Смиља Аврамов: Да смо проблем хрватског геноцида над Србима поставили 1945, не бисмо доживели 1991. годину

Двотомна капитална књига „Геноцид у Југославији – 1941-1945, 1991…“, једног од врхунских стручњака за међународно право, професорке Смиље Аврамов, бави се трагичном судбином Срба кроз двадесети век, век обележен „мега смрћу“.

За разлику од Јевреја који су ћутање о својим страдањима прогласили „злочином против човечности“, геноцид над Србима избрисан је како из светске, тако и из националне историје. Стратегија „заборава и превазилажења“ у послератном периоду вратила се Србима као бумеранг крајем прошлог века.

Полазећи од поставке да „за српски народ геноцид представља кључно питање његове прошлости и његовог даљег битисања“, професорка Аврамов је први део своје студије посветила теоријско-филозофском разматрању геноцида, док се у друга два дела бавила конкретним случајевима геноцида и ратних злочина почињених углавном над Србима на простору бивше Југославије од 1945, преко 1991. до данас.

Посао достојан дивљења велики је допринос истинитом сагледавању историје која је данас у великој мери фалсификована широм западних меридијана. Књига коју су издали Академија за дипломатију и безбедност и издавачка кућа ИГАМ из Београда, била је и главни повод за разговор са професорком др Смиљом Аврамов.

Срби су вероватно једини народ који је у 20. веку три пута био суочен са опасношћу тоталног уништења. Није ли онда врхунац цинизма да управо Срби почетком 21. века буду тужени као починиоци геноцида?

Оптужба против српског народа за геноцид представља врхунац хипокризије. Хрвати су, примењујући напад као најбољу одбрану, наумили да тужбом против нас прекрију све огромне злочине које су починили. Геноцид као феномен „коначног решења“ применили су над Србима оба пута. И поред тога што је правна наука данас доживела тотални пораз, дубоко сам уверена да ћемо тај спор добити. Велику кривицу за хрватску тужбу сносимо и ми сами, односно наше власти, ове, али и оне из моје генерације. Да смо којим случајем проблем хрватског геноцида над Србима на дневни ред поставили 1945. године, не бисмо доживели 1991, а ни ту тужбу. Ми смо уместо тога затварали очи пред стварношћу. Срби су наивно, да не кажем глупо, улетали у разне међународне комбинаторике, а да претходно нису били начисто са мотивима и позадином понуђених им решења.

Ваша нова двотомна књига носи наслов „Геноцид у Југославији – 1941-45, 1991…“. Тај наслов већ сам по себи указује на континуитет геноцида, а оне три тачке на крају злокобно слуте да процес није завршен.

Оно што сам настојала да докажем у овој тужној књизи, управо је континуитет геноцида: 1991. је само продужетак 1941. године. Геноцид над нашим народом није довршен, још увек доживљавамо убијање Срба и на Косову и у Хрватској.

И појединачни акти спадају под појам геноцида, уколико имају за циљ да докрајче и истребе до краја одређену групу или нацију. Постоји пре свега идеолошки континуитет између 1941. и 1991. године јер је усташка идеологија врло помно негована у том периоду. Они су били инкорпорисани у западним земљама у готово све структуре власти. Осим тога усташе су имале своје одвојене војне и цивилне организације. Онда се 1990. организовано враћају у Хрватску, само што тада распуштају своју организацију и укључују се у политичке партије. Приказала сам историјат усташког покрета од 1945. до 1990. године акцентујући и документујући њихове везе са хрватским комунистима на највишем нивоу. И у државно-правном смислу постоји континуитет њихових злочина. Туђман је то отворено признао да је структура његове државе у великој мери копија НДХ.

То је и Месић говорио. Чувена је његова изрека да су Хрвати, за разлику од свих других, победили три пута. Трећа победа је заправо стварање НДХ.

Тако је. Дакле, кривицу сносе наши политичари који нису сагледали позадину тог догађаја. Данас чак и хрватски теоретичари и историчари, попут Душана Биланџића, пишу о томе колико је Броз гајио одиозност према Србима. Када је након рата дошао у Вршац, први његов налог био је да се Србија третира као окупирана земља.

Други налог односио се на ликвидацију српске буржоазије, а посебно ликвидацију солунаца и српске интелигенције. Остала је прећутана књига Велибора Савића „Солунци на ломачи“, па онда ликвидација војводе Бојовића и читаве његове породице, као и унука војводе Путника. Трагично је да ни данас немамо тачан број наших ратних и поратних губитака. Колико је професора факултета, глумаца, уметника, уопште људи који су носили униформе, страдало?

