Амбасадор Исламске Републике Иран у Србији: Рат је питање части – Иран на првој линији одбране од хегемоније

Немојте да имате сумњу да Израел намерава да изазове један шири сукоб којим ће Америку увући у рат пртив Ирана. Али, Исламска Република Иран стоји на првој линији одбране региона од неправде, од злочина и свега онога што Израел ради.

Убиством вође Хамаса Исмаила Ханијеа, госта у иранској престоници поводом инаугурације новоизабраног председника Масуда Пезешкијана запаљена је варница која може да изазове огроман пожар на Блиском истоку. Западњачки лидери и њихови медији и иначе тврде да су вишедеценијски сукоби на линији Иран – Израел потенцијални узрок рата у региону са несагледивим последицама. Амбасадор Ирана у Србији, господин Рашид Хасан Пур Баеи, у разговору за наш портал потврдио је да је врховни вођа Ирана, ајатолах Али Хамнеи, поводом поменутог терористичког акта подигао „црвени барјак освете“, и наглашава да ће Иран одлучити квалитет, квантитет и време одговора, уважавајући притом све принципе међународне политике и неизоставне интересе Исламске Републике Иран.

Објашњавајући погледе Ирана на најновија глобална геополитичка померања, господин Рашид Хасан Пур Баеи је нагласио да је приступање Ирана БРИКС-у нова велика шанса за уравнотежење моћи у свету, али и остварење тежњи оних земаља које желе да сачувају свој територијални интегритет и национални идентитет и суверенитет, какве су Иран и Србија.

Упркос бруталном рату који Израел води против Палестине, а који су и неке од водећих светских сила означиле геноцидним, непријатељство између Ирана и Израела наводи се као један од главних извора нестабилности на Блиском истоку. Да ли убиство политичког лидера Хамаса Исмаила Ханијеа потврђује ту тезу?

Што се тиче тог бруталног рата који неке земље доживљавају као геноцид а друге су, из одређених разлога, избегле да га тако назову, то је само по себи једна велика трагедија. Јер, до сада је погинуло 40.000 Палестинаца, више од 100.000 људи је рањено, Газа је сравњена са земљом, али и поред тога многе земље неће да признају тај геноцид. Јер, доказано је да Израел у последњих 80-ак година остварује своју намеру да уништи цео палестински народ, што значи да ништа из историје Израелци нису научили. Довољно је само мало прочитати из историје па видети да то није могуће. Међутим, исте те земље у неким другим случајевима заузимају активан став поводом геноцида, а у случају Палестине су сасвим индиферентне. Значи, њихови двоструки стандарди су у овом случају потпуно очигледни, јер геноцид је геноцид ма где год се догодио. Израел је апсолутно слеп за палестинску трагедију и уопште није спреман да Палестину призна као независну државу у Уједињеним нацијама. Сваки покушај да се криза на Блиском истоку сведе искључиво на сукоб Ирана и Израела је недовољно познавање или умањивање проблема, јер то није само регионални него и светски проблем. Знате да је решавање палестинског питања главна тема у Уједињенима нацијама и у осталим међународним организацијама. Многе земље знају где „лежи“ проблем, али не желе да преузму одговорност за његово решавање. Већина земаља се бави само последицама проблема и не интересују их узроци који су довели до кризе. Све док се не буде решило палестинско питање, и све док се не буду применили стандарди које су сами прихватили, неће бити решења кризе, јер Израел сматра да његов опстанак зависи од прављења сукоба, тензија и рата. Решење проблема је у давању права Палестинцима да имају своју земљу. Нико не води рачуна о том главном узроку сукоба и његовом решавању, а то је „круна“ става Исламске Републике Иран по питању Палестине.

С обзиром да је ирански врховни вођа, ајатолах Али Хамнеи, подигао „црвену заставу освете“ и наредио напад на Израел, у знак одмазде, очекујете ли да се САД укључе у могући рат на страни Израела, и може ли то да буде „варница“ за сукобе несагледивих размера не само на Блиском истоку, него и глобално?

То што је ирански врховни вођа наредио напад, апсолутно је у складу са Повељом УН, по чијем 51. члану земље имају легитимно право да се бране. Израелци не само да су извршили атентат на нашег госта, што је чист терористички акт, и то у време инаугурације нашег новог председника, што је само по себи највећи злочин, него су истовремено угрозили наш територијални интегритет и национални суверенитет. Наше је легитимно право да се од тога бранимо. Једном смо то већ урадили, али то Израелу није било довољно да се обузда. Очигледно је да Израел не разуме ни један други језик осим језика силе. Нити језик дијалога, нити језик дипломатије, нити Резолуције СБ УН. Једино разуме силу свога наоружања и војне моћи коју поседује, веома вероватно због нуклеарне бојеве главе коју поседује. Наш одговор на такву демонстрацију силе биће рационалан и у складу са међународним правом и свим његовим нормама. Нажалост, сва правила која су наведена у Повељи УН, за Израел и његове партнере, само су мртво слово на папиру. Најважније је да Сједињене државе својим пуним капацитетом подржавају Израел. А Израелци до те мере користе такав њихов однос да САД доводе пред свршен чин. Буквално, Израелци најпре покрену „воз“, па тек онда Американци ускачу у тај воз. И тако, знали или не знали, они су свакако уз Израел. Чак и под претпоставком да нису били обавештени, они треба да на неки начин санкционишу такво понашање Израела, а не да га подржавају и штите. Међутим, САД су се „опрале“ и од овог гнусног терористичког чина, и сходно томе ми задржавамо право одбране. А какав ће бити квалитет и квантитет тог одговора, и у ком времену ћемо га реализовати, то је апсолутно ствар наше одлуке. Ми смо одувек говорили и упозоравали да наш регион има такав потенцијал за сукобе да он полако излази изван контроле и да се претвара у један глобални сукоб. Чак и прошли пут смо одговорили веома прорачунато, водећи рачуна баш о поменутој чињеници. Пре тога нико није веровао да Исламска Република Иран има такву војну моћ и способност да то уради, али Израел ни ову лекцију није научио. Зато сада морамо да посегнемо за делотворним одговором, али веома прецизним и одговорним. Другим речима, не желимо да тај сукоб ескалира, а то је веома тежак посао. Од нас траже да се суздржимо, али нико неће да каже Израелу да престане са злочином и тероризмом. Не може Израел проблем са Ханијеом да решава на сувереној територији Ирана. Није ни разумно ни логично убити онога с ким имаш проблем на туђој територији. Исто је то урадио Доналд Трамп са генералом Сулејманијем на територији Ирака. Наш је став да то није случајно урађено, него сасвим свесно и намерно. Немојте да имате сумњу да Израел намерава да изазове један шири сукоб којим ће Америку да увуче у рат пртив Ирана. Али, Исламска Република Иран стоји на првој линији одбране региона од неправде, од злочина и свега онога што Израел ради. Јер, прошло је време када је Израел могао да ради што год хоће и да то не крије, јер, прво, народи на Блиском истоку су се освестили, друго, ни међународна заједница то више не дозвољава, и треће, појавиле су се „нове“ светске силе. Једном речју, геополитичке прилике су се промениле а с њима и систем равнотеже.

Очекујете ли промену односа Хамаса према Ирану после убиства њиховог вође, с обзиром да се убиство догодило у Техерану после инаугурације Вашег новоизабраног председника, и какав је однос Ирана према Хезболаху пошто је Израел ескалирао ваздушне нападе на Либан?

Апсолутно није могуће да ће Хамас променити свој однос према Ирану због убиства Ханијеа. Јер, сасвим је јасно да Иран пружа снажну подршку Хамасу и осталим снагама отпора, па сам уверен да ће овај терористички чин Израела још чвршће ујединити све снаге које стоје на тој линији. Дакле, не само да неће бити раздора, него ће кохезиона сила постати још много јача. И све што се догађа после убиства Ханијеа потврђује ову моју тврдњу. После Ханијеа дошао је садашњи војни командант Хамаса у Гази, Јахја Синвар, командант војне оперције са Израелом, једна војно-обавештајна „громада“ која је све и свја у Хамасу. Његовим именовањем за наследника Ханијеа створени су још много повољнији услови за пружање отпора и борбу против Израела. Ако неко каже убиће и Синвара, ми му поручујемо да ни убиством било ког лидера покрета отпора нису успели ништа да постигну. Једноставно, народ се рађа и долазе нови јунаци. Ви сте 500 година били под Турцима, па се Османско царство распало а Срби су ту где јесу. Што се Хамаса тиче, ми апсолутно подржавамо његову борбу против агресије, јер Израел је улазио у Либан кад год му је пало на памет, а сада ситуација више није таква и Иран у том смислу пуним капацитетом подржава Хезболах.

Од почетка рата у Гази Палестинци су добијали углавном вербалну подршку муслиманских земаља и исламског света. Очекујете ли да убиство Ханијеа, као „црвена линија“ после неколико убистава политичких лидера Хамаса и Хезболаха, против којега су покренути протести у Турској, уједини муслиманске земље у борби против Израела?

Овде ћу да изнесем своје лично мишљење. Убиство Ханијеа свакако ће имати утицаја на зближавање исламског света, али не видим да ће тај утицај нужно бити пожељан. Данас министри спољних послова исламских земаља треба да се састану у Џадеу и моја је процена да у најмању руку треба да заузму један минималан консензус и да се позову на дипломатске мере, али не верујем да ће доћи до одлучујућег става да се јединствено наступи против Израела. Међутим, ми морамо да будемо задовољни макар и таквим минималним консензусом јер свака земља има своје појединачне инстересе. Не треба заборавити какви су ставови Ирана били пре, а какви после Исламске револуције да би се схватило колико различитих ставова има у само једној земљи, а поготово међу различитим земљама. Пре револуције ми смо имали односе са Израелом, али се ова парадигма потпуно променила после револуције. То није случај са осталим земљама. Турска је, на пример, много ближа нама, али земље одлучују на основу својих ставова и интереса, које ми не желимо да доводимо у питање, али је сасвим сигурно да желимо да се све те земље уједине око јединственог става према Израелу јер једино тако можемо да дођемо до решења. Значи, неопходно је да све исламске земље пруже подршку Палестини у легалној одбрани од агресије тако што ће организовати јединствен отпор Израелу. Тек када Палестина постане слободна и независна земља мир може да се врати у овај регион.

Интензитет сукоба између Ирана и Израела, који многи виде као „рат у сенци“, углавном је зависио од геополитичких фактора. Да ли основ „крвног непријатељства“ лежи у одбацивању империјализма САД и њеног савезника Израела после револуције 1979. године када је Рухолах Хомеини вођа Исламске Револуције свргао монархистичког шаха Мохамадрезу Пахлавија?

Мало пре сам се осврнуо на то и рекао да је Исламска револуција била нова прекретница за Иран, али то никако не значи да ирански народ и пре револуције није желео да брани права палестинског народа. Међутим, раздора по том питању је било између народа и власти. После револуције народ и власт су дошли до заједничког становишта по питању Палестине и до данас то је језгро иранске позиције. Погрешно је мислити да се искључиво ради о нашем анимозитету према Израелу, не, ради се о борби против хегемоније, против неправде коју трпи један народ, ту лежи основ иранског става. Не ради се овде о обостраној нетрпељивости Ирана и Израела, већ о много широј платформи.

Рат за нафтне изворе у Гази додатно је погоршао односе Ирана и Израела, а превасхдно персијски Техеран успео је у међувремену да приближи интересе шиита и сунита и тако задобије наклоност Саудијске Арабије као друге регионалне силе на Блиском Истоку. Каква је то порука дволичном Западу и његовим лидерима?

Од самог почетка трагали смо за уједињењем свих муслиманских земаља, без обзира којој верској школи припадају. На овом путу били смо сведоци многобројних успона и падова, а најчешћи фактори који су деловали на њих долазили су споља. То значи да је мешање других земаља имало пресудан утицај да се не створи неопходно јединство земаља региона. И то је додатно отежало целу ситуацију и због тога, решење овог питања захтева додатно време. Пре две године успели смо да поново успоставимо дипломатске односе у пуном капацитету са Саудијском Арабијом и то на основу створеног заједничког разумевања. То је заиста велика и позитивна промена јер обе земље могу региону да обезбеде већу стабилност и јединство. И то је наша политика и према осталим земљама. Започели смо и процес нормализације односа са Египтом и очекујемо да то буде почетак уласка у једно ново доба у региону, а раздори који су постојали да буду што мањи.

У новој геополитичкој прерасподели света, која се одвија под велом глобализације, Иран је од 1. јануара 2024. постао члан политичко-економске групе држава познате као БРИКС, предвођене Русијом и Кином. Шта то значи за Иран у односу на САД и НАТО пакт?

