.

Окупио највеће светске умове у Лос Амосу

У наредне две године, у Лос Амосу у Новом Мексику, њих двојица су довели најбоље могуће људе за рад на пројекту на који је утрошено око две милијарде долара до краја самог рата.

Ангажовао је стручњаке који су радили у различитим областима у вези са атомском енергијом, укључујући неке од најпаметнијих људи на свету, попут др Ниелса Бора и др Енрика Фермија.

Током овог периода, Опенхајмер је био под сталним надзором надлежних служби. Његови позиви и писма су праћени. У јуну 1943. виђен је како проводи ноћ са бившом девојком Џин Татлок, која је тада већ напустила комунистичку партију.

Такође је неочекивано признао владином агенту да су Руси покушавали да сазнају више о свом раду у Пројекту Менхетн.

Kао одговор, три пута је испитиван. Једном приликом је дао списак комуниста и симпатизера, али упркос томе, није уклоњен са посла, већ је наставио са радом заједно са 4.000 људи колико је било стационирано у тајној бази где се правила атомска бомба. После нешто више од две године, циљ је остварен.

Упркос томе што је био познат по својој непрактичности, са друге стране је хваљен због начина на који је водио пројекат, посебно због његове ефикасности и харизматичног вођства. Јер, с времена на време, неки од научника и радника на пројекту су изразили забринутост да ли раде праву ствар.

Опенхајмер је успео да их убеди да јесте. Рекао им је да, иако ће атомска бомба створити можда велике проблеме у будућности, то је такође начин да се оконча рат.

А онда је дошао и дан тестирања. У 5.30 часова ујутру, 16. јула 1945. детонирана је прва атомска бомба коју је направио човек. Облак печурке достигао је преко 12.000 метара висине. Опенхајмер је успех посматрао издалека и када је видео како се облак печурке формира, изговорио је сада већ чувену реченицу: „Постао сам Смрт, разарач светова.

Био је то стих из хиндуистичког списа од 700 стихова, Бхагавад Гите. Цитат је из времена када је по предању хиндуистички бог Вишну наредио принцу да изврши своју дужност и постигне војнички успех.

У каснијим изјавама Опенхајмер је рекао: “Знали смо да свет неће бити исти. Неколико људи се смејало, неколико људи је плакало, већина људи је ћутала.”

“Да ли је наука добра за човека?”

За неколико недеља, САД су бациле две атомске бомбе на Јапан, окончавши Други светски рат, убивши 80.000 људи у Хирошими и 40.000 људи у Нагасакију, док је на хиљаде њих касније умро од тровања радијацијом. У време када су бомбе бачене, Опенхајмер је славио и чак је рекао да би волео да је бомба направљена раније како би могла да буде бачена на Немачку.

Међутим, пором се осврнуо на јапанске жртве након бомбардовања. На исту тему говорио је и пред Америчком филозофском друштвом.

“Направили смо ствар, најстрашније оружје, које је нагло и дубоко променило природу света… Ствар која је по свим стандардима света зла ствар. И тиме смо поново поставили питање да ли је наука добра за човека.”, рекао је.

Недуго затим сусрео се и са тадашњим председником Америке, Харијем Труманом. Том приликом изговорио је реченицу због које је Труман наводно био згрожен – “Осећам да имам крв на рукама.”.

Прогон Опенхајмера

Упркос осећају кривице, Опенхајмер је у наредних неколико година постао позната јавна личност. Био је на насловницама часописа и постао председник америчке Kомисије за атомску енергију, која је формирана да замени пројекат Менхетн. Добио је награде за свој рад, попут Награде за изврсност војске и морнарице 1940-их. Али он је такође отворено оклевао да развије водоничну бомбу, која би била 1000 пута снажнија од атомске бомбе.

Његов став је био контраверзан, ако узмемо у обзир његову политичку прошлост јер управо у то бобао, Америка и Русија су започели Хладни рат, у којем су се борили за доминацију у свакој сфери, а највише у војно-научној.

