Зашто би Србија имала своје симболе страдања и сећање на НАТО агресију, ако то можемо продати Трамповом зету?

Зашто би Србија имала своје симболе страдања и отпора када се могу претворити у хотел? Коме је потребна историја, ако је можемо продати Трамповом зету?

Победа Доналда Трампа на америчким председничким изборима поново је изазвала еуфорију код дела српске јавности. Фејсбук статуси, твитови и коментари препуни су славља, као да је реч о нашем националном успеху.

Ипак, запитајмо се – зашто толико обожавамо човека који је у неколико наврата јасно показао да интереси Србије не заузимају ни маргиналну позицију на његовој агенди? Истина је, Трампова победа јесте добра – али за Американце. За Србе, ништа се неће променити.

Америка ће, као и увек, спроводити своје интересе у Србији, без обзира на то ко је у Белој кући. Проблем је што наши властодршци и део народа и даље имају илузију да ће се „пријатељство“ са овим или оним председником САД позитивно одразити на Србију. У међувремену, издајничка Влада Србије доноси одлуке попут укидања статуса заштићеног културног добра за Генералштаб. Јер, зашто би Србија имала своје симболе страдања и отпора када се могу претворити у хотел? Коме је потребна историја, ако је можемо продати Трамповом зету?

Док се Срби одушевљавају Трампом, његов зет планира инвестиције у Албанији. Информација која можда пролази испод радара код оних који се „стручно“ баве геополитиком из својих дневних соба, али зато немају времена да бистре домаће проблеме. Зашто бисмо се бавили чињеницом да из наше државе одлази 52 милиона евра помоћи Украјини, док нам школе пропадају, здравство је на ивици колапса, а плате једва покривају основне потребе?

Можда бисмо могли бити задовољни јер та цена није виша – на пример, директно учешће у сукобу. Али где је крај овим уступцима? У тренутку када Србија испуњава сваку замисао глобалних играча, наше грађевине, историја и ресурси распродају се у бесцење. Међутим, највећа опасност није у политици њихових захтева већ у нашој спремности да на све пристанемо.

Власт је одавно изгубила осећај за достојанство, а њихови поступци више не изазивају ни чуђење. Али где је граница наше апатије? Док ћутимо и гледамо како се наше културно наслеђе претвара у луксузне хотеле, како се национални ресурси продају у бесцење и како се институције разграђују, остаје нам само голи живот – све док коначно не прогледамо.

Једини трачак наде долази од оних који су почели да схватају да опозиције нема, да невладине организације често делују као продужена рука власти, и да, ако желимо промену, морамо сами да је остваримо. Али колико Генералштаба, колико хектара земље и колико достојанства ћемо још дати ћутке пре него што дође тај тренутак?

Софија Марић / Васељенска