Квебек ни(је) држава

Квебек ни(је) држава.

Од када је британски парламент 1867. године донио Уставни закон о формирању Доминиона Канаде (Британска Сјеверна Америка) постојао је латентни сукоб канадских Енглеза и Француза у вези са обликом друштвеног уређења, нивоа надлежности и суверенитета те сјеверноамеричке државе. Закон је предвиђао унију (конфедерацију) тадашњих колонија Британске Сјеверне Америке, у оквиру савезне државе, са парламентарним системом по узору на систем Велике Британије. У састав Доминиона ушле су колоније Нова Шкотска, Њу Брансвик и провинција Канада, коју су чинили Онтарио и Квебек, у којем су за разлику од осталих провинција претежно живјели Французи.

Током готово 158 година дуге историје Канаде, трајало је сучељавање канадских Енглеза, који су тежили централизованој влади и Француза Квебека, који су жељели високу аутономију па у крајњем случају и самосталност. Понекад са узаврелим тензијама, а понекад у стању притајених пријетњи и сучељавања та два концепта пресудно су утицала на развој канадског федерализма. Постојала је стална сумња франкофонског Квебека да Британци желе унитарну државу у којој ће се извршити асимилација канадских Француза.

Игнорисање

Вишегодишњим занемаривањем захтјева и стављањем под тепих кључних захтјева којим би се јачао суверенитет Квебека федерална влада је отворила широк простор за јачање снажног сепаратистичког покрета у провинцији. Као продукт сталних несугласица и увјерења да национални интереси провинције нису на прави начин артикулисани 1968. године формира се (Parti Québécois) Квебечка странка (PQ). Са својим програмским циљевима о националном суверенитету и заштити француско-квебечког идентитета провинције, као и лабавом економском савезу са остатком Канаде сматрало се да ће утицај странке бити занемарљив. Међутим, на покрајинским изборима 1976. године PQ остварује увјерљиву побједу (41,37%), формира владу и сходно својим програмским циљевима актуелизује питање независности провинције.

Топло-хладни односи два концепта кулминирали су одржавањем референдума о независности Квебека 1980. године. На референдуму влада Квебека је тражила мандат за преговоре о споразуму о суверенитету и придруживању са савезном владом Канаде. Иако неуспјешан и оспораван од остатка Канаде (40,44% гласало за) референдум је уозбиљио све актере на политичкој сцени. Тадашњи премијер Канаде Пјер Трудо (отац донедавног премијера Џастина) покренуо је широку дебату о будућности канадске федерације. Он је заједно са премијерима канадских провинција и територија покушао да кроз уставну реформу дугорочно дефинише односе унутар федерације. Нови устав је требало да направи баланс између уступака тежњама ка аутономији покрајина и сумњи да би даље растакање овлашћења централне владе могло довести под знак питања кохерентност цијеле државе. Резултат таквих страховања довео је тада до значајних уступака, међу којима је и приједлог редукције и укидања овлашћења британског парламента код уставних реформи Канаде. Међутим, то за провинцију није било довољно и Квебек није прихватио уставне промјене, јер их је сматрао козметичким, а не суштинским.

Неуспјешни преговори

Као одговор на игнорисање захтјева који су стизали из Квебека парламент покрајине је крајем осамдесетих година прошлог вијека донио Повељу француског језика, којом се француски језик одређује као једини званични језик Квебека. Врховни суд земље одбацио је повељу као неуставну што је драматично погоршало односе између федералне владе и провинције. Заоштравању односа доприноси и политика отворености Канаде према имиграцији, не због броја имиграната већ њихове националне структуре. Немогућност да провинција контролише прилив имиграната који нису били из земаља Франкофоније рађала је сумњу да ће се мимо воље Квебечана промијенити национална па и социјална структура провинције. То је за заговорнике независности био знак да централна влада, која је надлежна за имиграциону политику жели да Французи у Квебеку буду мањина. На трагу тих страховања у настојању да се смање тензије постигнут је споразум о имиграционим овлашћењима којим су дате одређене гаранције на сразмјеран прилив франкофанских имиграната у Квебек.

У федералној влади је постојала перманентна бојазан да ће процес осамостаљивања Квебека кренути незаустављиво нежељеним током те су заједно са свим осталим владама покрајина и територија водили расправу о томе шта је дозвољени ниво уступака, односно која је крајња линија до које се може ићи у децентрализацији земље. На преговорима на језеру Мич 1987. године Квебечани износе план асиметричног федерализма са пет кључних захтјева. Они траже промјене у поступку измјена устава, смањење надлежности федералног парламента, посебно у сектору финансија, веће учешће провинција у именовању судија Врховног суда и Сената, као и већа овлашћења провинција код вођења имиграционе политике. Занимљиво је да споразум не прихватају парламенти у провинцијама Манитоба и Њуфаундленд, гдје углавном живи домородачко становништво. За њих је посебан статус Квебека у мултикултурној Канади био је неприхватљив, јер су сматрали да то доводи у питање позицију свих осталих, а посебно домородаца „првих становника Канаде“.

Референдум упозорења

Крах тих преговора оснажује тежње ка самосталности Квебека те се и поред негативног става Врховног суда 1995. одржава нови референдум. Премијер Квебека Жак Паризо, тврди заступник суверености провинције и челник Квебечке странке, расписао је референдум за 30. октобар те године. Може се рећи да је референдум био тачка преокрета, јер се и поред настојања федералних власти да га оспоре и минимизира његов значај, за независност се изјаснило 49,42 одсто становника провинције који су изашли на гласање. Без обзира на формални неуспјех референдума био је то аларм за цијелу Канаду. Свима је било јасно да се питање федерализма и суверености провинције мора ријешити без одлагања. Многи су тада сматрали да је мала разлика, између оних који су били за самосталност и оних који су били против, био прижељкиван резултат за обје стране. Канада је задржала цјеловитост, а провинција је била на путу да добије готово све што је тражила, осим саме независности. Да је то тако потврдио је каснији ток догађаја и развој канадског федерализма или асиметричног федерализма како воле да кажу у Квебеку.

Квебек са својим ресурсима и величином чини скоро петину канадске привреде и без обзира на тежње ка самосталности ни највећи заговорници независности провинције нису били спремни да се у потпуности одрекну економских потенцијала које пружа канадска држава. Преговори о уступцима који се могу дати провинцији били су колико нужни толико и тешки. Влада Квебека данас контролише политичке процесе, токове новца, пореску, образовну, културну и имиграциону политику, а француски је једини званични језик провинције. Канада има заједнички ПДВ на федералном нивоу који износи пет одсто и ПДВ који одређује свака провинција и територија према својим потребама. Висина ПДВ у Квебеку је 9,975%. Оспоравања везана за имиграције ријешена су тако што је то постала аутономна функција провинције, а влада у Отави дужна да средства за те намјене, која нису мала, доставља Квебеку.

У саставу влада Квебека је и министарство међународних односа и Франкофоније, захваљујући чему она развија властиту спољну политику, прије свега базирану на сарадњи за земљама Франкофоније, земљама француског говорног подручја. Канцеларије владе Квебека Делегатионс генералес ду Qуебец* су службена представништва Квебека изван Канаде. Њихов рад надзире влада и министарство међународних односа и Франкофоније Квебека. Провинција има 35 представништава широм свијета, међу којима су генерални конзулати и конзулати, владина представништва и канцеларије за трговинску размјену. Провинција има двије дипломатске мисије у Паризу, у Међународној организацији Франкофоније и УНЕСКО-у. Као и друге провинције и територије Канаде Квебек може да има дипломатске и привредне представнике који заступају интересе провинције у канадским амбасадама и генералним конзулатима широм свијета.

Изборним законом Квебека регулисано је да провинција самостално води изборни процес за локалне органе власти и Народну скупштину Квебека. У складу са тим законом дефинише се тзв. фиксни датум избора те ће се наредни 44. парламентарни избори у провинцији одржати 5. октобра 2026. године. Парламент провинције Квебек броји 125 чланова који се бирају у исто толико изборних јединица по већинском систему. Након посљедњих избора који су одржани 2022. године Коалиција за будућност Квебека има апсолутну већину у парламенту. Она слиједи вриједности суверенитета и високе аутономије покрајине што је остварено након референдума 1995. године. Истина, ниједна политичка странка нити коалиција која је чинила власт у Квебеку у посљедњих готово тридесет година није доводила у питање национални суверенитет Квебека у оквиру Канаде.

Закон о јасности

Како би се будући процеси контролисали влада Канаде је затражила од Врховног суда оцјену уставности права Квебека на сецесију. Савјетодавно мишљење Врховног суда (1998) у којем се наводи да Квебек нема право на отцјепљење није са одобравањем дочекано у провинцији те је тражено да се то питање законски регулише. На трагу наведеног, канадски парламент је 2000. године донио Закон о јасности (Лои сур ла цлартé). Овим законом дефинисани су услови под којима влада Канаде може ући у преговоре везане за сецесију, након што такву одлуку донесе парламент провинције. Закон је настао као потреба да се поступак осамостаљења правно уреди, чиме је Канада постала прва земља која је створила законске претпоставке за отцјепљење. Иако закон због низа ограничења није давао пуно разлога за оптимизам заговорницима Квебечке самосталности створена је могућност да тај процес добије легалне контуре, што до тада није био случај. Овим актом дефинисане су све фазе тог процеса, почев од покретања иницијативе, изјашњавања канадског парламента, јасног референдумског питања, самог изјашњавања, изражене воље већине, каснијих преговора и промјена устава. Наравно и даље су постојале непремостиве препреке код доношења кључних одлука у том процесу, почев од недовољно дефинисаног термина јасности, затим сагласности скупштина свих десет провинција и три територије до јединствених одлука федералног парламента.

Примјер Квебека је илустративан за све сложене државе и регионе који теже аутономији. Наизглед, контрадикторна борба Квебечана да очувају свој франкофански идентитет, али и да искористе предности канадске економије траје деценијама. Иако су оба референдума о независности формално била неуспјешна пробудили су свијест о потреби усаглашавања и проналажења најбољих рјешења. Показало се да је највећа предрасуда забијати главу у пијесак, не сагледавати реалност и не тражити компромисе. Зато су искуства Квебека битна за схватање процеса који прате питања самосталности, аутономије, децентрализације и укупног функционисања сложених држава.

Горан Шпирић/Глас Српске

Бонус видео