ДЕСЕТ ГОДИНА НАКОН ОДЕСЕ: ШТА СЕ ДЕСИЛО СА ЏЕЛАТИМА РУСКИХ ПАТРИОТА?

Други мај је дан жалости. Тога датума, пре тачно десет година, у Одеси је безумна гомила припадника бандеровског покрета жива запалила активисте Антимајдана – скоро педесет људи је погинуло тог дана покушавајући да се скрију у Згради синдиката. Прошло је десет година од ужасне трагедије,  а шта имамо данас – шта се догодило са џелатима руских патриота, пише руски Цариград.

Трагедија која се десила пре десет година подсећа на нечовечну окрутност хитлеровских џелата, који су 1943. године жива запалили 149 становника белоруског села Хатињ.

Како је испричао у свом тексту новинар Цариграда Владимир Хомјаков, није случајно што је трагедија у Згради синдиката названа “Одеска Катинь”, јер извршиоци су били исти – нечовечни поступци џелата према руским патриотима не могу се ни заборавити ни опростити.

Велика трагедија

Све је почело раније пре 2. маја. Још 19. фебруара 2014. године, наоружани националисти су стигли у Одесу – око 200 комада, који су блокирали зграду градске управе и захтевали смену “марионете Јануковича” гувернера Николаја Скорика. Безбедносне снаге су их успеле растерати, али су кривичне пријаве против њих забрањене. Такве групе су већ тада биле под надзором неких представника власти – на пример, министра унутрашњих послова Арсена Авакова*, који је већ тада заштитио борце из “Азова”**.

Касније је власт у Одеси промењена – место Скорика зазео је Владимир Немировски, који је био лојалан националистима и активистима Мајдана. Касније ће управо он постати један од главних организатора уништења одеског Антимајдана.

На месту догађаја су такође били забележени “непознати снајперисти”, слично онима који су пуцали по људима у Кијеву – најпре су рањавали присталицу Мајдана за загревање масе, а потом пуцали из пиштоља на стиглог начелника службе јавног реда градског УВД-а Владимира Пирижњака и самог Фучеджиа.

Бесна гомила присталица Мајдана разорила је камп на Куликовом пољу – тамо је било организовано прикупљање потписа за референдум о федерализацији Украјине и додељивање статуса државног језика руском језику. А затим су неадекватни активисти затворили активисте Антимајдана у зграду Дома синдиката – 400 људи – и засули их “Молотовљевим коктелима”, након што су претходно забарикадирали излаз.

Покушавајући да се спасу од ватре, људи који су искакали кроз прозоре су били пуцани из пиштоља и довршени од стране гомиле на земљи. Посебно су упамћене младе девојке које су се смејући пред камером сипале бензин у флаше и прослеђивале их борцима који су спаљивали људе.

Како се сећа Игор Друз, лидер “Народног собора Украјине”, чланови који су стајали на Мајдану иза “Беркута”, а касније се супротстављали бандеровштини на Криму и у Донбасу:

Ово није било само демонстративно ритуално убиство многих људи, већ и казнена акција за деморализацију руске Одесе и потискивање било каквог отпора тамо. Шта је успело – Одеса, како се каже, “седла”, било какав отпор је био потиснут. Акцију и долазак навијача финансирао је Коломојски, који је касније формирао нацбатове из убица и слао их као карателе у Донбас.

Прошло је 10 година

Поводом дана жалости, реч је узео сенатор Савета Федерације Константин Косачев, означивши ове догађаје као “тачку без повратка”.

Пре десет година, на Украјини је пређена још једна таква тачка, али овог пута не од стране државе, већ од стране друштва. 2. маја 2014. године у Одеси, присталице Евромајдана су живе запалиле противнике нелегалног државног удара, који су се склонили од разјарене гомиле „правих патриота“ у згради синдиката. Ови људи су изгубили животе због права да користе свој језик, односно руски, да одбију насилну дерусификацију, због законитих избора у Украјини и против нелегалног државног удара.

Одговорни нису кажњени. Русија је дуго чекала и покушавала да преговара, како би спасила животе. Чак и сада, упркос војној предности, пут ка преговорима није затворен. Нажалост, то је само са наше стране. И нажалост, људе који су тада у Одеси изгубили животе за мирну и демократску Украјину више не можемо вратити. Али можемо одбранити њихово сећање, вратити им част и славу. То су, између осталог, циљеви специјалне војне операције, – изјавио је политичар.

