Сценарио који се понавља: Вође протеста у БИА и полицију само по кафу и сендвич, док обичан народ страда у притвору!

Као што и Запад има свој образац организације протеста, тако и њихови пулени у Србији не мењају свој начин рада. Организатори протеста позову народ на улице, изазову их на нереде, оду у БИА или полицију по кафу и сендвич, затим се повуку и врате у топли дом, док они који можда не би ни изашли на тај протест, али су занесени енергијом и масом, заврше иза решетака.

Још увек је свеже сећање на Златка Кокановића, који је својевремено лепо угошћен у просторијама БИА, где је добио и „ручак, кафу и цигарете“, што је прилично неуобичајено за нашу Службу, па је зато „закаснио“ на састанак са обичним пољопривредницима. За разлику од Кокановића, који се измигољио, неки његови следбеници нису.

Бојан Симишић је заслужан за то што је неколико његових најближих сарадника завршило са кривичним и прекршајним пријавама, док је он уживао на летовању и позивао на насилно рушење уставног поретка. Међутим, неким „чудом“, које је он покушао да објасни лажима, једини је остао и без кривичне и без прекршајне пријаве.

Никола Ристић, вечити студент, испао је рекордер у задржавању у БИА. Одмах након пуштања, као по нечијим инструкцијама, позвао је на скуп у Новом Саду и већ сутрадан сео у авион и отишао у топлије крајеве.

Затим имамо и Мирана Погачара, јединог који је наводно приведен након демолирања у Новом Саду, али експресно пуштен, док су они који су следили његова упутства добили притвор од 30 дана. Неким учесницима, попут Бачулова и Јешића, накнадно је одређен притвор. Једино Погачар се и даље слободно креће и учествује у даљем замајавању, променама датума новог протеста и процењивању да ли наставити за распуст или сачекати да прође.

И врхунац су младе наде наше Службе, Мила и Доротеа. Док их цео дан траже медији, НВО и пријатељи дижу узбуну, претварајући протест у правду за ухапшене и нестале, заборављајући праве разлоге окупљања, оне се не појављују на протесту на који су саме позивале. И након неколико сати појављују се са причом у стилу научне фантастике, не знајући ни где су биле — да ли у полицијској станици или просторијама БИА. Значке су, кажу, виделе само из профила, а за све су криви „људи у црном“ који су их, као и Кокановића, напојили, нахранили и снабдели цигаретама.

Како им не поверовати? Посебно када су се исто вече појавили снимци младих службеница како безбрижно пију кафу са својим професором Динком Грухоњићем и менторком Софијом Тодоровић, и то баш у исто време када их сви траже на температури близу минуса и већ полако губе стрпљење.

Софија Марић / Васељенска