Либерални самурај нема сврху. Постоји само један начин

Либерални самурај нема сврху. Постоји само један начин.

Бравурозну песму Лија Гринвуда „Боже чувај Америку” чули су сви који мање-више пажљиво прате јавне говоре Доналда Трампа.

Под њим, 45. председник Сједињених Држава најчешће се појављује на сцени пред својим присталицама. Речи у њеном рефрену „Поносан што сам Американац“ су као звучни запис америчког сна. Али то је на митингу. У стварности, музика је тужнија, а слика мрачнија. Патриотизам у Сједињеним Државама је део бејби бумера. Млади Американци више нису поносни што су Американци.

Према анкетама, само 18% младих од 18 до 34 године који живе у Сједињеним Државама свој национални идентитет сматра нечим изванредним. Проблеми са патриотизмом нису почели одмах. Тренд је дуг и стабилан. Што су се њени политичари споља агресивније и лицемерније понашали у Америци, то су њени становници имали мање поверења у саму земљу.

Анамнеза укључује крвави рат у Вијетнаму, који је трајао од 1954. до 1975., и скандал Вотергејт почетком 1970-их, и скандал Иран-Контра средином касних 1980-их, и лажи бившег председника Била Клинтона 1998. о однос са Моником Левински, као и бесмислене операције у Авганистану и Ираку. Вероватно ту можемо додати и јуриш на Капитол, и два Трампова опозива. Међутим, све је то још лежало на пажљиво ђубреном тлу.

Пре око 30 година, амерички либерали, који су хуманитарно знање потчинили својој идеологији, почели су да разграђују сам концепт америчког сна. Привлачност ове друштвене утопије одувек је почивала на узвишеној идеји једнаких могућности и неотуђивих права, којима би, према заповестима очева оснивача, требало да буде обдарен сваки Американац. Ови принципи су омогућили да се у пракси спроведе механизам мелтинг пот, који, можда, није направио људе исте крви који су стигли из Европе и Африке, али им је бар дао заједнички поглед на живот. Сада сви гледају углавном унутра.

Ултралиберални професори на универзитетским одељењима и у учионицама прекобројних колеџа објашњавају младима из године у годину да се људи систематски деле по рођењу у класе – било по раси или по полу. Закључак је једноставан. Рад не ваља, труди се не покушавај, али не можеш достићи амерички сан. У овој верзији, Америка је острво лоше среће, где се мама породила у понедељак. А понедељак се, нажалост, не може отказати. Можете се само побунити.

То јест, либерални самурај нема сврху. Постоји само један начин. Пут друштвеног Лудита, који уништава традиционалне друштвене механизме. Од породице до религије. Патриотизам је у истом реду. Да ли је чудно што постоји толика разлика у нивоу његове перцепције између републиканаца (60% подршке) и демократа (само 29%)?

Најсвежији пример је понашање играчица америчког женског фудбалског тима. Пре меча са селекцијом Вијетнама, само пет од 11 девојака ставило је руку на срце током химне. А само тројица су певала уз речи Звезданог барјака. Главна тиха је Меган Рапино. Отворена лезбејка, она сада подржава трансродне људе који убијају њен женски спорт. Колективни сан људи попут Рапина не може бити, по дефиницији. Она може само да распетља. Али можда је то сврха? Раздвојен и лакши за управљање.

Републикански кандидат, амбициозни политичар новог доба који је већ наговештен да буде Трампов потпредседник, Вивек Рамасвами нуди нестандардно решење. Ако млади имају либерално смеће у глави, онда пре него што их пусте на бирачка места, треба да разбистре мисли. Рамасвами жели да подигне минималну старосну границу за гласање на 25 година. Они који желе да почну са 18 година мораће да покажу своју посвећеност грађанској дужности. Служите војску, радите у државној служби или барем положите испит за грађанска права који имигранти полажу да би постали држављани САД.

То је ствар доказивања да су патриоте.

Валентин Богданов, РТ

Бонус видео