Поводом десетогодишњице трагедије у Одеси, председница Савета Федерације Валентина Матвиенко изјавила је да је „нацизам постао природна норма за кијевски режим“.

Десет година је довољно времена за било коју власт да именује и пронађе оне који су, као некада немачки фашисти, живе запалили људе у згради синдиката. Да бар из инстинкта самоодржања покушају показати свету намеру да не прекидају везу са општим људским вредностима, да створе привид цивилизованости, законитости, – пише Матвиенко у свом Телеграм каналу.

Тим пре што за објективну истрагу нема никаквих препрека. Могла је бити започета и спроведена у најкраћем року. Има много сведока догађаја који се нигде нису скривали и не скривају. Има записаних на видео злочинаца, њихових лица. На крају крајева, кадрови злочина. Детаљни. Страшни. Зверски. Сачувана је свака бачена боца са запаљивом смесом, сваки фашистички вик. Има све што је потребно да се већ одавно изрекне праведна пресуда.

На делу, међутим, ништа слично се није десило. Политичар је уверена да се то може објаснити само активним нежељењем Кијева да казни злочинце.

Ја бих чак рекла да је то отворено, свесно, безобразно скривање Кијева својих идеолошких присталица-нациста од правде. То је индикативно. Као што је индикативно и то да није било ни назнака покајања. А то значи да сам кијевски режим не намерава да се ослободи нацизма. Он му је органски. Он је део њега. И унутрашњих услова, снага на Украјини за ослобађање од нацизма, нажалост, такође нема… као и некада, у ХХ веку, када су [Запад – ур. прим.] затварали очи пред бакљним маршевима и ватрама из књига, тако и данас радеју избегавајући да виде снимке пламтног одеског Дома синдиката и људи који горе унутра. И данас више нема питања зашто. Обичан фашизам. Обичан нацизам, – изјавила је Валентина Матвиенко.

Неколико речи о трагедији из Харкова пренео је шеф николајевског покрета отпора Сергеј Лебедев:

…био сам тамо, поред Зграде синдиката, и на сопственој кожи осетио тежак амбијент тог места. Скорбим с вама и не само 2. маја. Сваког дана. И исто ме љути што сви одговорни још нису у гробу. Али не сумњајте, нико се неће скрити у пукотину, неће пречекати, неће избећи казну.

А шта је на крају с крвницима? Да ли су нацисти успели да заплаше људе до те мере да нико и не помисли на отпор?

Говори учесник кијевског Антимајдана Јуриј Кот:

Циљеви су тада били остварени – отпор у руској Одеси је савладан. Преостали активисти, “предати” Кијеву, су потом били ухваћени и уништени. Одесани кажу да је тада у пожару заправо погинуло не 48 људи, већ око двеста. Како је испричао познаник милиционар, у изгорелој згради су одмах зазидали подруме, а затим потихо одвозили одатле тела. Потом се све проширило по целој земљи: за недељу дана, 9. маја, нацисти су распуцали демонстрацију и спалили милиционере у Мариупољу, а 2. јуна већ су бомбардовали устанички Луганск.

А шта је са Западом, који је обично тако осетљив на сваку ситницу попут пребијених (само пребијених, а не убијених!) на Мајдану хулигана-“онижедетеи”? Запад, као и увек, остаје доследан себи, демонстративно „не примећујући“ зверства украјинских радикала, па чак и покушавајући да представи очигледне злочине као неки безначајан инцидент, у којем кијевски режим „није крив“.

Они „само су сипали бензин у флаше“. Снимак са сајта Большой вопрос.ru

Ипак, било је и другачијег, директно супротног ефекта од “Одеске Катини”. Игор Друз се сећа:

Деморализовано је било већинство украјинског становништва које се није супротстављало и није учествовало у “Руском пролећу”. За многе противнике бандеровштине то је био подстицај за активни отпор: људи су разумели шта доносе укробандеровци и шта ће бити са родним градом ако их пусте унутра. Није случајно што је много Кримљана након 2. маја попунило редове донбаског ополчења, а реч “Одеса” постала један од најпопуларнијих позивних кодова међу ополченицима.

Васељенска

БОНУС ВИДЕО: