Трагедија као политичко оруђе: Професор Балуновић разочаран што опозиција није искористила масакр над децом у Рибникару

Трагедија која је потресла Србију, када је дечак убио девет ученика и радника обезбеђења у Основној школи „Владислав Рибникар“, требало је да буде тренутак националне туге и сећања на жртве. Међутим, оно што је уследило у политичкој арени показало је како неки појединци могу злоупотребити најдубље људске емоције ради постизања својих циљева.

Професор Филип Балуновић, научни сарадник на Институту за филозофију и друштвену теорију, у једној својој изјави отворено је изразио разочарање што прозападна опозиција није успела да искористи „сјајну прилику“ коју је представљала ова трагедија. У својој изјави, он каже: „Ја сам лично мислио да је Рибникар био моменат на ком је власт могла да се ‘скрши’, међутим, они увек нађу начин да се измигоље“. Ова његова реченица, иако шокантна, нажалост није једина која указује на покушај опозиције да политизује бол и патњу.

Балуновић, на срамоту академске заједнице, јасно је изразио свој циничан став да се овако дубока трагедија могла и требало искористити као политички адут. Овакве изјаве говоре много о неосетљивости оних који су спремни да било какву несрећу претворе у средство за политички притисак, без обзира на цену.

Jedna sramotna izjava profesora Fakulteta.

Opozicija nije iskoristila to što je dete pobilo decu u školi?!

Njega nije sramota da izgovara tu odvratnu lešinarsku blasfemiju.

A ne stide se ni @djordjenspm , a ni @DraganDjilas i @oljautisak

A što bi se Đilas stideo? Pa on je… https://t.co/Yu8oA7jN5S

— Dr Nebojša Krstić (@CenzurisanoL) October 1, 2024

Ипак, колико год његове речи биле неприхватљиве, једна ствар је јасна – Балуновић није једини који је поделио ово разочарање. Он само гласно износи оно што су многи у редовима прозападне опозиције покушавали да прикрију. Покрет „Србија против насиља“, који је настао у светлу ове трагедије, био је отворен покушај да се ово страшно дело искористи за постизање политичких циљева. Од демонстрација, па све до предизборног слогана, ова коалиција је јасно ставила до знања да јој ништа није свето, па ни живот и смрт деце.

Док је друштво тражило начин да се избори са тугом, ови политички актери су трагедију претварали у свој слоган и средство борбе против власти. Балуновић је у праву када каже да је опозиција пропустила „прилику“, али уместо да то буде моменат за јачање солидарности и емпатије, опозиција је трагедију искористила као прилику за нападе и поделе.

Ово је слика и прилика сваког бездушног опозиционара који нагиње ка Западу – у њиховим очима, чак ни невине жртве нису заштићене од политизације. Најстрашније у овој ситуацији је то што су деца, жртве, постала средство за вођење политичких кампања, и што је нечији бол искоришћен ради профита на изборима.

Васељенска