Још једна наша велика грешка била је та што смо дубоко веровали нашим бившим ратним савезницима који су играли двоструку улогу. Пре свих Велика Британија. Позивајући се на аутентичне изворе навела сам у другом тому да је Павелић од 1926. године радио за британску обавештајну службу. Овде се лако и лаковерно прелазило преко англоамериканског бомбардовања Србије 1944. године, у време када су се Немци повлачили из Србије. И када је највећа концентрација Немаца била према Загребу, на који није пала ниједна бомба. А Србију су темељно разорили.

Готово је заборављено да су англоамеричке снаге пред крај рата бомбардовале заробљеничке логоре српских официра и војника. У широј историјској перспективи постоји дубока веза између бомбардовања 1944. године и бомбардовања наших савезника 1999. године. И једно и друго без икаквих правних основа. Иза геноцида над Србима у НДХ стајала је нацистичка Немачка и Ватикан. Иза геноцидне политике 1991. стајао је уједињени Запад, победничке и поражене земље у Другом светском рату.

Како се десило да су оба геноцида прећутана?

Тачно, геноцид над српским народом прећутан је и негиран 1991, као и онај 1941. Режисери најпрљавијег рата у модерној историји, оног против Југославије, не само да су прећутали геноцид, него су лицемерно Србију разапели на крст срама и прогласили кривцем за разарање СФРЈ, па и за геноцид.

Нама је данас потребно суочавање са том горком истином. Геноцид је у том склопу кључно питање, будући да осветљава не само локалне односе унутар бивше земље, него, пре свега, однос Запада према српском народу. Иако је Генерална скупштина УН 1992. прогласила етничко чишћење као геноцид, за „Олују“ и „Бљесак“, којима су коначно почишћени Срби из Хрватске, до данас нема казне.

Треба имати у виду да су у тим акцијама Хрватима помагали амерички генерали. Американац Питер Сингер написао је у својој књизи да Хрвати нису имали капацитет да изађу на крај са Србима. И још је признао да су „Олују“ они, Американци, извели. Ја то цитирам у књизи. Идеалан је тренутак у овом историјском часу да поставимо карте на сто, да престанемо једном са додворавањем, савијањем кичме и самооптужбама. То народ више не може да поднесе.

Треба видети како су се Јевреји и Јермени изборили за признање геноцида над њима. Они су добили своје обештећење. Иако у то време није постојала држава Израел, страдали Јевреји били су држављани разних земаља. Ништа им то није сметало да поставе одштетни захтев који се извршава до дана данашњег. Само су Немци држави Израел исплатили 72 милијарде марака, као и доживотне пензије преживелим логорашима или њиховим малолетним наследницима.

А ми? Како коментаришете чињеницу да данас у Београду велики број људи проналази све могуће разлоге за неподизање противтужбе за геноцид Хрватској.

Српски народ није добио репарације, нити обештећење за геноцид почињен над њим. Ми не знамо тачно до детаља у чему се састојао споразум између Бранта и Тита којим су опроштене репарације. Осим ако се не рачуна изградња Кршког немачким капиталом. Споразум Тита и Бранта постоји у тајним архивама, али ми није јасно зашто данашња власт не дозвољава нама, научним радницима, увид у тај део архива. Данас се поједини наши правници позивају на ретроактивност из незнања. Или је нешто друго у питању?

Наводно, Конвенција о геноциду донета је 1948. па се не може применити на догађаје од 1941. године. То је апсолутно нетачно јер би у том случају цео Нирнбершки процес и акти који су везани за њега били ништавни. Управо је обрнуто. Генерална скупштина УН је нирнбершке принципе кодификовала и прогласила их саставним делом универзалног међународног права.

Ви сте стручњак за међународно право, али је ваша књига о геноциду над Србима истовремено и велики допринос српској историографији.

Не могу се правити научне синтезе без емпиријске грађе за обраду неког феномена. Тако вам је и са геноцидом. Да бих извршила класификацију тих великих злочина морала сам да укључим историјске елементе. Историчари су написали бројне књиге о злочинима над Србима у 20. веку, али су оне углавном прећутане. За наше политичаре не постоје. Из тих књига они нису извукли никакве закључке.

