Док игноришемо проблеме деци нам мењају свест и постају…

Куда иде овај свет, какво је васпитање и шта остављамо својој деци…

“…Нит дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе грехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију…“[1]

Дочекали смо време да нам се деце Бога не боје и људи не стиди! Да се претварају у полуписмену масу, која нема осећај везаности за породицу, припадности једном народу, одбацује веру и традицују, презиру одговорност, морал и осећања које нас чине људима, без имало стида испољавају своје страсти и агресивност, а све под изговором лажне слободе, која је у ствари ропство сатани.

Захваљујући незаинтересованости родитеља, преко школе и медија спроводи се систематски програм “обездушавања“ наше деце преко порука које некритички прихватају: све је дозвољено, јер живот је ионако кратак и бесмислен, зато не осврћи се већ једи, пиј, уживај и забављај се, узми све од живота, и то сада, одмах, што пре јер је сутра можда већ касно…

Некада су Срби своју децу васпитавали у оквиру система вредности наслеђеног од својих родитеља,  додељујући им у оквиру организације породичног живота радне обавезе примерене њиховом узрасту и учећи их: скромности, чедности, поштовању родитеља, учитеља и старијих особа, пристојности у међуљудским контактима, љубави према вери и отаџбини. Данас је супротно! Велики број родитеља подстичу децу да се препусте задовољствима или да, без обзира на потребе других и могуће штетне последице, остварују своје циљеве. Родитељи због својих обавеза и борбе да породица материјално преживи запостављају децу и то, пре свега, у погледу њиховог духовног узрастања. Већина је децу препустила школи, медијима и друштвеним мрежама који их претварају у безличну масу која живи у виртуелној стварности, која није способна за стварни живот и којом је лако манипулисати. Све већим одсуством родитеља из процеса васпитавања њихове деце ствара се амбијент у којем она постају себична, размажена и умишљена створења која не поштују никога и којима ништа није свето. Једноставно, нема више оне присности и повезаности унутар породице, узајамног поштовања и љубави.

“Образован је онај ко има образа. Мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вером и поштењем.“ Св. Николај Жички

Министарство просвете је од школа направило место на којем од наше деце праве људе који не познају прошлост, који нису свесни садашњости и које не занима будућност. О Србској деци “брину“ просветни и социјални радници, који, иако свесни погубнсти наметнутог школског програма, ипак га доследно примењују (част малобројним изузецима). Наставни планови и програми по коим наше деца стичу знање у школама су преобимни и знатним делом бескорисни за прави живот и будуће животно опредељење. Смишљено, ниво знања драстично је снижен у односу на онај који је омогућавао школски систем(и) ранијих времена. Тако се добија заглупљена маса, која не зна да мисли својом главом и са којом је лако манипулисати. Од деце која су напредна, стварају се интелектуални монструми, личности емотивно празне и без моралних оријентира, собом сведочећи следеће речи св. Јустина Ћелијског: “Интелигенција без доброте је казна Божја. А велика интелигенција без велике доброте је неподношљиво проклетство. Са интелигенцијом без доброте и нежности, човек је готово ђаво“. Најбоља потврда какве су нам школе је пример масакра ученика у елитној огледној школи у Рибникару.

“Телевизија хипнотише. Телевизија поспешује антихришћанство. Телевизија је непријатељ са којим нема нагодбе.“ Архимандрит Рафаил

Мејнстрим медији, филмови и музика разарају моралну структуру наше деце и намећу им погрешан поглед на стварност. Они су се свели на пропагирање лажи, игнорисање истине, наметање хомескуализма и других гадости, скретање пажње са животних тема, афирмацију свих могућих идиотизама, наказности, неприродног изгледа и понашања, односно слику пакла на Земљи. То је главно оружје којим се наша деца заглупљују, неутрализију за било какав отпор и претварају у послушну масу која се понаша како то захтевају потребе оних који управљају овим палим светом.

Кроз неколико болних примера које лично сведочим, покушаћу да укажем на сурову стварност која је директно последица претходно наведеног и од које упорно затварамо очи.

Шетајући једно вече поред Ботаничког парка у Београду, док сам чекао супругу и ћерку које су биле на прегледу у Градском заводу за кожне и венеричне болести, наишао сам на две девојчице старости 15-16 година. Ништа необична, да нису биле наслоњене на стуб од ограде, присно припијене једна уз другу и при томе се страсно љубиле и мазиле по телу, не обраћајући пажњу на пролазнике.

Школска другарица мог сина била је лепа, згодна и паметна девојка из узорне породице, чија старија сестра је удата и има двоје деце. Срео сам је после више година. Да ми није пришла и обратила ми се сигурно је не бих препознао. Преда мном је стајала девојка са тетоважама по рукама и ногама (оно што се видело) и пирсингом по лицу које је од лепе девојке направило нешто одбојно и нељудско. И као врхунац поред ње је стајала њена “девојка“ (партнерка), слично ишарана тетоважама и минђушама, са којом живи.

