Како је реторика Динка Грухоњића о претварању цркви у пабове постала идеологија блокадерског покрета!

Сцене из Новог Сада, у којима су највиши великодостојници Српске православне цркве били изложени увредама и претњама, нису настале преко ноћи. То што се догодило није било усмерено на личности патријарха Порфирија или митрополита Јоаникија, што је постало очигледно већ по томе што су их присутни синоћ једва разликовали. Мета дакле није био појединац,  већ сама Српска православна црква као једна од најважнијих институција на којој се заснива постојање читавог српског народа.

Када се једна институција годинама представља као проблем, а не као део идентитета народа, онда не треба да чуди што се у једном тренутку појави генерација која верује да је напад на њу оправдан. Посебно је проблематично када се у то укључе људи са академским звањима, самозвани интелектуалци, онда се таквом ставу даје легитимитет. Ипак, када се јасније сагледа став читавог блокадерског покрета и људи који су довели до напада на СПЦ,  очигледно је пре свега да већина тих професора и јавних радника чак и не припада Српској православној цркви, а да један други део, и не зна каква је стварна улога Цркве у друштву.

Годинама се од стране војвођанских аутономаша предвођених муслиманом Динком Грухоњићем воде напади на СПЦ. Исти људи су иницирали и протесте против изградње цркве на Лиману, и наводили како ће једног дана све СПЦ претворити у пабове.

Он, међутим, није једини који се истакао са ставовима чисте мржње упућених ка СПЦ.

Идеолошкиња блокадера Биљана Стојковић вређала је цркву и покојног патријарха Павла. Заједно са НВО Жене у црном, Стојковић је предводила протесте испред патријаршије и скрнавила споменик Патријарху Павлу.

Слична реторика могла се видети и у појединим колумнама у листу „Данас“, Нове С, Н1, где се доводи у питање сам идентитет Српске православне цркве.

Српска православна црква међутим није политичка партија, нити идеолошки покрет, како то замишљају ученици блокадерских идеја. Она је историјска и духовна оса на којој се вековима одржавао идентитет српског народа. Напад на њене великодостојнике, макар био и вербалан, није питање дневне политике већ питање односа према сопственом културном и духовном наслеђу. А како примећује сам народ који је претходно вече изашао на црту да одбрани оно најсветије у српском народу, напади који долазе могу се поредити само са усташком идеологијом и комунистима, који су како је то и најављивао Јово Бакић, својевремено „јахали попове“ у најбољем случају, а још чешће их убијали.

Васељенска