Не постоји део где је живео српски народ у Хрватској а да он није научно обрађен. Да је све то сакупљено на једном месту, на основу те грађе могло се доћи до тачног броја побијених Срба. Али те књиге су одбачене. Ова власт не показује никакав интерес за српске жртве. Сви ми пишемо по приватној иницијативи и властитој савести, да би оставили будућим генерацијама траг о злочинима. Ако оне уопште буду заинтересоване за њу.

Како објашњавате ту незаинтересованост?

Има ту више фактора. Да ли смо изгубили историјско памћење? Да ли је корумпирана политичка псеудо елита „прогутала удицу“, да ли је наука затајила? Постоје и налози које клијентела преузима. Све то довело је до велике фрустрације српског народа. Откуд неповерење и отпор према властима? То је последица такве политике. Људи су резигнирани и немоћни.

Постоји, дакле, још један континуитет када је српска политика у питању. Реч је о незнању политичара и њиховом избегавању да се ослоне на науку. Зашто?

У свим цивилизованим земљама постоје научне структуре које свакодневно брифују политичаре и усмеравају политику у одређеном правцу. Наша унутрашња, али и спољна политика, велика је импровизација. Погубан је недостатак кооперације између науке и политике, чак би се могло рећи да међу њима постоји антагонизам. Политичари се плаше научних радника. Псеудоинтелектуалци окупљени у некаквим НВО имају много већи утицај на наше политичаре од врхунских научних радника. Чак их финансирају из буџета.

А када погледате те тзв. НВО, оне уопште нису невладине, оне су независне једино у односу на нашу Владу. Али су врло везане за стране владе које их у већини финансирају. НВО које су настале у време разарања СФРЈ, истурени су пропагандни пунктови одређених земаља. И овде легално раде оно што би се у свакој другој земљи могло подвести под класичну шпијунажу, или под антидржавну делатност.

Зато их је Путин забранио у Русији.

Није их забранио само Путин. У великом броју азијских земаља, које нису комунистичке, такође су им забранили рад. Узмите Малезију или Сингапур. Тамо су похапсили представнике страних међународних организација које су вршљале по земљи, потом их пустили и протерали из државе. Западноевропске земље такође имају врло строг систем контроле над НВО сектором. Тамо ове организације морају строго да се придржавају програма рада имајући у виду интерес своје земље. Код нас је у том погледу потпуно анархично стање.

Хаотично стање које помињете у вези са НВО, влада у многим областима нашег друштва. Фабрикује се историја, понављају се у медијима лажи које, изречене више пута, постају „истина“. Једна од њих је да су нас наши савезници и пријатељи бомбардовали 1999. само због Милошевића.

То су најобичније глупости које ни полуписмени људи не прихватају. Свести тако компликован друштвени проблем, као што је нестанак једне државе, на једну личност, то је, да не употребим тежи израз, инфантилизам. Која је то држава нестала у свету, а да у њен нестанак нису били умешани и страни фактори?

Трагедија Југославије планирана је од 1945. године. Видело се то по активности усташа, по унутрашњем уставном развоју који је ишао до тачке када би се квазиправно могло оправдати разарање државе. Та тачка је Устав из 1974. године. А само бомбардовање 1999. године је такође врста геноцида над овим народом. Сваљивати све на мртвог Милошевића кукавички је, бедно и подло. Он је имао политичких грешака али оно за шта је оптужен у Хагу ноторна је лаж. Као и много шта друго што му товаре овде.

У другом тому ваше нове књиге објашњавате модерне облике геноцида.

Покушала сам да дам преглед модерних облика геноцида са нагласком на томе да је Конвенција о геноциду превазиђена. Уосталом, то је став многих теоретичара, јер је Конвенција из 1948. године имала у виду првенствено околности после Другог светског рата, односно трагедију Јевреја и осталих словенских земаља. Хитлер није имао за циљ само уништење Јевреја, него и уништење словенства.

Уосталом, не можете негирати да и данас има извесних елемената расизма у савременој политици Запада. Шта значи формирање трију нових великих војних база у словенским земљама: у Пољској, Чешкој и у Србији? Бондстил је део тог стратешког концепта који је уперен према четвртој словенској земљи – Русији. Уколико би дошло до нуклеарног рата, то би значило уништење словенства, уништење Истока. Има ту расистичких момената о чему је Хитлер отворено говорио и писао, сматрајући да словенска раса треба да ишчезне. Ови данас то перфидније раде. Оно што није успело Хитлеру, успело је његовим наследницима и Папи Пију дванаестом.

У чему је разлика између традиционалног и технолошког геноцида, како ви у књизи углавном крстите НАТО и америчке подухвате?

