Илија Петровић: Није црногорски, АКО ЈЕ СРПСКИ!

0
већа, душа, уједињавање, , срби,злочини, крива, арбанаси, нестајање, истином, србским, србије, србско, рат, национални, илија, србско, законик, пољаци

(Фото: Слободна Херцеговина)

Није црногорски, АКО ЈЕ СРПСКИ!

Србска цивилизација из По­дунавља старија је од свих других раних цивилизација – њен кален­дар броји време од 5508 година пре Христа.

Странци који су то добро знали, поодавно су записали и у наслеђе оста­вили онима који хоће да знају и тога се не стиде – да су Срби почетни народ-мајка а њихов језик, србски – језик-мајка.

Страни извори казују да су агресивни преци данашњих Грка и Римљана, по доласку на Србску Земљу, поробљавали затечене србске стари­н­це и постепено преузимајући највећи број њи­хо­вих култова, пре свих култ породице, култ огњи­шта, култ брака, култ својине, култ умрлих, на њима те­ме­љили не само своје наводно првенство на освоје­ним те­ри­торијама, већ и своје будуће цивилизације ко­јима да­нас “културни” свет признаје примат.

Насупрот свему томе, у виду апстракције, може се приметити да стање у коме неко себе види у димензијама које му стварно не при­па­дају, нити му оне и по чему приличе, психи­јатри (можда и психолози) именују као грандиозни селф, стање у коме, по прилици, опстаје и добар део некадашњега србског света који се храни појавама садржаним у наслову овога текстићаж

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Књиге инџијели

Бранку Павићевићу (1922-2012), историчару, црн­о­горском академику, главном уреднику Редакције хрватске Енциклопе­диј­е Југосла­вије за не­кадашњу брозовску Црну Гору, било је познато где се налази(ло) Подунавље, те је могао написати да се назив Црна Гора први пут по­миње у повељи кра­ља Милутина из 1276. године. У итали­јан­ским изворима тај се на­зив среће 1348. као Церна Гора, у ду­бр­о­вачким 1379. као Цернагора, а у которским као Монтенегро 1397, а као Црна Гора 1458. године. У уговору из­међу деспота Ђур­ђа Бран­ко­вића и Млечана из 1435. године спо­мињу се цатуни Церна Гора или цатунос Цернагора (Бранко Павићевић, Црна Гора : Општи подаци – Име и гра­ница, Енциклопе­ди­ја Југославије књига 2 Бје-Црн, Загреб 1982, 697, лат).

Ови Павићевићеви подаци (вероватно је годину 1276. до­ми­слио, по­што је Милутин постао краљ 1282) углавном су преузе­ти из књижевне радње Ивана Степановича Јастребова (1839-1984), руског конзула најпре у При­зрену, потом у Скадру, коме је Глас­ник србског ученог дру­штва објавио већи број прилога за србску црквену историју, де­лом у облику превода, делом као резултат истраживачког рада. Уз напомену да “питање, за што је садашња Црна Гора на­звата овим именом, готово не заслужује пажње”, он је констатовао да “у свету више разних места зову се Црном Го­ром”. Поред Црне Горе “близу везирова моста на путу од Призре­на у Скадар”, поме­нуте у једној дипломи цара Душана, и планине “што се налази међу Ги­ланом (Гњиланом) и Скопљем, где је Урош Пети заједнички са сво­јом матером свршио цркву коју је започео био градити Ду­шан в чрној гори… имамо Црну Гору у Србији у црно­речком сре­зу, па Ка­радаг у Дагестану недалеко од Гунида, па Ка­ра­даг у Азији бли­зу Карса, па близу Диајрбекира” (Иван Јастре­бов, Белешка о имену Црне Горе, Гласник србског ученог друштва, књига XLVIII, Бео­град 1880, 419-426).

У Историји Црне Горе (књига 1, том други, Титоград/Под­го­рица 1970), која се бави и Зетом у држави Нема­њи­ћа, назив Црна Гора помиње се осам пута, увек уз израз “дана­шња”, што значи да у том времену (од краја 12. века до 1371) није постојала те­ритори­јална нити управна (административна) јединица под тим име­ном. Први пут се тек у 15. веку за Зету каже да је “сада већ Цр­на Гора” (Историја Црне Горе, друга књига Том 1, Титоград 1970, 3-95). Но, да би цела прича била мало јаснија, док се пише о вла­дању Ђур­ђа Другог Страцимировића (1385-1403), са­мо се “планин­ски масив изнад Бо­ке Которске и Будве” сматра Цр­но­м Гором “у најужем смислу ријечи” (Исто, Том 2, 50). Исто то по­твр­ђује се и по­датком да “само име Црна Гора, које се први пут по­миње у ду­бро­вачким докумен­тима 1376. године, још дуго ће оз­начавати пла­нин­ски ма­сив који се од Рисанског залива, изнад Ко­тора, Грбља и Будве, пру­жа до изнад Паштровића, са Ловћеном као највишим врхом. Тек касније ће се, у доба успона Цр­ноје­вића (током друге по­ловине 15. века – ИП), почети да шири и на окол­не предјеле, а на крају замијенити старо име Зета” (Исто, 169).

А кад се већ србски краљ Милутин (Стефан Урош Други, ? – 1282-1321) помиње уз Црну Гору, онда се први запис о тој србској об­ла­сти ти­че његове хри­со­вуље (повеље са златним печатом) “ко­јом је приложио манастиру светог Николе у Врањини село Ора­хово и 100 перпера од светог Срђа” (И. Јастребов, Наведени рад, 424). Извесно је, дакле, да је Врањина (у данашњој Цр­ној Гори) тада била у Србији, и не само она него и цело Србско При­морје, данас преименовано у Црно­горско, и цело његово србско за­леђе звано данас Црна Гора. Што је то олако заборављено можда је баш “заслуга” Милутинова, који је, ослањајући се на чињеницу да је то подручје од искони било не­сумњиво србско (а Скадар је не­кад био престони град свега Срб­ства), верујући у чврстину и по­стојаност србскога духа тамошњега живља и проглашавајући Скоп­ље престо­ницом Србије, “упутио српску експансију низ вардарску долину, и тако је полако прено­сио тежиште српске државне поли­ти­ке са Јадранског на Егејско мо­ре” (Владимир Ћоровић, Милутин, одре­д­ница у Народној енцикло­пе­дији српско-хрватско-словеначкој, II књига И-М, друго издање, Но­ви Сад 2000, 782).

Ради ли се о чврстини и по­стојаности србскога духа у живљу настањеном у крајевима од искони србским – у данашњој Црној Гори, ваља се присетити да је Србима у Буни током маџарске револуције 1848/49. године, био потребан неко ко ће им пру­жити духовно и морално охрабрење. Срби из Кнежевине Србије, не само због тога што су бројни добровољци отуд војевали за Вој­водство Србију, него и због неостварене србске жеље да се Вој­водство Ср­бија прикључи својој прекодунавској Матици, нису били допу­ште­ни за ту сврху јер би свако њихово помињање могло изазвати сумњу у лојалност угарској држави и хабзбуршкој кру­ни. Помињање Срб­а из Црне Горе у којој “благородством Срб­ство ди­ше”, ни по чему није могло бити ни сумњиво ни опас­но, барем из два разлога: Црна Гора била је мала, једва уочљива на земљопис­ној карти, а била је и довољно далеко да би ослањање на њу могло имати и некакав стварни значај.

Прочитајте још:  Илија Петровић: Одјеци “анђеоског” бомбардовања

Стога је Јаша Игњатовић, у Славу Црногорства, могао на­п­и­са­ти и ових неколико стихова у прози:

“У старо доба Шпартанци су били уз своје јунаштво слобод­ни и силни. Док су многи други народи као штир расли и пло­дили се, дође вријеме па им се спомен сбрише, док Шпартанци остадоше за­навијек узор јунаштва и свијетло слободе. Црна Го­ра се са ве­ћи­м, страшнијим душманима борила него Шпарта, она се пет столећа бори против цијелог мусломанства – поÉ Ази­је, против својих от­паднутих и заблуђелих синова; и кад тисуће година прођу, безпри­страсан нараштај Европе подигнуће у по­вјесници Црној Гори спо­меник поред споменика Шпарте на десној страни – с гледишта човјечанства”.

Па ће тој својој песми, у заносу, на сам њен крај ставити ре­чи: “Црна Горо, ти си Србства украс, гроб и слава”.

Књаз, па краљ Никола

Несрбску политику књаза Данила (иако је у своме Законику написао да у “његовој” Црној Гори “нема никакве друге народности до једине србске и никакве друге вјере до једине православне источне”, те да “сваки инопле­меник и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону на­шу домаћу правицу уживати како и сваки Цр­ногорац и Брђанин што ужива”), наста­вио је и његов синовац, књаз Никола, потоњи краљ, чија основ­на обе­лежја беху “урођена самољубивост, до зла бога развијена пожу­да за богатством, лични сукоби с људима најобичније ври­јед­ности; груби испади на јавним мјестима, присвајање цјелокуп­не државне власти у своје руке; негирање судске независности… вр­ше­ње чисте цензорске дужности над чиновништвом; исми­ја­ва­ње и сељачко надмудривање; лозинка: ‘завади па владај’, те је, стога, он, у свакој прилици своје интересе стављао испред на­цио­нал­них и државних… Након давања устава Црној Гори (на Никољ­дан 1905 – ИП) заиграо (је) махнито коло једне политике, по­литике убист­а­ва, прогона и тамница”. Можемо то видети и из следећих примера:

Године 1907, уочи избора, позвао је један број Куча и за­пре­тио им: “Слушајте, Кучи, што ћу ви рећи! Ако ми у будуће буде­те слали за народне посланике цигане, као што је Михајло Ива­новић (који му је раније нешто противречио – ИП), учи­њећу од вас оно исто што је учинио мој отац, војвода Мирко, 1856. го­ди­не”. Илија Божинин Петровић ( ? -1909), виђен Куч, одгово­рио му је одмах: “Властан си, господару, па чини од нас што год хоћеш, али знај да ћемо бират Михајла Ивановића до­кле и ђе­војке од нас траје”. Одговор довољан да нешто ка­сни­је, у ок­виру Кола­ши­ског процеса, Илија Божинин буде осу­ђен на смрт и стрељан.

Или, на почетку Првог балканског рата дочекивао је срб­ске добровољце из Америке. Током једне смотре тек пристиг­лих добровољаца, испред двора, краљ се трудио да са сваким од њих проговори коју реч. Кад је стао испред једнога, запитао га је за име. На одговор “Кадић”, краљ је забезекнуто стао, да би од­мах, у неконтролисаном гневу, томе момку развалио те­жак шамар, пропраћајући га речима: “Ти си ми убио стрица”.

Или, почетком 1913. године, преко “својих” официра пору­чио је бригадиру Авру Цемовићу који је у Првом балканском рату командовао васојевићком војском у Рашкој и у Метохији, “да није ни Србин, ни човјек, ни јунак, но поган”. Кад је дошао на Цетиње да се са краљем “договори” ко је шта, и када му је краљ проклео “мој хљеб”, Авро је одговорио: “Ја не једем твој хљеб, но ти мој. Ја сам ти са мојим оцем и ђедом освојио по(ла) зе­мље, па ти је дао да с њом управљаш и на њу живиш… Ти си проигра љубав Црногораца, и Турака, и Арбанаса, и прва пу­шка која пукне да се зарати, срушиће тебе… Немој, господару, да се свађа­мо, јер ако се станемо дијелит, виша (већа – ИП) ће моја држава бит од твоје, макар један чеперак (размак између врхова палца и кажипрста, педаљ – ИП). Како је, недуго иза тога, Авро умро, у народу се говорило да је отрован”.

Или, док се припремао за бекство из Црне Горе (2/15. ја­ну­ара 1916), код Даниловграда (где су, због недоличног војничког држања, Брђани убили мајора Ри­ста Лекића и његова два ордонанса), у труду да заштити свога ро­ђака војводу Ђура Петровића од могућег страдања због ка­пи­тулантског повлачења Херцеговачког одреда с одбрам­бе­них положаја, силеџијски је подвикнуо: “Брђани, издај­ници, пу­цали сте на светога Петра (Цетињског – ИП), убили сте ми стрица и били оца (књаза Данила и војводу Мирка – ИП) и вазда издавали моју кућу и Црну Гору. Грозно ћете ми платити мог најбољег и нај­вер­нијег официра, кога сте ми убили, а тако и све остало”.

Прочитајте још:  Никола Н. Живковић: Вили Вимер о „кључу за владање светом“

Многи се упиру да докажу како је тајна конвенција краља Николе с Аустроугарском из 1907. године измишљена, али се нико од тих “многих” ниједном није запитао како се могло де­сити да се исти тај краљ Никола, после Сарајевског атентата (1914) а уочи избијања Великог рата, “надао да ће срп­ска влада имати довољно увиђавности и да ће попустити у свим тачкама” оног аустроугарског ултиматума Краљевини Србији, ултиматума који је и у ен­глеској дипло­ма­тији, нимало наклоњеној србској ства­ри, оце­њен као “на­јужаснији документ који је једна држа­ва ика­да уручила некој другој држави”.

У непосредној вези са тим, ма­јор Густав Хуб­ка, аустроугарски војни аташе на Цетињу, сведочи како му је, у разговору, 13. јула 1914. године, краљ Никола рекао: “Ваш цар не би могао од мене само једно да изискује да се ја борим противу Русије, јер сам ја овоме (руском цару) по самој историји а исто тако услед породичних веза и од­носа обавезан; али у свим оста­лим питањима ја могу бити његов услужан прија­тељ. От­пу­тујте одмах у Беч и обавијестите о моме очајном положају”.

Што ће рећи: краљ Никола, “услужан при­јатељ” бечкога ће­са­ра”, биће пријатељ Бечу и у очекиваном рату, као оста­лом питању, против Кра­љевине Србије!

Знало се у Бечу да се Црна Гора налази у тешком положају (унутрашњем и спољ­нем), да је краљ Никола, из династичких разлога, у свему незадовољан према Србији, те се увек рачуна­ло “са династи­ч­ким супротностима као најважнијим факто­ром удаљавања Црне Горе од Србије”.

То “удаљавање” било је очигледно и у време када су, маја 1914. године, Ла­за­р Мијушковић и Никола Пашић склопили споразум о реал­ној унији између Црне Горе и Србије. Краљ Ни­ко­ла није се сагласио са тим споразумом, него је, љутит, “оти­шао на пут у иностранство, гдје га је и затекла ви­јест о атен­тату у Сара­јеву”.

На своје односе с Аустроугарском и на могућу неутрал­ност у очеки­ваном рату, краљ Никола није гледао једнострано; он се налазио пред крупним питањима: да ли да штити сопстве­не ин­тересе или да испред њих стави “неке друге”, националне; да ли би више добио од аустроугарских уступака за црногорску неу­тра­л­ност или би се, “касније, после успје­шно завршеног ра­та, могао по­гађати са савезницима о на­гра­ди за учешће у ра­ту”. У разговору са Хубком он се бавио и односима са Србијом “и го­во­рио о неправилној подјели области ослобођених бал­кан­ским ратом на штету Црне Горе”, али је рат “на јаву изнио по­тајни рад цетињске политике… (и истину да је краљ Нико­ла) и даље остао вјерни пријатељ Беча, с којим ни у најкри­тичније доба ра­та није прекидао везе”.

О односима са Србијом казује и Николино мешање у судске по­слове, те се сматрало уобичајеним да судије који су доносили пресуде супротне његовим жеља­ма, назива издајницима. На једну одбрану да је пресуда осно­вана на закону, узвикнуо је разјарено: “Даћу ја вама то ваше ‘по закону’! Сви ви, који сте са Саве воду пили (школовали се у Београду – ИП), прави сте из­дајници. Ја ћу се с вама већ обрачунати”.

И тако даље, у недоглед, до нашег времена, у коме се на све то гледа као на црногорско “подвижништво” у одбрани од навод­нога срб­ског зла.

У скоро расрбљеној Црној Гори

Све што се и у нашим дани­ма дешава у Црној Гори (не само у оној коју смо знали као Ста­ру Цр­ну Гору, већ, нажалост, и у крајевима који су јој на разне на­чи­не, чак и геноцидом у Кучима, прикључивани током претходних двају векова – у срб­ским Бр­ди­ма – Седморо их је -, Старој Херцеговини и Србском Примор­ју) припремало се већ подуго, тако да смо још 2011. године у београд­ском “Сведоку” могли читати (овде углавном без на­водника, мада за бројне несувислости исказане ијекавски, али и друкчије – они нису ни потребни) шта је о Србима писао Миодраг Ми­шко Вуковић (1955-2022) доктор од нечега, професор на нечему, некакав “врловажан” муфљуз у временски блиској црногорској владају­ћој структури.

Пошто је најпре, између осталог, “објаснио” да су Црно­горци

– ос­вјежили Србији нечисту крв;

– да је црногорство гениј, жи­вот­но начело без кога Црна Го­ра не би могла живје­ти;

– да црногорство није само јунаштво него и хуманост;

– да су они баштиници луче слободе, оданости ис­то­риј­ском трајању, визији измирења и окупљања завађе­них братстава и племена, одважности, мудрости, свијести о на­ро­д­ним потреба­ма и идеа­лима, бистрог погледа на врије­ме у којем живе, рад­њи које ства­рају, обдарености духа и ми­сли, и надасве храбро­сти, родољуб­ља и непоколебљи­вости;

– да у Црној Гори нема ди­с­криминисаних и да о угроже­но­сти било које нације, посебно срб­ске, нема ни говора;

Речени Мишко надугачко ће и нашироко “нахвалити” Србе, на пример:

– На почетку Великог рата, пу­шке добијене као руску по­моћ дају својим коморџијама – тре­ће­позивцима, уместо да их про­сле­де црногорским ратни­ци­ма (окупљеним у Ловћенском одре­ду, не би ли их он, при ка­пи­тулацији, уручили Аустријанцима);

– на Бадњи дан 1916. године, сво­јим под­мор­ницама довуче­ним из Врњачке реке, или Ибра, можда из Тимока, “саучество­вали” у потапању италијанског брода “Бриндизи” у Медов­ском за­ли­ву кад је погинуло “више од 350 црногорских до­бро­во­ља­ца из реда по­тоње црногорске одбране”;

Прочитајте још:  Постоје сазнања о прикривеној српској масовној гробници у Броду

– организовали су аустроугарску анексију Црне Горе;

– Црној Го­ри су 1918. године донијели рат умје­сто мира, жандарме­риј­ске станице, глад, болести, сиро­маштво, репарације, рек­ви­зи­ци­је, везање у ве­ри­ге, прогоне, хапшења, паљење пет хиљада до­мова, вјешала, џе­ла­те, опсадно стање, казнене експедиције, пла­ћене убице, ле­ги­онаре, олош, криминалце, најнижи дру­шт­ени шљам;

– окупи­ра­ли су Црну Гору на пријеваран начин;

– скупили су Велику народну скупштину (србског на­рода у Цр­ној Гори) на један насилнички начин, кукавичким препадом;

– “српско” уједињење и ослобођење доније­ло је црногор­ци­ма ропство и губитак државе, нације, цркве, историје, језика, кул­туре, тра­ди­ције, економску биједу, под­је­ле, мржњу, братоу­би­лачки рат, по­ни­жење и бешчашће;

– сметала им је цр­ногорска прошлост, јер је Црна Гора била слободна, а Срби­ја у вишевјековном ропству и систему окупационе оријенталне деспотије и вазалитета;

– имају анексионистички дух, они су асими­лато­ри, квар­но ам­бициозни;

– брукали су црно­гор­ско име и доводили црно­горце да се стиде и одричу сво­је­га имена, тра­диције, обичаја, историје;

– економски су уништили и уништ­а­вали Црну Гору логорима, терором у науци, образовању и вас­питању;

– извршили су лингво­цид над цр­ногорским језиком своде­ћи га на про­ви­н­цијализам, језик улице и убацујући у њега псовку (док црногорци “јебу оца очина” и дру­ге “јебигузе”);

– наоружани су необјашњивом мржњом према Црној Гори;

– Срби из Војводине Србске – то су “такозвани Срби”;

– измишљају наводну угроженост србске на­ционалне зајед­ни­це у Црној Гори, трабу­ња­ју о асимилатор­ској по­литици акту­ел­не власти у Црној Гори;

– бране срб­ску цркву у Црној Гори а нико не зна од кога, да се заустави асимилација Срба коју нико не види, осим њих;

– по про­фесији ратни злочинци;

– настављају злочин сталном негацијом црного­ра­ца и анти­црно­горским специјалним ратом;

– имају поган језик, а клевете и не­ис­ти­не њи­хово су једино оружје и једино благо;

– наци­онално политички острашћени, великосрбски, духов­но импери­ја­листички, православно фундаменталистички и шо­вини­стички;

– спроводе великонационални и ве­ли­кодржавни програм, не би ли ликви­дирали Црну Гору и црногорце;

– не поштујући друге не поштују ни сами себе.

И још безброј бесмислица подупртих неизлечивим антисрбизмом на које је, од целе такозване интелектуалне елите у Ср­би­ји (где се речју елита замењују псовке), тада реаговао, при­лич­но невешто, само Слободан Турлаков (1929-2018), некада­шњи про­фе­сор Факултета музичке уметности у Београду.

Нескроман какав је, једним прикладним текстићем поку­шао је то и овај потписник, али је редакцији “Сведока” била ближа сопствена корпа за отпатке, баш као што су описане, наговештене или овде испуштене Мишкове несојске и психо­патске “медитације” постале у Црној Гори не само својство зва­ничне државне политике, већ и масовна појава.

Мало за – нарочито против

Чини се да се у обрачун са таквом црногорствујућом логиком упустио поп Огњен Фемић (искрај Бијелога Поља, старином из Братоножића), текстом “Црна Гора и Српство” од 11. јуна 2024. године, на бојишту познатом као ИН4С – “Није црногорски, ако није српски”.

На шта личи Огњенова “србска” наводна одбрана, може се видети из следећих неколико његових “мисли”:

“Када говоримо о српству прво што нам пада на памет је Црна Гора. Појам српство је нераздвојан од појма Црна Гора. Шта више, српство је ендогена појава везана само за Црну Гору и црногорство. Српство је први пут идеолошки уобличено и формализивано у Црној Гори. Црна Гора га је препознала и назвала га српство…”

“Када је српској капи свуд име изгинуло, то име се слободно изговарало у Црној Гори… и у Србији су се учили српству од Црне Горе, као што негдје и каже Св. владика Николај Велимировић…”

“Ми као једини легитимни наследници српства не би смјели да га се тако лако одричемо и дајемо другима. Српство је ексклузива Црне Горе и црногорства. Друге државе имају исто право да се калеме на српству, али оно као такво једино је непрекидно расло у Црној Гори…”

“Српство (је) утврђено Лазаревим савезом са Богом, српство због којег су Петровићи отпјевали све што су пјевали и писали, које је било њихова Илијада и Одисеја, њихова Спарта, српство ко је било све што су Петровићи имали треба да остане нешто чега се Црна Гора љубоморно држи и чува. Све то смо ми сачували и зато српство постоји. Српство као идеологија постоји јер постоји црногорство. Српство као државност постоји јер постоји државност црногорска. Српство постоји јер постоји Црна Гора”.

Врло једноставно, једноставније не може бити: Србство је црногорски изум, крштено у Црној Гори, појава везана само за Црну Гору, Црногорци су му “једини легитимни наследници”, Србство постоји јер постоји црногорство, оно је црногорски “екслузивитет”, искључиво црногорска својина, Илијада, Одисеја и Спарта његушких певача и писара, нема Државе Србије, нема Државе Србске “јер постоји Црна Гора”…

Осталима је дато право да се на тако замишљено Србство само накалеме.

Каква Србија и Србска – какви бакрачи, какви Срби у Србији, по Старој Србији, по Херцеговини, по Србској, по србској Босни, по србским крајинама, по Војводини Србској, по беломе свету… и то баш у време кад део србскога света настоји да постави темеље Свесрбству.

У свему томе “најлепше” је што Портал ИН4С, “на прву лопту” попа Огњена Фемића, пристаде да оно своје гесло “Није црногорски, ако није српски” мало скрати и преименује у изразито антисрбско:

Није црногорски, АКО ЈЕ СРПСКИ!

Илија Петровић

Став аутора не мора да подржава и став редакције!

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *