Нова српска политичка реалност у Црној Гори?

Усвојено насљеђе политике Демократске партије социјалиста у многим областима (нарочито по питању спољне политике), превласт Покрета „Европа сад“ унутар црногорске владајуће већине, пасивизација питања српског језика и других идентитетских питања која су била мотив вишегодишње борбе српског народа у Црној Гори… Може се рећи да су то све неке од карактеристика актуелне ситуације у Црној Гори у предизборној 2026. години, али и разлози који могу довести до нове српске политичке реалности у земљи.

Иако су се од стране опозиционог ДПС-а на рачун владајућег ПЕС-а, много пута чуле оцјене о “попустљивости” Србима као и трактати о тзв. “прочетничкој влади”, јасно је да председник Владе и предсједник ПЕС-а Милојко Спајић представља водећу фигуру, а програм ПЕС је постао државна агенда, упркос чињеници да је ова странка далеко од апсолутне већине. Све ставке са тзв. ЕУ пута која су и програмска начела премијерове партије – остварене су без потешкоћа, док су теме које им нису одговарале – повучене са скупштинских расправа, а у јавности са њих помјеран фокус и „остављане за касније“. Једна од тих тема је положај српског народа, и на првом мјесту настављена дискриминација српског језика и српске културне баштине.

Српски језик, Ботун, груписање про-српских странака

Наиме, на попису становништа у Црној Гори, 44% грађана се (дакле, већина!) изјаснило да им је српски језик матерњи. Дуго чекани попис, дао је очекиване резултате (потврђена статистика већинске говорне заједнице чак са неслободних пописа у вријеме ДПС-а!), али од тада до данас – ништа са резултатима и на основу њих, није урађено. Осим усмених иницијатива и изјава о нужности промјене уставног статуса српског језика – конкретни резултати ни након пет година по паду режима нису остварени.

Пред тога, оно што пријети да измијени политичку климу у земљи је и недавна позив лидера Демократске народне партије, Милана Кнежевића, да изађу из власти због ситуације са изградњом колектора у Ботуну. Ако томе додамо и најаве те странке да ће се у овој години посветити борби за српски језик, те једностраних одлука ПЕС-а, да се закључити да то може довести до значајне стратешке промене правца српског политичког фактора у Црној Гори.

Аналитичари тзв. грађанистичких медија указују да је процес груписања већ почео, интеграцијом Радничке странке и Праве Црне Горе у Нову српску демократију, све чешћим оштрим и критичким наступима посланика Социјалистичке народне партије, али и фунционера и чланове опозиционе Уједињене Црне Горе, као и теренским ангажманом Слободне Црне Горе. На све то имамо и појављивање нових политичких субјеката који претендују на српско бирачко тијело, а један од таквих је Покрет народног повјерења бившег министра спорта Драгослава Шћекића.

Дигитални терен као политичко бојиште

Посматрајући период пред слом режима 2020. као и прву годину од августвске побједе, српска јавност у Црној Гори је имала изразито упориште на друштвеним мрежама. Посебно се издваја Фејсбук као кључна платформа политичке и друштвене мобилизације, на којој су утицајне странице и профили блиски Српској православној цркви односно Митрополији црногорско-приморској и тадашњем Демократском фронту, касније „За будућност Црне Горе„, успјели да артикулишу доминантне наративе и да дигитални простор претворе у важан инструмент јавног притиска (сјетимо се само домета мим страница). Значај таквог дјеловања препознале су и поједине невладине организације, које су управо том феномену посветиле кратке документарне филмове.

Међутим, након политичких промјена долази до видљиве трансформације дигиталног пејзажа: јавност блиска бившој власти, прије свега Демократској партији социјалиста, постепено је премјестила свој фокус на друштвену мрежу X, гдје је изградила релативно дисциплиновану и медијски препознатљиву мрежу налога. Истовремено, српски наратив на друштвеним мрежама почиње да губи на интензитету — не толико због нестанка интересовања, колико због слабљења организације, координације и дугорочне стратегије присуства у онлајн простору. Посљедица таквог развоја јесте осјетан пад српског утицаја у дигиталној јавној сфери, што додатно појачава значај појединачних идентитетских тема као потенцијалних покретача нове мобилизације. У том контексту, питања статуса српског језика и народне заставе све више се намећу као могући окидачи друштвених и политичких тензија.

Уколико српски политички фактор успије да идентитетска питања поново постави као легитимну и незаобилазну тему јавне расправе, а не као „тему за касније“, Црна Гора би у наредном изборном циклусу могла ући у нову политичку реалност. Ако томе додамо последњу кризу власти која ових дана чека разрешење – изгледи да се у 2026. години настави још турбулентнији политички живот све су више реални.

ИН4С