Сам чин извршења традиционалног геноцида, какав је извршен у нацистичкој Немачкој и усташкој Хрватској, захтевао је хиљаде људи. Извршења технолошког геноцида захтевају мали број људи, али су његове димензије далеко шире. Технолошки напредак омогућио је много перфиднија убиства. Савремена цивилизација у својој утроби носи геноцид.

Међутим, идејни темељи савременог технолошког геноцида извиру из ширег контекста, из визија радикалних друштвених промена чија мотивација није расизам, нацизам или религија, него економски и стратешки интереси Америке… Судећи по америчкој политици уназад 4-5 деценија, рат је најподеснији начин за спровођење технолошког геноцида. Он је неселективан у масовним убиствима и разарању, а приватизацијом рата и увођењем „приватних“ војних корпорација претворен је у лукративни бизнис, понегде у нарко-бизнис, као на пример у Авганистану или на Косову и Метохији.

Професор Стивен Метс истиче да се у центру савременог рата налази „профит и огромна скала кршења људских права. Ко је вољан да прибегне злочину, може стећи огромне своте новца“. Супротно порукама које су човечанству упутили утемељивачи технолошке револуције Никола Тесла, Ајнштајн и други, наука је данас злоупотребљена у рукама бескрупулозних политичара. Савремени технолошки варваризам представља претњу целокупном човечанству. Не треба потценити снажан убилачки капацитет САД-а и НАТО-а. Важно је подсетити се речи Ериха Фрома да тежња ка свемоћи нема корен у снази, него у слабости.

Да ли се формално правно технолошки облици уништења држава и народа могу подвести под појам геноцида?

То питање налази се пред нама, правницима. По Конвенцији о геноциду они су строго побројани и ван тих облика се не може ићи. Тако је формално-правно. Ако бисмо анализирали суштински, рецимо, економско разарање појединих земаља, њихових националних и привредних ресурса, што доводи до постепеног одумирања и нестајања читавих група, долазимо до економског геноцида под који може да се подводе и транзиција. Мултинационалне компаније на тлу Африке или Латинске Америке закупљују огромна пространства и ликвидирају читава села. Шта је то ако не геноцид?

У нашој јавности, тек након појављивања књиге Карле дел Понте, започела је прича о злочинима продаје органа на Косову. У вашој књизи о геноциду у Југославији тврдите да је то почело још 1991. године у Госпићу. Како је могуће да о томе ћутимо толике године?

Карла дел Понте је том причом хтела само да прикрије стварно стање ствари. А наш Суд за ратне злочине је у тој ствари на потпуно погрешном путу, и то у циљу избегавања одговорности Америке. Вађење органа Србима почело је у Госпићу. То је открио Хрват Милан Левар, градоначелник Госпића, чак је о томе говорио у Хагу. Када се вратио у Хрватску – био је убијен.

Имате читаву серију таквих случајева. У књизи сам навела пример ромске омладине, коју су у неколико камиона превезли у околину Славонског Брода, где су им вађени органи. То су радили хрватски лекари. Потом су Роми убијани. Било је таквих злочина да вам памет стане. Један од руководилаца војне корпорације, Американац Питер Сингер, написао је огромну књигу о војним корпорацијама, односно о приватизацији америчке армије. Он је ту навео Дајн корпорацију која је оптужена због трговине људима у Босни.

Зашто вам је прича о „жутој кући“ у Албанији у којој су Србима вадили органе неуверљива?

То је прича за децу. Албанци су били манипулативни фактор, физичка радна снага. Тако компликована операција, као што је вађење људских органа, може да се врши само у савршено опремљеним болницама са специјалним апаратима. То није могло бити рађено у „жутој кући“, тамо су их вероватно после операција убијали. Можда су их из Бондстила доводили тамо на ликвидацију. Питање је које су све болнице на Косову у то биле укључене. Сигурно се зна да је најсавременија болница у Бондстилу.

Осим тога, ускоро ће бити објављен транскрипт наших контраобавештајних служби, које су прислушкивале разговоре америчких генерала и Албанаца, а који сведочи о томе да су са Косова слали органе Краљевској болници у Лондон. Та делатност је стравичнији начин извршења геноцида од виво експеримената над људима које је вршио Менгеле. Ово што се код нас десило надмашило је и Аушвиц. А ми још увек немамо јасну слику ко је и колико био умешан у све то. Ни колике су и ко су жртве свега тога. Не знамо или не желимо да се суочимо са тим? Тек нам предстоји испитивање тог најстравичнијег од свих геноцида.

Да ли ће вођама НАТО-а икада бити суђено за толике почињене злочине?

Процес који је отпочео распадом Источног блока неки означавају као почетак Трећег светског рата. Склона сам да то прихватим, али тај процес није довршен. Он је у току. Када му дође крај свакако да ће доћи до отварања нове странице у историји и сходно томе полагања рачуна. Фидел Кастро је недавно рекао да је сазрело време да се оформи један нови Нирнбершки суд за суђење руководиоцима НАТО-а. Мислим да је у праву.

Ми смо НАТО „помиловали“, они су наши пријатељи.

Бомбардовање СРЈ типичан је пример геноцида. Утолико пре што још нисмо свесни свих његових последица. Осим свих оних ужасних разарања и убистава, по Србији је разбацано десетине хиљада бомбица из којих се састоје касетне бомбе и колико већ осиромашеног уранијума. Формално правно то се не може укључити у Конвенцију, али суштински постоје сви елементи геноцида. Стекли су се историјски услови да подигнемо једну свеобухватну тужбу због геноцида против српског народа од 1941. до данас.

Али ко то да уради? Исти онај правни тим који нас је већ заступао у случају тужбе БИХ против Србије?

Не знам састав тог тима. Да је било пропуста у нашој одбрани од тужбе БИХ, било је. Тибор Варади је стручан, на високом је правничком нивоу, имам према њему пријатељски однос. Али морам рећи да у његовом случају постоји сукоб интереса. Варади је напустио професуру у Новом Саду и колико знам директор је Европског центра Сорос у Будимпешти. Кога он заступа у Хагу – нас или Сороса?

Сигурно је да имамо веома стручне правнике, а зашто они нису укључени у ту причу, друго је питање. Била сам запрепашћена када сам срела човека који је код мене бриљантно магистрирао а данас је таксиста. Ово је земља у којој најважнија партијска књижица а не стручност. Србија има капацитет за одбрану пред било којим судским форумом, проблем је у неодговарајућој мобилизацији, односно у неангажовању правих стручњака.

Гледате ли преносе суђења Војиславу Шешељу у Хагу?

Гледам понекад. Они немају зашто да оптуже Шешеља сем за вербални деликт. Тужилаштво доводи неке сведоке немоћне да му било шта докажу. Зато страхујем да не доживи исту судбину као Милошевић, коме такође апсолутно ништа нису могли да докажу.

Трибунал је читаву правну науку претворио у фарсу. Он више личи на марионетско позориште, него на истински Суд. Милошевићу се у вези са Хагом може приписати једна грешка. Када је Резолуцијом СБ основан тај суд, изричито је речено у ставу првом да се он оснива ради успостављања мира. То значи де је Дејтонским споразумом тај суд морао бити укинут.

Милошевић и екипа која је била са њим, морали су то затражити после потписивања мировног уговора у Дејтону. Не само да то нису учинили, него су чак дозволили помињање Трибунала у споразуму. Одмах након Дејтона написала сам велики чланак, објављен је у Аналима Правног факултета, у коме сам тврдила да Србија ни под каквим условима не сме да прихвати тај суд. Ниједног нашег држављанина нисмо смели изручити. Још из римских времена постоји правило које каже да се из неправде не може извући право и правда. А Трибунал је настао из једног противправног акта, прекорачењем надлежности СБ. Србија није смела да пристане ни на отварање њихове канцеларије овде.

Ускоро ћемо постати богатији још за једну канцеларију. Отвориће је овде ЕУЛЕКС.

ЕУЛЕКС је још једна тешка подвала Србији. Пре свега ми нисмо члан ЕУ, па према томе немамо никаквих обавеза према њима. Са друге стране имамо веома рђаво искуство са ЕУ. Они су нам кроз Карингтонов папир разорили земљу, они су нам први наметнули санкције, бомбардовање да не помињем… Шта је смисао преношења права на ЕУЛЕКС? Да се избаци Русија чији нас је глас штитио у СБ. Русија нема утицаја на ЕУЛЕКС, тако смо сами себе лишили јединог заштитника у СБ. Сада наша власт пласира лажи о томе како је то добро јер је ЕУЛЕКС прихватила и Русија. Јесте, али тек пошто га је прихватила Србија. Путин је одавно рекао да Руси не могу бити већи Срби од Срба.

Бранка Чуљић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 8. 1. 2010/Српски меморијал)

БОНУС ВИДЕО: