Пленумаши и блокадери украли идеју од Дунђера – доносе „зборашке одлуке“ тежине кафанске расправе!

У Србији се ових дана, након блокада и протеста, у недостатку идеја и краја енергије, оснивају зборови, али са тежином „Народне скупштине“ Душана Дунђера. Душан Дунђер је иначе човек који је уз помоћ пар истомишљеника и столице из дневне собе основао „паралелну државу“ у којој сви добијају реч, а нико нема појма шта прича.

Ови модерни зборови се одржавају испред зграда, у улазима, на клупама, па чак и поред контејнера, где год има простора да стане пано, два говорника, десетак присталица из три улице и толико телефона који снимају. Они, потпуно озбиљни, доносе „одлуке“, састављају „захтеви“ и проглашава „народне победе“ и одлуке, све у духу револуционарне романтике из ’45, само без Тита и са више инстаграма и Твитера.

На „збору“ општине Стари град, рецимо, микрофон су преузели познати НАТО-бот и бледи шегрт глобализма Немања Милошевић, неко ко ни у сопственој општини није успео ни да приђе цензусу на последњим изборима, као и контроверзни Ђорђе Микетић, коме је јавна слава дошла преко снимка на ком отворено конзумира наркотике, покушава да ступи у интимне односе са дамом сумњивог морала, али — узалуд. Јер је на том истом снимку, упркос свом труду и стимулативном амбијенту, откривено и оно што није баш похвално за мушкарца у његовим годинама.

Ту су били и многобројни припадници некадашње Партије слободних грађана, познати по политичкој недефинисаности и хроничном односу према разним супстанцама. Ако бисмо их све сабрали, добили бисмо један синдикат зависности и напунили салу „анонимних…..“.

Са говорницом коју замењује канта за смеће, резолуцијом написаном на паноу и окупљенима који броје „народ“ у промилима, ови зборови делују као најновија епизода политичке сапунице. У њима има свега — трагикомичних лика, самодовољности, халуцинација о утицају и потпуне одсутности реалности. Једино фали Душан Дунђер који заслужује бар место почасног саветника.

Васељенска