Зашто свештеници иду у рат?

Зашто свештеници иду у рат?

Снимци православних свештеника који се налазе практично на линији фронта понекад изазивају недоумицу код људи – шта ови ненаоружани људи раде међу војницима? Зашто су тамо?

Људи су одувек водили ратове – и наставиће да их воде до краја историје. Вечни мир ће се успоставити тек након другог Христовог доласка. Црква не може да уклони рат као појаву, али може да брине о људима који су се нашли у ситуацији оружаног сукоба. Управо је тим људима пастирска брига најпотребнија.

Многи имају погрешну представу о мисији свештеника и упоређују га са психологом, тренером или (у војном контексту) политичким комесаром. Међутим, свештеничка мисија је потпуно другачија. Психолог обично ради на решавању проблема својих клијената, политички комесар објашњава зашто се ратује и мотивише војнике да извршавају наређења. Свештеник, пак, у сваком човеку – било војнику или цивилу – види бесмртну душу која може стећи спасење или пропасти. Смрт никада није крај постојања човека, већ само прелазак у вечност. Како Писмо каже: „Човеку је одређено једанпут умрети, а потом суд“ (Јев. 9:27).

Живот се може окончати без упозорења – у саобраћајној несрећи, услед болести или злочина. У ратним условима смрт је још присутнија и непредвидљивија. Човек сваког тренутка може бити ишчупан из овог света и суочен са Божјим судом.

То је духовно веома опасна ситуација јер рат у човеку буди тешка искушења. Као што је недавно рекао патријарх Кирил: „У атмосфери насиља, које прати сваки рат, и људских страдања, војник може изгубити своје моралне оријентире. Савремена средства психолошког ратовања могу га дегуманизовати, одузети му сваку савест за жртве међу цивилима, заробљеницима, па чак и децом. Али вера у Бога и служба војних капелана, који сведоче ту веру на фронту, могу задржати те границе и спречити да војник постане убица.“

Рат често буди у људима оно што је у мирнодопским условима потиснуто. Чак и они који су далеко од фронта, сигурни иза екрана, препуштају се бесу и мржњи, захтевајући више крви и убрзану одмазду. Свештеник, који је присутан међу војницима у ратним условима, подсећа их да морају одолети тим снагама које их гурају ка све већем оживотињењу и суровости.

Обичан човек не може да промени политичке и војне потресе у којима се нашао, нити да утиче на одлуке о рату и миру. Али може одлучити да ли ће остати човек или ће се препустити мржњи. Свештеник га може научити како да у томе успе.

За свештеника, војници су пре свега људи – људи који се налазе у физичкој и духовној опасности.

Често се каже: „Рат ће све оправдати“. У екстремним условима војних сукоба, човек себи може дозволити оно што би у нормалним околностима било незамисливо.

Али свештеник поручује: не, неће. Постоји Божји суд. Бог зна све околности у којима се човек налази, Он разуме и снисходи, али Га није могуће преварити.

Како каже протојереј Димитриј Васиљенков, поглавар војног свештенства: „Свештеник мора војнику дати такве савете да он у свакој ситуацији остане човек… Ратна атмосфера подстиче оживотињење људи. Свештеник је ту да то спречи.“

У екстремним ситуацијама људи, на овај или онај начин, траже духовну подршку. Тамо где нема традиционалног свештенства, лако се шире неојезичке секте које величају суровост и немилосрдност. Историја нам је дала довољно примера за то.

Мисија свештеника није војна – црквени канони му забрањују да носи оружје. Али она је веома важна и за војску и за друштво у целини.

Од успеха ове мисије зависи како ће се војници понашати током рата, али и какав ће бити њихов повратак у цивилни живот. Да ли ће се мирно интегрисати у друштво или ће постати плен политичких манипулатора који ће желети да их искористе за сопствене циљеве.

Због тога је мисија војних свештеника од изузетне важности – и заслужује подршку и признање.

Сергеј Худијев/Взгљад

Превод с руског: В.Т./Васељенска

Бонус видео