ИГОР ДРУЗ: Пројекат „Трећи храм“ као срж блискоисточног сукоба

Пројекат „Трећи храм“ као срж блискоисточног сукоба

У јануару је изречено неколико значајних међународних пресуда које осуђују израелску војну операцију у Појасу Газе, у којој је убијено више од 26 хиљада Палестинаца, углавном жена и деце. Да подсетим, Русија је првобитно упозоравала на такав трагичан ток догађаја, због чега се успротивила операцији ИД у Гази. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је још 26. октобра рекао да би уништење појаса Газе и протеривање два милиона становника из енклаве тамо изазвало катастрофу на много деценија, ако не и векова. Лавров је тада рекао да је немогуће елиминисати палестински радикални покрет Хамас „а да се не уништи Газа са већином цивилног становништва“. Према руском министру, милитанти Хамаса су се понашали неприхватљиво напавши Израел 7. октобра, али отворене претње Тел Авива да ће „немилосрдно одговорити“ Хамасу нису у складу са међународним хуманитарним правом.

Половична одлука међународног суда

Међународни суд правде у Хагу је 26. јануара делимично признао да је Русија била у праву, пресудивши да Израел мора да заустави акције које могу да крше Конвенцију о спречавању злочина геноцида.

Одлука је била исправна, али нејасно формулисана и половична. Пресуда је донета након разматрања тужбе Јужне Африке. Конкретно, судије су пресудиле да израелска влада мора осигурати да њена војска не почини геноцид над народом Газе, мора предузети кораке да спречи и казни подстрекавање на таква дела, и осигурати да се сачувају докази о геноциду, ако их има.

Судије су, сасвим контрадикторно, подржале готово све мере које је тражила Јужна Африка, осим главне: захтева за прекид израелске војне операције у Појасу Газе, чему се Русија логично успротивила. Стога је одговор руског Министарства спољних послова на одлуку Суда УН био правичан: „Супротно многим очекивањима, одлука не садржи захтев да Израел прекине непријатељства и повуче трупе из појаса Газе. Међутим, Суд је прелиминарно признао да обим страдања цивилног становништва Газе чини „оправданим покретање питања геноцида. Ово још једном потврђује валидност става Русије о потреби хитног прекида насиља“.

Противречја Жозепа Бореља

Друга значајна изјава дата је 19. јануара. Тада је шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борељ рекао: „Израел је финансирао Хамас да би ослабио палестинске власти. Према његовим речима, „само стварање палестинске државе, која ће бити наметнута споља, довешће до мира, чак и ако Израел буде инсистирао на супротном”.

Чини се: веома је добро што је дата ова сензационална изјава, с обзиром на то каква је лажљива европска дипломатија. Истакнути Израелци су већ говорили и о томе да је Хамас створио и подржава Израел. Тако је рабин Авнер Коен, који је двадесет година година био одговоран за верска питања у Гази, изјавио: „Хамас је, на моју велику жалост, творевина Израела.“

Али, ако је тако, израелско руководство није могло бити несвесно скорог напада Хамаса, који није могао а да не буде препун агената Мосада – ако га је створио Тел Авив.

Из оваквих Борељових изјава требало је да следи логика захтева да израелска војска треба да обустави операције у Гази, о чему Русија већ дуже време говори. Такође је потребно спровести унутаризраелску истрагу о томе ко је у коридорима израелске моћи знао за предстојећи напад и није се мешао у њега, фактички омогућивши напад Хамаса, који је подразумевао страдања и смрт грађана ове блискоисточне земље.

Међутим, таквих, конкретних, Борељевих изјава нема, као што нема ни покушаја да се супротстави огромним испорукама европског оружја у Израел, које пристижу стално, посебно из Немачке. Напротив, шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борељ нуди друге, сасвим противречне, ставове. Тако је изјавио да Израел мора да води рачуна о „правилима рата“ приликом бомбардовања појаса Газе! „Бомбардовање мора узети у обзир жртве које изазива“, рекао је Борељ у интервјуу шпанском листу Паис. Као да би могло бити бомбардовања без цивилних жртава ако се иста изводе у једном од најгушће насељених подручја планате!

