Европа слави примирје, СРБИЈА СЛАВИ ДАН ПОБЕДЕ: Блистави тријумф српске војске, који је одлучио исход Великог рата

Дана 14. септембра 1918, српска Врховна команда издала је наредбу о одлучујућем продору на Солунском фронту: “Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом да од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка, до крајњих граница могућности људске и коњске снаге.”

Тиме је почела једна од највећих и најблиставијих операција вођених у Првом светском рату: пробој Солунског фронта, која је убрзо одлучила о његовом исходу.

У железничком вагону у Компијењу код Париза, 11. новембра 1918. Немачка је капитулирала и потписала примирје са силама Антанте. На Западу се, од 1919, овај датум обележава као Дан сећања, а Србија га од 2012. слави као државни празник – Дан примирја.

У Британији, Канади, Аустралији и Француској, 11. новембар је Дан сећања на ветеране из Првог светског рата. Симбол овог празника је црвени цвет мака. Овај цвет се помиње у ратној поеми “На пољима Фландрије”, канадског писца Џона Мекреа, јер је на опустелим пољима, где су масовно сахрањивани војници, прво никао крваво-црвени мак. У Америци се овај празник назива Даном ветерана.

Требало би, у ствари, да Србија овај дан прославља као величанствени Дан победе у Првом светском рату.

Шачица Срба одлучила је исход рата

Претходно је за команданта Солунског фронта именован француски генерал Франше Д’Епере, који је, у јуну 1918, одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром.

На овом саветовању донета је одлука да се крене у пробој фронта Солунског фронта, на линији Добро поље–Ветерник–Козјак.

Коначна борба за ослобођење Србије започела је 14. септембра артиљеријском паљбом из свих оруђа. У зору, 15. септембра, после дуготрајне припреме, српска Друга армија кренула је у јуриш. Ускоро су се сурове борбе водиле у муклој тишини, бајонетима, прса у прса. О њеним ужасима сведочи запис француског официра Огиста Албера:

“Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Људи у поцепаној обући, који крваре, освајају метар по метар. Наједном све замукне, чују се само јауци. То се води борба прса у прса. Судбину овог дела фронта решавају нож и јуначко срце. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике, који су се измешали са бугарским.”

Тако је пробијен главни део Солунског фронта, што је омогућило српску победу и победу над Немачком и Аустроугарском. Шта је давало толику снагу српским војницима који су, за мање од два месеца, уз сталне борбе, напредовали преко 800 километара? “Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај”, присетио се касније војник Дринске дивизије Иван Филиповић.

Српски војници су ишли из једне победе у другу. Према речима генерала Д’Епереа, “српску пешадију једва је стизала француска комора, која је ишла на коњима”.

Скопље је ослобођено 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, Бугарска је потписала капитулацију.

Српска војска је 11. октобра ушла у Ниш, чиме је Првој армији био отворен пут у Моравску долину. Немачка одбрана била је, у најмању руку, у расулу. Војвода Петар Бојовић је 1. новембра, на челу Дунавске дивизије, победоносно умарширао у Београд.

Трећег новембра 1918. капитулирала је Аустроугарска, а српске јединице су прешле Саву и Дунав. Првом српском јединицом, која је прешла Саву и ушла у Руму, командовао је писац Станислав Краков.

Пробој Солунског фронта је за три месеца довео до слома Централних сила, који је коначно озваничен примирјем потписаним у Компијењској шуми. Аустроугарска је била на коленима, а Немачка више није била у стању да настави борбене операције.

Како је забележио српски историчар Момчило Павловић: “Само десет дана после пробоја Солунског фронта на Добром пољу, 29. септембра 1918, Врховна команда немачке војске обавестила је цара Вилхелма Другог и канцелара Рајха грофа Фон Гертлинга, у њиховом штабу у белгијском граду Спа, да је војно стање Немачке безнадежно.”

Како додаје Павловић: “Генерал Ерих Лудендорф је рекао да не гарантује да ће фронт издржати наредна 24 сата и захтевао је да се од савезничких снага затражи хитан прекид ватре.”

Лудендорф је тих дана записао у свом дневнику: “Догађаји у Бугарској изненадили су Врховну команду. Бугарска војска је доживела потпуни пораз. Ситуација на западном фронту била је крајње озбиљна. Због тога смо фелдмаршал Хинденбург и ја убеђени да, у интересу наше војске, треба учинити крај непријатељствима.”

Пробојем Солунског фронта, према признању енглеског премијера Лојда Џорџа, “задат је смртни ударац Централним силама”.

Убрзо по абдикацији, немачки кајзер Вилхелм је са горчином рекао: “Срамота, шачица Срба одлучила је исход рата.”

Борили смо се против јунака из бајке

Немачки фелдмаршал Макензен је, предајући се, одао пошту Србима: “Знате да је наш цар Вилхелм рекао да је штета што тај мали народ није наш савезник. Допустите мени, као свом бившем непријатељу, да поздравим херојску Србију. Ми смо се борили против јунака из бајке.”

Како се касније присетио краљ Александар: “Био сам у Београду већ неколико дана кад нам је дошла вест о великом примирју. Ми смо са маршалом Франш Д’Епереом израдили читав план о наступању. Требало је да сви заједно марширамо преко Мађарске и Чехословачке, све до Баварске.”

Британски премијер Лојд Џорџ је накнадно признао да је, још у јесен 1915, требало да савезници прихвате предлог српске Врховне команде о противудару на Солунском фронту: “Рат би био завршен највероватније до 1916. године, да је идеја српских војсковођа о удару преко Балкана била реализована 1915. године. Тиме би се уштеделе огромне жртве.”

Међутим, за Енглезе је Солунски фронт био од маргиналног значаја.

Европска унија је 11. новембар прогласила Даном примирја, којим је окончан Први светски рат. Силе Антанте су тог дана потписале примирје са Немачком.

Али, за Србију, то није било примирје, већ последица једне од најблиставијих војних победа у њеној историји.

Борис Над / РТ