Син моје школске другарице син постао је ћерка. Одгајен без оца, који је умро, уз погрешно васпитање и утицај медија он је хируршким захватом променио пол. Мајка је то, ипак, прихватила и уз помоћ медија то је изрекламирано као подстицај за друге младе да крену истим, погубним путем.

Ово је сами мали делић оног што се догађа са нашом децом, што огромна већина немо посматра. Не можемо и не смемо пасивно посматрати зло које мења свест нашој деци и претвара их у робове палог света.  Нама предстоји рат да би сачували душе наше деце. Спасити своју децу основна је дужност сваког оца и мајке и зато не смемо да ћутимо.  Доведено је у питање ментално и физичко здравље наше деце и опстанак наших породица, због тога је неопходно да се ово зло заустави. Не смемо немо посматрати систем који нам уништава децу, већ га безусловно и потпуно треба променити. Борба за опстанак води се непрекидно, на сваком месту и у свако време а њен почетак је у речима. У том, почетном стадијуму она не захтева велике жртве, већ само храброст  и одлучност да отворено изнесемо мишљење о наметнутом систему који нам убија децу.

Богу хвала није све тако црно, зато ћу поменути неколико позитивних примера које могу бити добар основ за промену набоље.

Дивна учитељица Милена Вељовић из Мајура код Шапца, у дечијој недељи, подстакла је децу трећег разреда да са поносом покажу да припадају часном и великом народу Србском. Догађај који помињем можда не би заслуживао посебно истицање да пре њега Министарство просвете није наложило свим школама да предузму мере које би онемогућиле да деца у школе долазе са мајицама на којима су национална, навијачка или друга слична обележја. Супротно том захтеву, деца из одељења учитељице Милене су дошла у мајурску школу са србским обележијима (заставе, мајице, капе и народна ношња), а затим су прошетали и улицом на одушевљење присутних грађана.  Такође, она је организовала радионицу на којој су деца са родитељима правили рукодеље или цртеже са мотивима везаним за традицију. Такви просветни радници су, на жалост у мањини, али их има довољно, само им треба омогућити да децу васпитавају и образују да буду одговорни људи свесни свог порекла и који желе да свет у којем живе учине лепшим и бољим.

Два савесна оца успели су да спрече сатанистичко окупљање деце у основној школи у дан антипразника “Ноћ вештица“. Наставница енглеског језика, модерног сорошевског схватања живота, покушала је да наведе децу шестог разреда (три одељења) да дођу у школу у вечерњим сатима маскирани како налаже “Ноћ вештица“ и да уприличе прославу нечега што је потпуно туђе нашим народним обичајима и предању, штавише директно им супротстављено. У тој грозној намери да нашу децу, наше анђеле, обуче у разне авети имала је велику подршку директора и заменика школе, али исто тако и прећутну подршку незаинтересованих родитеља. Међутим, иако су били усамљени, чак под осудама других родитеља, ова два оца су била упорна и успели су да покрену ширу јавност (преко локалних медија и друштвених мрежа) и тако спрече да деца учествују у наведеној сатанистичкој активности. То је било пре око петнаест година, али иако се наведена наставница није помирила са таквим исходом њене иницијативе, никада више није покушала да у школи организује слично окупљање.

У мноштву страних и домаћих издавача за децу, чије се издавштво своди на промену свести наше деце у складу са наведеним, појавило се једно светло које може бити велика помоћ за нас родитеље. Едиција књига за децу “Добро дете“ нуди књиге које оплемењују дечију душу. У оквиру тог издавачког подухвата појавио се велики број књига које могу нашој деци помоћи да буду племенита, добра и одговорна. То је велика помоћ родитељима да своју децу правилно васпитавају и учине овај свет лепшим. Читајући током свог одрастања књиге које обогаћују духовно-душевну сферу њихове личности, деца ће спознати вредности које нас чине људима онаквим какве нас је Господ створио. Уместо скупих поклона за празнике и посебне догађаје, обрадујте и усрећите дете књигом која му може бити путоказ у животу да постане човек  племенит и добар, на понос родитеља и целог друштва.

Оваквих позитивних примера је много, само треба да их подржимо и да активно бранимо нашу децу од штетног утицаја.

Срби, рађајмо децу и учимо их да буди људи који ће бити верни Богу и роду као часни преци. Супроставимо се погубном и наметнутом систему који нам отима децу и мења им свест. Свети Јустин Ћелијски нам је поручио: “…Родитељи ће одговарати пред Богом за дечицу која гину од несретне просвете, од просвете без Бога. Ви ћете одговарати Богу што сте родили ту дечицу, а што их нисте упутили на пут који води у Живот Вечни. А Господ је дошао зато да нам да сва средства, и дао нам их је...“

Учинимо што до нас стоји, остало ће Господ дати!

Раб Божији Горан Живковић

[1] “Небеска литургија“ Св.Николаја Жичког