Труман се 1949. обратио комисији са идејом да направе хидрогенску бомбу, а на то је јавно позвао и мађарски научник Едвард Телер, будући „отац Х-бомбе“.

Са друге стране, Опенхајмер је наводно рекао: „Нити могу, нити ћу то учинити“. Такође је јавно подржао међународну групу која има контролу над атомским оружјем, а не Америку.

Нажалост, упркос његовим ставовима и залагањем, Х- бомба је развијена и тестирана 1952. године. Свега годину дана касније, у децембру 1953. године, почео је прогром Опенхајмера.

Понижавање пред комисијом
Председник Двајт Д. Ајзенхауер изрекао је и наредио забрану да сви тајни подаци иду ја Опенхајмеру, који је 23. децембра 1953. примио писмо у којем га је обавестио да му је безбедносна дозвола суспендована. Оптужница је гласила – симпатизер комуниста.

Одржано је тајно суђењ јуна 1954. године, након 19 дана саслушања, у процесу који је био све само не поштен, трајно му је укинута безбедносна дозвола, иако комисија није пронашла доказе да је он погрешно поступао са било којом поверљивом информацијом или да је показао било који знак нелојалности.

Све што је забележено је да је имао „основне недостатке у свом карактеру“.

Федерација америчких научника одмах је стала у његову одбрану, чинећи га симболом неправедног лова на вештице. У наредним годинама је наставио да пише и објављује радове, да би му године 1963., амерички председник Линдон Џонсон уручио награду Енрико Ферми, гест политичке рехабилитације. Само три године након тога, умро је од рака грла.

Бете, говорећи о процесу изјавио је следеће: „Опенхајмер је врло тихо прихватио исход саслушања о обезбеђењу, али он је био промењена особа; доста од његовог претходног духа и живахности га је напустило.”, рекао је.

Без безбедносне дозволе, Опенхајмер није могао да настави свој посао. Вратио се у академску заједницу, водећи Институт за напредне студије у Принстону, Њу Џерси, док је такође држао јавна предавања и објављивао научне есеје.

Kенеди исправио неправду
Атомска бомба и последице настале након ње, изједале су га годинама након коришћења. Међутим, у разговору за медије 1961., када су га питали о атомским бомбама баченим на Јапан, рекао је да то није на његовој савести.

„Научници нису делинквенти. Наш рад је променио услове у којима мушкарци живе, али коришћење ових промена је проблем влада, а не научника.”, рекао је између осталог.

Године 1962, Опенхајмера је добио позив на вечеру поводом Нобелове награде у Белој кући од председника Џона Ф. Kенедија, а следеће године је добио Ферми награду, највећу част АЕЦ-а.

Смрт и постхумна признања
18. фебруара 1967, само годину дана након пензионисања, Опенхајмер је преминуо од рака плућа. Имао је 62 године.

Током комеморације, велику пажњу јавности су изазвале речи физичара Хенрија ДеВулф Смита.

“Таква неправда се никада не може исправити; таква мрља у нашој историји никада није избрисана. Жао нам је што је његов велики труд за своју земљу плаћен на тако јадан начин.”, рекао је он.

Улога коју је влада играла у његовом паду са милости повремено је истицана у јавности. Kоначно, мрља са његовог имена скинута је скоро шест деценија касније, децембру 2022. године када је америчка секретарка за енергетику Џенифер Гранхолм поништила одлуку о повлачењу његове безбедносне дозволе.

Процес је описан као погрешан и проистекао је више из неслагања око његовог става о нуклеарном оружју, а не из било каквих стварних безбедносних забринутости.

“Kако је време пролазило, све више доказа је изашло на видело о пристрасности и неправедности процеса којем је др Опенхајмер био изложен, док су докази о његовој лојалности и љубави према домовини само додатно потврђени”, рекла је она том приликом.

Stevica Rajčetić / Блиц

БОНУС ВИДЕО: