Четири сведочења о томе како су нас „водили“, и довели – до овде!

ЧЕТИРИ СВЕДОЧЕЊА (О НАМА И ЊИМА)

Љубо Перуновић (1921–1991). Сведок јединственог злочина. У мају 1945, негде код Зиданог Моста, постројена велика група заробљеника, оних које су енглески савезници вратили из Аустрије. Испред ње стаје Крцун, с великом пратњом. Левом руком, на кратком каишу, води великог полицијског пса, а у десној му руци – револвер. И сваком другом заробљенику – метак у чело! Па кад испразни шаржер, преко рамена дода револвер пратиоцу, а од њега узме други. Па после трећи. Па четврти.

У време кад ми је то испричао иза нас се [било] сабрало већ 25 година дружења (ја сам био његов зет), знао сам да је пензионисан као капетан 1956, да је службовао у Македонији, да је после дошао у Врбас, а тада сам први пут чуо да је у мају 1945. године био у Словенији и да је тамо, „код Зиданога Моста“, међу избеглицама нашао многе своје комшије из Пјешиваца. И већ не знам како се догодило да помене ту епизоду с Крцуном. И тада га, шокиран сведочењем, нисам питао ни колико је био дуг заробљенички строј испред кога се Крцун запутио ни колико је револвера испразнио. А после за то више није било прилике: Љубо је имао слабо срце. И опструктивни бронхитис. Лекари су га покушали спасти од онога првог, а заборавили на оно друго.
*
Радосав Поповић (1926–1999). Рођен на Медуну, голооточки сужањ; тамо провео две године; ниједан „злочин“ нису му могли доказати и пустили га као „непоправљивог“; причао ми је како је у новосадском затвору једном приликом Крцун поломио неколико затвореника. Дружили смо се у Змајеву, током више од 30 година, радио у киоску, поред Јегричке, продавао новине и цигарете; и увек причао о томе шта су с њима радили „тамо“ и како су га после редовно пратили „овамо“ и у свим „важним приликама“, све док се Броз није упокојио, долазили да га „упозоре“ да не излази из куће. Кад је очекивао такве посете, жени није дозвољавао да се удаљава од куће и кад би га неко зазвао, слао је њу да види ко је.

– Тражи те један чоек да ти нешто рече.
– Па нека дође у кућу.
– Он вели да ти ижљежеш напоље.
– Реци му да не могу ни преко прага.

Посетилац улази и снебива се, показује главом на жену и као да тражи да она изиђе. А Радосав га „храбри“.

– Причај ти слободно, нека она чује е се ја бојим да потље нећу умјет да јој испричам све што си ми зборио. А стра[х] ме да нешто не заборавим.

Имао је посебно поштовање према Бошку Шишевићу, полицијском инспектору, из Равног Села, рођеном у Зети (не знам одакле је био, неко ми је помињао Понаре и Бистрицу): да њега није било, говорио је Радосав, сви би Црногорци из Змајева „отишли на Голи оток“. Кад је ислеђивао „информбировце у присуству страних лица“, имао је обичај да виче, псује, да замахне да удари (никад и да удари!), а кад није било сведока, изгаламио би се и испсовао грешника (да чују и они у „трећој соби“), а онда би утишао глас: „Иди кући и ћути да те јади не нађу!“
*

Миодраг Јаћимовић (1934–2009). Јаћим. По много чему необичан Белановчанин, рођен у Моравцима код Љига, сав радни век провео са дневником у Техничкој школи у Чачку, пропутовао Европу и северну Африку, двапут био на Христовом гробу, стигао до Самарканда, написао више од 20 књига, примљен у Удружење књижевника Србије; успео да заради обиман полицијски досије, између осталога и зато што је, по достави својих ученика, наводно рекао да је онај хрватски писац Назор писао „н’азōр“. Другде сам поменуо да се за такве људе говорило да „знају где ђаво коња веже“, а из његових кратких прича понекад је знао да блесне детаљ који се не заборавља. Као онај, рецимо, кад на Божић попа терају да чисти шталу само да се не би чула црквена звона. Или онај кад „непријатеља“ бацају са спрата на бетон па кад му лобања пукне у облику крста – они у средиште тога крста ставе свећу и запале је. Или кад су, по Брозовом налогу, народноослободилачки окупатори у јесен 1944. позивали своје непријатеље: „Срби, предајте се!“

За више Јаћимових књига писао сам посебне белешке, осврте, рецензије: Професор није крив (Београд, 1986), Качерци некад и сад (Чачак, 1994), Урези у памћењу (Ваљево, 1998), Време опадања (Ваљево, 1999), Белези Белановице (Ваљево, 2000).

*
Неђо Реметић (1920–1996). Реметин отац, после слома, с имања од више од 20 хектaра шума, ливада, ораница, са 37 оваца, („малог папка“) и 12 говеда, смештених „у жицу“, у заграђене пашњаке, нашао се у Малој Моштаници, на 50 ари „плаца“, с тек набављеном кравицом Цветом, козом Мицом, затим Ранком, и десетак кокошака, у кући завршеној тек који месец пре него што је несрећа кренула, а кроз коју је прошло око петнаестак душа и просуло се по свету, већина стигло до Аустралије.

Био на многим пијацама и вашарима по источној Босни. И ето га на суботњој каснојесењој „сточној пијаци“ у Обреновцу. Обилази штандове, шатре, краве, волове, овце, све на шта му је око могло пасти. И на повратку, у викендици, уз кафу и ракију, у друштву неколко комшија викендаша, упитан шта каже за пијацу, брижно, али одлучно прозбориће:

– Америка ће напасти Србију!

– Како, болан, Неђо, што да напада?! – упита неко збуњен његовим речима.

– Ово је држава, јебо ти нас. На путу стојите, у суру нећете, реп не подвијате. Америка ће ово слупат.

Неђо је то рекао 1993, три године касније срце га је издало, а после још три године – знамо како се његово пророчанство остварило.
Кад се Неђо упокојио, а Ваја пошла у Српску, остала је иза њих и коза Ранка. Расна, питома животињка. И сваког дана од ње се музло четири-пет литара млека. За такве се, другде, говорило – покретна млекара. Покушали су да је продају – није ишло. После да је поклоне уз тону сена – ни то. За утеху, стигла је до новина, јер се у „Политици“ обрела у тексту „Неће нико козу Ранку“.

Не исплати се – веле. Ни сиротици која свако јутро у самоуслузи за децу купује литру млека и по чашицу јогурта.

Извод из ауторове књиге Поглед у маглу (Београд, ИК „Мирослав“, 2022).

Драгољуб Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: