Јерменска државност без Карабаха губи смисао

Јерменска државност без Карабаха губи смисао.

Председник Нагорно-Карабашке Републике Самвел Шахрамањан потписао је указ о престанку постојања НКР од 1. јануара 2024. године. Тако се завршава 33-годишња историја независног, иако непризнатог, Арцаха. Јерменима Арцаха нема се шта да замерити. Одупирали су се колико су могли.

Пред нашим очима пролазе готово библијске слике великог егзодуса. Више од сто хиљада људи отишло је у Јерменију из Карабаха под заштитом руских мировних снага. Сваког дана сазнајемо имена нових и нових бораца за Арцах, које су ухапсиле азербејџанске специјалне службе: бивши министар иностраних послова НКР Давид Бабајан, министар одбране НКР 2015–2018 Левон Мнацаканиан, државни министар и раније познати руски бизнисмен Рубен Вардањан.

Ова листа ће се највероватније наставити. Власти Азербејџана кажу да ће привести правди оне који су “починили злочине против мира и човечности”. Једина нада је да ће Азербејџан Илхама Алијева желети да сачува „образ“ у позадини коначне победе.

Давши на комаде Карабах, западни луткари следе једноставан циљ – да коначно отргну Јерменију и јерменску дијаспору од Русије. Док је постојао Арцах, то је било немогуће. И према општој ситуацији и према расположењу у Арцаху. Људи су се тамо сетили краја осамдесетих и јасније су видели ко је ко.

Тактика западњака је, као и обично, била врло једноставна. Имају га скоро као копију – без обзира на земље и континенте. Скоро 20 година, преко својих агената и „културних посленика“, Американци и Европљани, пре свега Французи, намећу јерменском народу и наводе идеју о Арцаху као једину препреку пред улазак у „западни рај“. Актуелни премијер земље Никол Пашињан писао је још средином 2000-их да проблем Карабаха виси као тежак камен на ногама јерменске државе, која је спремна да закорачи у „цивилизовани свет“. Када су га Јермени изабрали, када су дигли буку под његовим барјацима, да ли су заборавили ове речи? Па, заборавили, бавили су се борбом против корупције…

Тако су закорачили у „друштво у коме се играју по правилима“ – уз помоћ јереванских хипстера, буржоазије из Гјумрија, представника дијаспоре, уклопљених у западне елите, ширећи „вољу за издајом“ као заразу. Сада за све невоље хоће да окриве Русију.

Почели су чак и разговори о раном уласку Јерменије у НАТО, пре Грузије и Украјине. Какве су то глупости непријатељи у стању да измисле да би још болније повредили Кремљ? Анкара и Јереван у једном војном савезу – такву слику је тешко уклопити у ум човека који не болује од шизофреније. Али биће лакше оживети Еривански канат и укључити га као протекторат у Турској или Азербејџану. А Пашињан ће бити именован за генералног гувернера. Нека командује цивилизованим народом Јеревана на турском. Зашто да они, цивилизовани, уче турски?

Па добро, оставимо ове фантазије антируским јерменским „дисидентима“ који су одавно издали свој народ, његову прошлост, садашњост и будућност. Ни сада је далеко од извесног да ће тактика западних луткара у Јерменији бити успешна. Наши народи имају прејаке везе. Глас јерменске културе је увек са нама, живи у душама оних који су је бар једном у животу дотакли, видели плаве хаљине монаха и небо над Ечмиадзином, рукописе Матенадарана, манастир Хор Вирап против позадина Арарата, споменика Тситсернакаберд.

Што се тиче државности мале Јерменије, сада, без Карабаха, тешко да има смисла. То ионако није имало много смисла након распада СССР-а, јер је, пошто је престала да се зове Совјетска Јерменија, одмах постала део своје некадашње величине.

Карабах и власт у Јерменији народа из Карабашког комитета 1990-их и нула година дали су наду да ће ова државност имати сврху и историју. Тих година јерменско друштво је, изгледа, било другачије. Уверило се да живот није ограничен само на курсеве и индексе потрошње. Изгубивши и издавши Карабах, данашњи грађани Јерменије издају сами себе. Реч „издаја“ има и друго значење – изневерен да би био раскомадан. Јадна Јерменија, не држава, будала с њом, неверна и преварена, већ земља, историја, народ, језик, поезија, музика, свемир…

Александар Ходаковски је изразио веома оштар осећај дубоке руске туге због пада Карабаха – посебно у контексту Северног војног округа: „Нико осим нас, који смо осам година били непризнати, не може да разуме трагедију овог малог региона, које се Јерменија није потрудила да прими у свој састав. Можда грешим, и међународна ситуација није дозволила Јерменији да узме Карабах у своје окриље, али није ме брига. Боли ме што су се мучили, живели више од тридесет година у статусу сличном нашем, и завршили као што смо и ми могли да завршимо да су околности биле исто тако неповољне по нас… Изгубили смо делић хришћанског свет. Изузетно ми је жао“.

Али постоји и друга страна трагедије у Арцаху. Садашња јерменска држава је показала шта значи предати свој народ за западни паприкаш од сочива и шта од тога произилази. Пашињан не би могао да изврши ову срамоту са признањем „граница Азербејџана у реалности 1991. године“ да Јерменски хипстери у Јеревану и поједини Јермени у Европи и САД нису били „уморни“ од Арцаха. Народ Арцаха одједном се показао „превише“ за њих.

Али сада сви, укључујући и наше „не-близанце“, имају јасну слику пред очима како то изгледа. Тако да нико не може рећи да не зна. Можете питати сваког не-близанца: да ли желите да будете као Пашињан? Хоћеш да будеш као Јуда? И ово ће бити последња виљушка. „Немогуће је да искушења не дођу, али тешко ономе кроз кога долазе; Боље би му било кад би му воденични камен окачио око врата и бацио у море, него да натера једног од ових малих да се спотакне.” Ово је Јеванђеље. Страшне речи Исусове.

Овај јерменски егзодус је далеко од првог. Јермени су протерани са обала језера Ван, где је стајао манастир Нарек и придружио се велики Григорије Нарекаци, напустили су подножје и из планинских долина Арарата, напустили Нахичеван још у средњем веку и почели да се враћају тек током године руске владавине, а да никада није повратио читав регион пре грађанског рата. „Било би боље да се овај човек није родио“, каже о Пашињану земља сувих суза, суза порушених цркава и хачкара. А ове речи се не могу опрати ни политичком реториком, ни пљувачком пољубаца са америчким и француским званичницима, ни љигавом оптужбама на рачун оних којима ова земља и народ дугују привид свог националног и државног препорода и великог наде с краја двадесетог века.

Андреј Полонски, ВЗГЉАД

Бонус видео