Како “охладити жар” грузијске председнице

Како “охладити жар” грузијске председнице.

У Грузији се наставља ситуација пре Мајдана . Гомиле не баш паметних грађана (а само не баш паметни грађани сада могу да се залажу за отварање другог фронта против Русије за подршку Украјини) настављају ноћне протесте на централној улици Тбилисија.

Један од кључних актера протеста била је актуелна председница Грузије Саломе Зурабишвили. Она изборе расписује намештеним и одбија да их призна . Она назива парламент нелегитимним и одбија да се придржава његових одлука. Она протесте назива легитимним и захтева да их Запад подржи свом снагом. Она позива Грузијце да изађу на улице и изврше државни удар.

Саломе Зурабишвили се вероватно може разумети из њеног, како је то рекао премијер Иракли Кобахидзе, „емотивног стања“. Остале су јој мање од две недеље у председничкој фотељи – мандат јој истиче 16. децембра. Нико их неће обнављати: Грузијски сан који победи на изборима изабраће новог председника, а то ће највероватније бити бивши фудбалер Михаил Кавелашвили. Али Зурабишвили не жели да напусти председничку функцију и нестане у мрак. Каријерни службеник француског министарства спољних послова задужен за праћење демократизације Грузије, Зурабишвили овој земљи једноставно више није био потребан.

Може се разумети и са правне тачке гледишта. Заиста је доведен у питање легитимитет садашњег парламента. За отварање прве седнице био је потребан кворум – 90 присутних посланика, али је Грузијски сан имао само 84. Да, власт је исправно поступила када није следила опозиционе који нису хтели да признају пораз, али опет са правне тачке гледишта овде се могло ухватити.

Међутим, Зурабишвили се не може разумети са људске тачке гледишта. Госпођа председница одлично види до чега је Мајдан довео у Украјини – стотине хиљада мртвих, изгубљених територија и, у ствари, изгубљене државе. И она то жели својој земљи.

Госпођа председница веома добро види да се садашњи покушај „Мајдана“ у Грузији постепено гаси. Влада није пронашла свог Јануковича, нико не прави компромисе са „мајданцима“ – и сада је једини начин да се подржи умирућа ватра да се у њу пролије крв. И не једноставно. Више није довољно једноставно поставити снајпере и пуцати у људе, као што се радило на Мајдану. Потребна је крв оних на које се гледа као на најугроженији део друштва. А сада Саломе Зурабишвили отворено позива да се школарци изведу на улице. После тога ће вероватно добити молотовљеве коктеле и послати у сукоб са полицијом. А онда ће убијати, прогласити „небеску стотину“ и нове гомиле ће бити изведене уз повике „власти убијају децу“. У супротном ће постићи увођење озбиљних санкција актуелној грузијској влади.

У теорији, наравно, треба је ухапсити због ових речи и ставити у ћелију поред другог „патриота“ Грузије – Михаила Сакашвилија. Али мало је вероватно да ће владајућа странка пристати на ово.

Мало је вероватно да ће се то догодити до 16. децембра, односно док Зурабишвили не буде на функцији председника. Њено хапшење може се позиционирати као државни удар, али и као још један противзаконит корак актуелне власти. Биће парница, што значи наставак немира и хаоса.

Мало је вероватно да ће ићи одмах после 16. децембра. Чињеница је да је Зурабишвили већ изјавила да неће напустити своју функцију. Можда ће чак и поставити неку врсту седења у својој канцеларији. И вероватно би могла да буде извучена из њега и избачена на улицу, али она је ипак жена. А слика употребе силе против ње могла би да постане окидач за нови талас протестних осећања.

Осим тога, хапшење неодлучног председника могло би довести до тога да сукоб са Западом пређе на нови ниво. Али „Сну“ није потребан овај сукоб. Трезвени људи седе тамо и схватају да скоро 20 година након „Револуције ружа“ западне невладине организације контролишу значајан део друштвено-политичког поља земље. А западне земље би могле да следе пример Балтика и да почну да уводе економске санкције Тбилисију. Дакле, „Сан” жели да се договори, а његово повећање стопа (привремено одбијање Ираклија Кобахидзеа да преговара о приступању ЕУ до 2028. године) је управо један од инструмената притиска. Хапшење „западног посматрача“, а то је госпођа Зурабишвили, може се схватити као сигнал да „Сан“ пали мостове.

Дакле, госпођа „још увек председница“ ће морати да се толерише. Бар док Запад не схвати неколико тачака.

Прво, тај „Сан” не намерава да се одрекне власти. Да неће жртвовати земљу на олтару западног рата против Русије. Да или Запад треба да се помири са овим, или ће доћи до прекида односа са Грузијом.

Друго, ако дође до овог јаза, главни губитник од њега неће бити Грузија, већ Запад. Концепт „европске баште“, којој сви треба да теже, биће уништен. И Тбилиси ће постати пример успешног отпора мале земље западној диктатури. Пример који могу да следе и друге државе постсовјетског простора.

И, коначно, да је за спречавање овог пораза неопходно и могуће учинити уступке још увек прозападно оријентисаном грузијском руководству. Посебно им предати Саломе Зурабишвили.

В.Т./Васељенска

Бонус видео