Шта је показао јучерашњи протест: ПЕНИС КАО СУШТИНА ПОЛИТИКЕ КОЈУ ОПОЗИЦИЈА НУДИ НАРОДУ!

Београд је јуче постао аренa у којој се на једном месту окупило све што се у Србији годинама труди да разори државу. Неких 150.000 људи – хајде, да будемо широке руке – спустило се из свих делова земље, не са идејом, не са планом, не са артикулисаним захтевима, већ са једним јединим циљем: хаос. Ако је овај скуп нешто показао, онда је то била права суштина онога што опозиција зове политиком. И, у најкраћем, та суштина се може сажети у један једини симбол – пенис.

Јучерашњи протест није био никакав грађански отпор, није био борба за права, није био покушај да се нешто у Србији побољша. Напротив. Напади на полицију, покушаји упада у институције, блокаде улица, међусобне туче, крађе, па чак и испади који су ушли у сферу политичке деградације без преседана – попут јавног показивања полних органа полицији и студентима у парку – само су доказали да је опозициона сцена у Србији потпуно изгубила компас. Ако немају програм, имају пенисе. То је једино што су имали да покажу.

Ко је све био тамо?

Ово није био скуп једне групе – напротив, био је то циркус разноликих појава. Наравно, у првим редовима били су лидери опозиције, који већ годинама у круг понављају једно те исто: „Вучића треба срушити по сваку цену, власт треба одмах преузети, а све који су уз садашњу владу треба похапсити, а ако може и ликвидирати – без суда, без доказа, јер сигурно су криви.“ Али, они нису били једини. Било је ту и НВО активиста који већ деценијама раде на томе да се Србија уруши изнутра. Било је студената који су дошли у доброј вери, не схватајући да су само маса у туђим рукама. Било је ту и оних које би најбоље описала реч креатуре – људи који су дошли не из убеђења, већ из потребе да праве хаос, због личног незадовољства које није узроковано режимом, већ сопственом неспособношћу. Али неко мора бити крив, зар не? Уз њих и групе сумњивих „ветерана“, укључујући дезертере који су се лажно представљали као борци, као и типови који ни војску нису служили, али су ставили капе да изгледају озбиљно.

Шта су урадили?

Један део протестаната је кренуо да руши. Каменице, летве, конзерве – све што се нашло под руком летело је ка полицији, која је чувала парк у којем су били студенти који једноставно желе да уче. Најбруталнији су били управо ти „борци за демократију“, који су се из свог пијаног стања викали на полицајце и вређали их најприземнијим увредама. Када су видели да од тога нема користи, кренули су у међусобне туче. Одједном је град постао поприште уличног рата, у којем се није знало ко кога удара и зашто.

Пенис као политички програм

Али, ништа није тако сликовито описало овај протест као сцене у којима су поједини учесници – у недостатку било какве друге поруке – одлучили да полицији и студентима у парку покажу своје полне органе. То је уједно и савршен симбол опозиције у Србији. Када немају шта паметно да кажу, када немају конкретне захтеве, када немају лидере који би народ у нешто убедили – преостаје им једино да покажу оно што имају. Пенис.

И док су у неким деловима града протестанти покушавали да направе грађански рат, другде су се утркивали ко ће дати луђу изјаву, ко ће да прети више, ко ће да покаже већу агресију. Није било порука о бољем здравству, ни о бољем образовању, ни о бољем животном стандарду. Све што се чуло били су примитивне претње, псовке и позиви на линч.

И тако, шта нам је остало?

Један предмет је остао као симбол овог хаоса – надстрешница за патике. Ако се неко питао шта је врхунац овог покрета, ето му одговора. Политичка визија оних који тврде да су алтернатива није ништа више од тога. Надстрешница и пенис – то је програм, то је борба, то је циљ. Некако, не можемо рећи да су нас изненадили. Само су, по ко зна који пут, показали шта заиста јесу. И шта имају да понуде.

Србија је, да се не заваравамо, већ довољно пута подељена. Али, када се овакве сцене понове, једно је сигурно – не дај Боже да се Срби сложе.

Софија Марић / Васељенска