Преписивање имовине СПЦ на БиХ

Преписивање имовине Српске православне цркве на Босну и Херцеговину у Федерацији БиХ значи да је отворен институционални механизам за постепено уклањање православних светиња.

Формално, власник постаје БиХ. Суштински, одлуке доносе институције у Федерацији БиХ, тамо гђе политичку моћ држе бошњачко-исламистичке структуре.

Оног тренутка када СПЦ престане бити уписана као власник, црква правно пада на ниво корисника. А корисник нема контролу. Нема право вета. Нема сигурну заштиту. Власник – у овом случају БиХ кроз институције Федерације – одлучује о намјени, простору, плановима и сагласностима.

Тада храм престаје бити светиња у правном смислу. Постаје “објекат на државном земљишту“, “објекат од јавног интереса“, “објекат који не испуњава услове“. Реторика се мијења, а са њом и судбина објекта.

Слиједи позната процедура: инспекције, комисије, процјене. Једна статика, једна безбједносна анализа, један урбанистички план. Забрана кориштења. Ограничење приступа. Привремене мјере које се никада не укидају. Нигдје не пише “рушење храма“, али се пише “уклањање“, “реконструкција“, “привођење намјени“, “заштита јавне безбједности“. Исход је исти.

У таквом процесу СПЦ нема јаку одбрану. Без власништва, судска борба се своди на жалбе које трају годинама, док се стање на терену неповратно мијења. Преседан, када једном прође, не остаје усамљен. Шири се. Други храм, друго земљиште, други град.

И ту долазимо до најважније тачке: ово се не ради џамијама ни вакуфској имовини. Ово се ради искључиво Српској православној цркви, и то у дијелу БиХ гдје политичку и институционалну контролу имају бошњачко-исламистичке структуре.

Зато је погрешно говорити о „држави“ као апстрактном, неутралном актеру. Овдје не дјелује “држава” него дјелује конкретна политика, са јасном намјером и јасном метом. Не води се правни спор, води се административно чишћење.

Крст се не брише данас.
Али се брише право да он ту уопште стоји сутра.

То је механизам.
То су посљедице.

Вијести365