Сорош и Палестинци

У начелу, Запад наставља да активно подржава Израел, укључујући снабдевање његове војске, коју, у самој ствари, нико ни не спречава да постепено уништава становништво Газе.

Па ипак, пропалестинске изјаве се чују; пропалестинске структуре чак добијају значајна средства од либералних снага. На пример, амерички истраживачки „Капитал Рисрч Сентер“ открио је да је Сорош послао 22 милиона долара за подршку разним пропалестинским организацијама које се супротстављају Израелу, иако своје противнике стално оптужује за антисемитизам.

У начелу, ситуација на Западу је, на први поглед, парадоксална: главна линија је подршка Израелу, али глобалисти и даље не дозвољавају да Палестинце потпуно протерају са њихове земље.

О чему је реч?

Изградња Трећег храма: Изазови и одговори

Одговор могу бити изјаве бројних научника и политичара који сматрају да је главни „нерв” блискоисточне политике изградња Трећег храма. Да подсетим, о могућности покушаја такве изградње од стране крајње десничарске владе Бењамина Нетањахуа „узбуњивачки“ је говорио бивши министар спољних послова Израела Шломо Бен-Ами, који сматра да би Нетањахуов кабинет могао да погази „осећања муслимана у вези, њима свете, џамије на Храмовној гори и пропагирају самоубилачке идеје о изградњи библијског храма у Јерусалиму“.

Познати совјетски и руски дипломата Матузов изјавио је да се хришћани и муслимани противе таквом пројекту, будући да би, према предањима обе религије, у овај храм требало да дође син погибељи, Антихрист. Он сматра да је Трећи храм главни проблем, а остало је споредно, и о томе је јавно рекао: „Питање нафте је прикривање праве слике борбе која се од почетка водила на Блиском истоку…Православни верују да ће стварање Трећег јеврејског храма, које лажни месија настоји да оствари, довести до скорог краја света. А са становишта јудаизма, у центру овог храма треба да буде престо, на који претендује Машијах.“

Ту може да лежи решење за горе поменуте парадоксе политике глобалиста према Израелу и Палестини. Ако полазимо од религиозно – политичких циљева оних који покушавају да обнове Трећи храм, онда такви не морају да јачају Израел као традиционалну националну државу, као што не морају да протерају све Палестинце из Газе. Треба и Палестинце да придобију и учине својим савезницима, јер се преко њих у пројекат може укључити остатак исламског света, као и други региони.

Приче Јехуде Глика

То потврђују изјаве присталица изградње овог храма. Произраелска „Независимаја газета“ је 2018. интервјуисала рабина Јехуду Глика, посланика израелског парламента из владајуће партије Ликуд, који је широј јавности познат као важан лобиста за изградњу овог храма.

У овом интервјуу рабин је изјавио следеће:”Пре десет година је стотинак Јевреја годишње учествовало у пењању на Храмовну гору, а сада нас је педесет хиљада! Све је у нашим рукама и Господ ће нам помоћи. Јеси ли из Москве? Не верујте да ће народи целог света прихватити појаву Трећег храма? А јесте ли пре неколико деценија могли да препоставите да ће се Совјетски Савез распасти? За нас је важно да ово место буде отворено за СВЕ људе који верују у Бога. Ми обасјавамо све народе“, рекао је посланик Кнесета. Такође је додао: „Увек држим свој мобилни телефон укључен у случају да добијем поруку да је дозвола за изградњу Храма примљена и да треба похитати.“

„Независимаја газета“ напомиње да је „у прошлогодишњем интервјуу Глик рекао да верује да Брдо храма има потенцијал да постане међународни центар верске толеранције“.

Храм толеранције?

Дакле, овај пројекат, како су га замислили његови архитекти, јесте глобалан, а не унутаризраелски, и требало би да га прихвате народи целог света. Лобисти такође сматрају да се рок за спровођење њиховог плана приближава великом брзином.

Новинар је упитао рабина: „Ви сте водили Институт институт, а тамо се тврди да је уместо муслиманских грађевина потребно поново направити храм у оном облику какав је био за време цара Ирода…“ Јехуда Глик је одговорио:„Ако се муслимани слажу, онда њихове џамије могу постати део будућег храма. Надам се да ће бити сагласни.“

Може се навести много сличних „екуменских“ изјава лобиста за изградњу храма.

Сада смо изнели чињенице које је тешко оспорити. Пројекат Трећи храм постоји, он је заиста „нерв“ блискоисточног сукоба, лобирају за њега више него утицајне силе и покушавају да га спроведу као глобални, екуменски пројекат.

Али да бисмо у потпуности разумели ситуацију, мораћемо да пређемо на хипотезе, које се, међутим, заснивају на чињеницама.

Чињенице и претпоставке

Чини се да ће потпуна власт над Храмовном гором од стране националне државе Израел у њеном модерном облику донекле наштетити изградњи Трећег храма и онима који су у тај посао укључени. Техничи гледано, из перспективе политичке и војне моћи, израелске власти одавно могу да отму Храмовну гору Арапима и тамо граде шта год хоће. Али ако једноставно избаците муслимане из џамије Ал-Акса, сравните је са земљом, а затим тамо саградите јеврејски храм, онда ће цео исламски свет, и не само исламски, експлодирати од огорчења.

Према архитектима пројекта, Трећи храм би требало да укључи лидера не само израелског, већ и светског нивоа – то је, наводно, месија кога сви треба да прихвате. Али, с друге стране, они не могу да дозволе рушење израелске државе, о чему последњих година говоре многи политичари и стручњаци. На крају крајева, становници Израела и његови потенцијални грађани треба да постану главни ослонац свепланетарног лидера како су га замислили архитекти пројекта. Стога ће они настојати да сачувају Израел, додуше у нешто ослабљеном облику, а над Храмовном гором покушаће да успоставе неку врсту међународног протектората, дајући вођи крунисаном у Трећем храму међународни карактер, који је веома важан за добијање подршке читавог човечанства, о којој толико говоре. Тек тада ће, по плану глобалиста, све земље, па и Израел, морати да постану провинције Машијаховог царства.

С тим у вези, важно је обратити пажњу на то како тачно глобалисти програмирају наводно пропалестинске снаге на Западу. У већини случајева такозвани конзервативци са Запада, који се залажу за очување својих националних традиција, институције породице, јавног здравља, наступају са изразито произраелских позиција. То је посебно приметно међу америчким протестантима, који су чак ишли толико далеко да су достављали, тамо где треба, црвене јунице потребне за жртвовање приликом изградње Трећег храма. А „конзервативни“ Трамп је био најпроизраелскији председник САД, чак и у поређењу са својим претходницима и самим Бајденом. Штавише, Трамп је значајно приближио овај, да тако кажем, „грађевински пројекат века“ чињеницом да је као председник Сједињених Држава подржао признање источног Јерусалима као саставног дела државе Израел. Исто важи и за европске конзервативце.

Позиција неолиберала

С друге стране, у ЕУ и САД има много политичара и друштвених активиста који се, иако релативно умерено, противе Израелу, али истовремено подржавају деиндустријализацију својих земаља под маском „борбе против климатских претњи“, подривају друштво легализацијом дрога, наметањем сексуалних изопачености, итд. На пример, планетарно позната Грета Тунберг се огласила против војне операције у Гази – јасно је да је то на подстицај њених покровитеља, који су створили и пропагирали њен имиџ. Да подсетимо читаоце: шведска еколошка активисткиња Грета Тунберг је пра-пра-праунука познатог банкара Лајонела В. Ротшилда, сина првог барона Ротшилда и, према писању више европских медија, новац је добила од фондације породице Ротшилд. Испада да Ротшилди, који су некада играли важну улогу у стварању државе Израел, сада уз помоћ своје далеке рођаке дижу глас против израелске политике…

Или – да се вратимо на Сороша. Он је наводно дао, између осталог, 710 хиљада долара, званично пропалестинској, организацији Adalah Justice Project. Међутим, познато је да ова структура на својим сајтовима промовише ЛГБТ покрет који је забрањен у Руској Федерацији. Јасно је да ће присталице таквог покрета бити толерантне према будућем глобалном „центру толеранције“ у виду Трећег храма, за који се бори већ поменути Јехуда Глик. Сорошу и компанији је потребан нови тип Палестинаца, а не они строги брадати људи са митраљезима који се боре за ислам и традиционални морал.