Да бисмо ово боље дефинисали, морамо да имамо један стратешки поглед и преглед тренутних дешавања у свету. Говорим о новој перспективи која је отворена оснивањем БРИКС-а. Јер, поредак који је владао и након Хладног рата је у фази промене, а овај који расте је заснован на мултиполаризму који свим земљама даје право на суверени став и право да буду чинилац у међународној арени. Тај мултилатерализам може да има различите аспекте, и може да омогући свим земљама да се на основу њиховог захтева ревидира међународни поредак и створи неки праведнији од постојећег. То може да буде билатерално, у оквиру разних групација или мултилатерално. Кина, на пример, има сопствену дефиницију светског поретка, а истовремено има способност и моћ да брани то своје виђење. Кина наступа или самостално, или билатерално са Русијом и са Ираном, или у оквиру регионалних организација као што је Шангајска организација, или у међународном формату као што је БРИКС. Тако да је Кина, заправо, активна на четири нивоа. То је динамизам који је започет. На другој страни медаље су хегемонистичке земље чија моћ постаје уравнотеженија. То видиму по долару чији је утицај, као и економско-политички утицај САД у свету, сваким даном све слабији. Значи. Кина полако преузима водећу улогу од САД у различитим областима, а Иран постаје активни чинилац на плану организовања оних земаља које трагају за праведним светом и захтевају да се ревидира постојећи поредак. То се неће догодити преко ноћи, јер да би БРИКС постао оно што треба, неопходно је време. БРИКС није пројекат, него процес који има много отпора, али ће сигурно стићи тамо где је наумио. Надам се да ће тај транзициони период проћи мирно и безбедно.

Како Иран перципира сукоб између Русије и Украјине, какав исход ишчекујете, и каква може да буде будућност НАТО и ЕУ после окончања овога сукоба?

Исламска Република Иран, а тако би требало и све земље света, поштује територијални интегритет и суверенитет држава, па зато поштујући интегритет Србије не признајемо независност Косова. На исти начин подржавамо и територијални интегритет Украјине, али што се тиче рата у Украјини ми тражимо да се анализира корен проблема уместо да се бавимо последицама. Морамо да се питамо зашто је Русија напала Украјину. Гледајући историју, сведоци смо да уколико једну земљу изолујеш, омаловажаваш, не узимаш у обзир њене интересе, угрожаваш њену безбедност, та земља ће посегнути за мером рата. Мој лични утисак је да се управо то десило са Русијом. На крају, сви светски ратови су последица омаловажавања и изолације других земаља. Да немачки народ после Првог светског рата није био изолован и омаловажаван, сигуран сам да се не би појавио Хитлер. Да су Запад и НАТО мало паметнији, да су опрезније приступили проблему Русије и Украјине, до сукоба сигурно не би дошло. Рат је питање части, јер нити Русија нити Украјина не желе да се повуку, а Запад пуним капацитетом покушава да одбрани Украјину, док против Русије уводи све могуће санкције, али оне нису успеле да је баце на колена, као што је и Иран већ 44 године под санкцијама, али санкције никако не могу да реше проблем.

Генерални секретар УН Антонио Гутереш оценио је да је Блиски исток „на ивици ескалације“ и да је „последњи час да се сви удаље од те ивице“, а израелски амбасадор у УН, Гилад Ердан, позвао је СБ да уведе „све могуће санкције Ирану пре него што буде прекасно“. Да ли је ирански нуклеарни програм још увек опсесија Израела и његовог заштитника САД, због кога су ликвидирани многи ирански врхунски научници?

Апсолутно не може да се порекне забринутост САД и НАТО због нуклеарног програма Ирана, али ја мислим да је од те њихове забринутости за наш нуклеарни програм много већа њихова забринутост због светске политике Ирана и њеног политичког приступа свету. У овом тренутку и Пакистан и Индија имају нуклеарно оружје, али против њих не постоји никакав фронт у том смислу. Тако да Запад највише брине о политици Ирана на регионалном и светском нивоу, јер ми пре свега доводимо у питање постојање хегемонизма у свету, не прихватамо њихову доминацију и владавину у нашем регину и више не желимо да будемо зависни од њих и будемо њихов сателит. А да којим случајем испуњавамо све то што њима одговара, били бисмо потпуно слободни и имали бисмо све што пожелимо. Међутим, то је било могуће пре Исламске револуције 1979, сада сигурно није. На крају крајева, Иран нема нуклеарно оружје , јер то се противи основним принципима Иранске и исламске доктрине, док га имају Америка и Израел, и то на стотине бојевих глава. Какви су то, онда, двоструки стандарди, ако они имају, зашто и друге земље не би биле у могућности да поседује такво оружје? Ми смо противници тога да они буду газде целом свету.

С обзиром да је Иран земља велике националне културе и традиције, мислите ли да ће померање равнотеже моћи са Запада према земљама у успону окупљеним око БРИКС-а, бити гарант националног и културног идентитета и суверенитета земљама које желе да се одупру уништавању ових цивилизацијских вредности?

Заправо, то и јесте једначина. Управо због тога се чини то померање равнотеже, да би се сачували национални идентитети и вредносни системи појединачних земаља. То је заједничко залагање оних земаља које су доскора биле под разним доминацијама, а сада су у фази скока према стицању сопствене позиције у свету. То је једна озбиљна реакција на глобализацију о којој смо говорили, а са циљем да одбранимо своје културне, националне и цивилизацијске врдности. Не може само једна земља да буде у праву, а колективни Запад мисли да сви ми затворених очију морамо све то да прихватимо. Нека свако од нас буде свој на своме, никоме не треба Запад у виду послодавца.

Иран, као и свака друга земља, у овом нестабилном времену има и бројне унутрашње проблеме, а један од истакнутијих су чести протести жена незадовољних верским ограничењима због којих влада пролази кроз кризу међународног легитимитета. Како се Ваша држава брани од све већих спољних притисака и тзв. „обојене револуције“?

Од Исламске револуције 1979. године која је реализована на верским основама уз подршку иранског народа, иранска демократија је заправо верска демократија. То је ново искуство које се суочава са разним изазовима, али највећи број тих изазова долази споља. Запад не жели да то искуство буде успешно, иако говоре да поштују избор народа. А ово је био избор нашег народа јер 98 одсто нашег народа се на референдуму 1979. одлучило за Исламску републику. Тај проценат ни сада није мањи, али ми не негирамо критике и спремни смо да се с њима суочавамо. Што се жена тиче, то је један културолошки феномен који ми сами, унутар наше државе, морамо да решимо. Сваки спољни покушај интервенције на овај изазов изазваће контраефекат. У том случају проблем се са културног пребацује на политички домен, а реакције у том случају могу да буду оштре. Ми смо били сведоци таквих сцена у Ирану, али наша држава има капацитет да проблеме реши на културан и за све прихватљив начин.

Ваша Екселенцијо, српски народ је веома захвалан Исламској Републици Иран што не признаје тзв. независно Косово! Како оцењујете билатералне односе наших држава, и шта бисте предложили на плану унапређења свеупних политичких, економских и културних односа Ирана и Србије?

Односи Ирана и Србије имају добар историјат. На тим односима нема никаквих тамних „мрља“ и атмосфера у нашим односима одувек је позитивна. Наши односи су све до распада Југославије били одлични. Кад је кренуо рат дошло је до малог затишја, али сада је наше пријатељство поново у успону и то великим убрзањем. Корен тих добрих односа је у сличним ставовима, у жељи обе земље за независном спољном политиком. Многобројне сличности имамо и у култури, а не постоји ни један једини разлог да их немамо и у свим осталим областима.

Свеукупна дешавања протеклих година су доказ овој тврдњи. И без обзира на сва дешавања која су нам други наметнули ништа нас није омело у том пријатељству. Прошле године тадашњи председник Скупштине Србије, господин Орлић је посетио Иран. Неколико месеци пре тога прва дама Србије, Тамара Вучић, посетила је нашу земљу. Одржавамо, такође, разне политичке консултације, размењујемо посете делегација, вредност наше економске размене је у односу на протеклу годину двоструко повећана. Све говори у прилог томе да је перспектива наших односа блистава и има тренд развоја. Недавна два догађаја, трагична погибија председника Раисија а онда инаугурација новог председника, показала су најлепши однос Србије према Ирану. У књигу жалости уписали су се премијер Вучевић и седам министара Владе Србије,а одмах након победе новог председника, председник Вучић му је телефонски лично честитао! Ускоро очекујемо и посету председника Вучића Ирану, али и почетак преговора о потписивању уговора о слободној трговини који треба да буде велика прекретница на плану размене. Све у свему, пред нама је сјајна перспектива!

На крају, господине амбасадоре, како се осећате у српској престоници, осећате ли промену ритма живота у Београду у односу на Техеран, и јесте ли задовољни гостопримством Срба?

После Немачке, Русије, Ирске, Чешке и Кине, ово је моја последња мисија ван земље пред одлазак у пензију. Морам да признам да сам у Србији доживео осећај највеће присности, било у приступу званичницима или обичним људима. Нисам осећао велику носталгију за Ираном јер се осећам као код куће, а тако се осећају и сви остали Иранци у Србији. Чињеница да се једнако осећају и ваши људи у Ирану само потврђује да смо веома слични народи у појединим областима. Не видим ни једно ограничење да тако буде и даље. Кад је ЕУ увела ограничења Ирану, Србија је није следила, као што се није придружила ни Резолуцији о људским правима против Ирана. А ми трпимо огромне притиске због Косова. Значи, обострано разумевање је чврст темељ наше будућности.

Невенка Стојчевић / eagleeyeexplore