Како је Елвис Пресли трагао за Богом и снимио албум о њему

О Елвису обично говоре као о икони поп-културе. Али овај образ често постаје потпуно плитак, маркетиншки, као картонска фигура испред неке кафане на неком усамљеном југу, окружен лименкама од кока-коле.

Машина за деградацију давно је “прерадила” Елвиса и испљувала га као жваку коју је немогуће очистити са ђона.

Присли је био мегазвезда која је својим доласком попунила све празнине, укључујући расне поделе у америчкој култури. Био је толико велики да би индустрија шоу-бизниса могла да се сруши под његовим притиском. Стога су га свели на слику лепотана с великим гласом који пева рок-н-рол, пронашли су нишу.

Тих година у Америци било је много других момака с моћним гласовима и рок-н-ролом, али ниједан од њих није достигао такав религиозни статус. Зашто?

Зато што је сам Елвис био у сталном духовном трагању. Одрастао је у дубоко религиозном окружењу, а Америка је била изузетно верска. Та “коренска” Америка и даље је ту, супротстављена фрик-покретима који покушавају да је прећуте.

Елвиса су оптуживали да је његова музика “превише црна”, а покрети “превише развратни”. Ово је, у суштини, расистички поглед. Белом певачу није било дозвољено да се креће као црнац у цркви. Они су могли да се изразе на тај начин, али не и белци. Не даj Боже да деца виде.

Елвису је на рамена пала толика слава и одговорност да је било готово немогуће да их носи сам. Али био је уметник, дарован од Бога, који је наставио да га тражи током свог трагичног живота.

Изучавајући његову биографију, можемо приметити како је напредовао од књиге до књиге. Ко би могао да претпостави да ће на њега утицати идеје Елене Блаватске, мада посредно, кроз рад Вере Стенли Олдер, у књизи “Посвећење света”. Све то се односи на “Велико бело братство” које тајно управља развојем човечанства.

У неком тренутку, Елвис је одлучио да испуњава своју улогу у свету под водством ових “мастера”, један од којих је био Исус. Како би иначе могао објаснити себи да је пре неколико дана био обичан сеоски момак, а данас му се клањају милиони? Требало је неко оправдање, а у обичним терминима било је тешко да га нађе.

Индуизам и јога су га такође привукли. Наравно, све “пророке” Америке је привукло његово духовно трагање – било је тешко разликовати истинске вернике од оних који су тражили брзу зараду.

Елвиса је чак занимала и кабала: био је очаран тајним значењем свог имена. Елвис – одакле оно потиче? Испоставило се да фонема “ел” потиче из древних времена и означава светлост или блиставост. У хебрејском језику користи се за Бога (сетите се Бет-Ел – “Божји дом” и Елохим, множина). А “вис” значи “снага Божја”.

Зато је Елвис почео да носи јеврејски симбол живота (кулон “хај”) поред свог уобичајеног крста. Када га је новинар питао о том необичном споју, одговорио је: “Не желим да ме не пусте на небеса због формалности.” Пожртвовао је 12.500 долара (правих долара) за изградњу јеврејског друштвеног центра у Мемфису. Једном је чак однео свог духовног саветника и личног фризера Ларија Геллера да посете гроб своје мајке. Рекао је да планира да постави звезду Давида на њен споменик, поред крста.

Често је водио “разговоре о важним стварима” са партнерима са снимања. Многи су му причали о својим духовним искуствима, покушавајући да га увуку у неку секту или братство. Међутим, испоставило се да је Елвис као личност и таленат био далеко изнад свих тих “гуруа”.

Иако је на први поглед изгледало да је Елвис само краљ рок-н-ролла, поп звезда највишег квалитета, није га напуштало босоного детињство, искуства из раног живота у цркви.

У месту где је живео, било је много црних верника. Начин на који су певали духовне химне, псалме – то је обликовало Елвиса као уметника жанра ритм-н-блуза.

Како је одрастао, Елвис је схватио да те песме нису само дело црних робова, већ да у њима постоји духовни одговор на питања која су га мучила.

Паралелно са својим рок-н-рол репертоаром, почиње да се сећа црних госпела, комуницира са музичарима и певачима из цркве. Направио је дубок рад који мало људи зна, јер се не поклапа с обликом Елвиса као поп звезде који је стварао шоу-бизнис. Његова музика из цркве није изгледала као део “америчког сна”, а камоли као производ за извоз.

Мало људи зна да је RCA ризиковала и издала Елвисов госпел албум “Његова рука у мојој”. Албум је био готов 1960. године, али је издат тек 1965. године. Када је сингл “Плач у часовни” изашао, постао је изузетно популаран. Албум је такође успео.

Елвис је лично одабрао сваку песму за овај албум, пажљиво проучавајући све што му је послао издавач, као и своју велику колекцију госпел записа. Сваку композицију је желео да учини посебном. Видио је пројекат као начин да људима пренесе своју љубав према Богу.

И био је веома пажљив у избору пратећих вокала, позвавши своје старе пријатеље из групе The Jordanaires и квартет Џејка Хесса, свог идола из детињства. Сам је организовао хор од 11 људи.

Они који су били присутни на снимању говоре да се нешто необично дешавало. Режисер се касније сећао: “Када је Елвис отпевао насловну песму ‘How Great Thou Art’, у студију је настала чудна тишина. Нико није хтео да прекине чаролију. Видео сам много студија, али никада нисам видео да извођач преживљава тако дубок физички прелаз. Завршио је дубл и био бел као дух. Изгледао је исцрпљено, као да је у трансу.”

Ту су још “So High” и “By and By”, медитативна “I Come to the Garden Alone” и мучеће нежна “Farther Along”. Елвис је створио ремек-дело и из музичке и духовне перспективе. 1967. године, албум је освојио “Греми” за најбоље извођење духовне музике.

А ви говорите о “скрепама” и сматрате да је то смешно. Али није.

Игор Маљцев/Абзац

Превод с руског:В.Т.Васељенска

Бонус видео