На нивоу држава индикативан је пример Јужне Африке. Када су белци владали тамо, водили су потпуно произраелски курс у спољној политици, али су у земљи поштовали традиционалне вредности. Међутим, када је, напорима глобалиста, њихову власт заменио црначки либерални режим, Јужна Африка је почела да даје веома оштре изјаве против Израела, а такође је поднела и горепоменуту тужбу против Тел Авива суду УН. Либерална прича: некада јака породицаи морал су срушени, а сада је на делу тотална либерализација и губљење моралних оријентира. Сада тамо владају „условни Сорош“ и Стејт департмент.

Очигледно, постоји само једно објашњење за све ове привидне парадоксе: глобалисти су саздали, да тако кажемо, различите стубове за реконструкцију Трећег храма и каснију изградњу глобалног царства. Они се, на први поглед, узајамно супротстављају, али имају један пројекат и уједињени су на највишем нивоу управљања.

Два стуба за изградњу храма

Конвенционални леви либерали кваре морал, припремајући долазак онога ко је, по мерилима хришћанства и ислама, син погибије и припремају масу оних који ће поздравити хипотетичког светског лидера који ће седети у Трећем храму. Али, формално десничарски оријентисани, конзервативци будућем глобалном лидеру спремају Трећи храм и оружане снаге (наркомани и асексуални подмладак либерала неће моћи да се оружано боре против непријатеља храма).

Пред нама су, условно говорећи, космополитски злостављач Сорош са својом бандом и, опет условно говорећи, национална бирократија Израела са својим фундаменталистичко – протестантским вазалима, која Сороша не пушта у своју земљу, иако он, као Јеврејин, има свако право на израелско држављанство, а да не говоримо о уласку у Израел. Али њихова узајамна сукобљеност није опасна. На крају крајева, консензус ових, делимично супротстављених, колона могућ је управо на основу будућег подизања храма као међународног пројекта и заједничких „мировних снага“ које контролишу Храмовну гору и целу планету. Све ће их ујединити онај који обећава „мир и сигурност“, како је предвиђено у Библији. До тада су сукоби између ових, на први поглед супротстављених, колона чак неопходни да би људи сами затражили помоћ од надолазећег глобалног „миротворца“.

Где је ту Русија?

Према православном предању, постоје и различите категорије демона, који мрзе једни друге и узајамно се свађају, али иду ка истом циљу – уништењу људи. Дакле, пијаница опседнут одговарајућим демоном углавном није неки блудник, а блудник је ретко жестоки властољубац. А човек који је обузет ратом и зверствима, опседнут духоом суровости, не мора бити ни пијаница, ни блудник, ни властољубац, али, на крају крајева, исход је исти: пропаст људи који су страстима подложни.

На Западу још увек има правих конзервативаца, али их је веома мало и потпуно су маргинализовани. За њих места у политици нема, чак ни у последњим редовима. Индикативан пример је Ерик Земур, који се на последњим председничким изборима у Француској представио као ватрени католик и француски националиста (заузео је четврто место): и он је сада подржао варварске акције Израела у Гази.

Ситуација у Русији је засад веома охрабрујућа: наша земља, по савременим стандардима, у потпуности чува традиционалне вредности, али не подржава „антитерористичко“ варварство у Гази. Данас на нашим ТВ каналима имамо открића шта се стварно збива на планети која се на Западу готово не чују чак ни на друштвеним мрежама. Русија је, у том смислу, заиста последњи бастион традиционализма, који се не уклапа у оквире два стуба глобализма – „левог“ и „десног“. А то и јесте нада за Русију и човечанство – не играти игре глобалистичког театра сенки.

Приредио и превео Владимир Димитријевић

Извор: Правда

БОНУС ВИДЕО: