Илија Петровић: Вуковско наслеђе

Пре неки дан могли смо од Васељенска сазнати да је “некада национални трибун а данас ведета другосрбијанштине, доживотни лидер Српског покрета обнове Вук Драшковић, говорећи на трибини ‘35 година касније’ казао да, ‘када је председник Савезне владе, Момир Булатовић, објавио да морамо да изгласамо поход војске Србије на Црну Гору, да војска заузме Телевизију Црне Горе и… разоружа црногорску војску… јер авиони НАТО пакта ево јављају, лете… ја сам рекао: ‘Дај Боже да нас све побију. Боље би било него да урадите то што сте наумили – да проспете крв Србије по Црној Гори’.

Наравно, Драшковић као и сваки конвертит, превртљивац, има потребу да подреди истину својим интересима… Ипак, све му је џаба. Вукова ‘истина’ постала је мерна јединица сваке лажи”, те се не треба чудити ономе читаоцу који написа да је то “једина особа    које су се одрекла дела чији је био писац”.

А пре неку годину, Небојша Филиповић, политиколог, показао нам је једну стару црно-белу фотографију (https://www.yоуtube.com/watch?v=lfSwz7Кk55А) која сведочи да је Анте Павелић 16. априла 1941. године полагао усташко-поглавничку заклетву, такорекућ присегу, са три широко растављена прста. Како још рече, на исти начин положили су заклетву и његови министри.

Ту своју “тропрсту” причу и слику проширио је појединошћу да је тај и такав поздрав ушао у широку употребу код Срба пре тридесетак и нешто година, заслугом Вука Драшковића, предводника Покрета обнове, наводно србског, али и “оправдањем” да је он то учинио “не знајући да је то била усташка заклетва”.

Не може бити да се ради о незнању јер је Вук Драшковић и тада и касније деловао знајући шта ради и против кога ради, да и не нагађамо за кога ради.

Он је, тако, на почетку последње деценије прошлога века доста учинио за буђење националног духа у млађем делу србскога народа, али је после пораза на изборима децембра исте године почео да делује деструктивно (разорно), што га је одвукло са националне линије, на преголему штету србских националних интереса.

Или, како то казује Википедија (без обзира на тамо исписане будалаштине о “водећости”, о наводном грађанском рату и о још наводнијој репресивној политици), “од почетка вишестраначког политичког живота 1990. године након трансформације Савеза комуниста Југославије у Социјалистичку партију (СПС), постаје водећи политичар, антикомуниста и националиста који се залагао за Велику Србију и рехабилитацију четничког покрета. После неколико суморних година, изолације и страдања, као последица грађанског рата, незапамћене инфлације, репресивне политике режима СПС и ЈУЛ, мења политички став и постаје отворени заговорник савезништва са САД и државама чланицама Европске уније и Нато пакта. Инсистира, као добро упућен, на ослањање на старе, западне савезнике (силе) као међународне факторе и гаранте, те постизање уз помоћ њих могућих спољно-политичких циљева српске државе. Истовремено је иступао против тешњег повезивања и ослањања на Русију, образлажући то њеним комунистичким наслеђем које се сачувало, пре свега у војном врху у Кремљу”.

Да је и Драшковићев “национализам” био искључиво паролашке природе, казује и чињеница да је током октобра 1990. године, у два наврата, одбио молбу да подржи намеру Србске демократске странке у Западном Срему и Барањи да свој започети “митингашки” национални рад на отвореном простору пренесе у биоскопске или друге сале, тако што би његових четири-пет сарадника тамо “србовало” на културним, научно-популарним и политичким трибинама; процењивано је да Хрватска иако је наоружана, своје оружје неће употребити барем до пролећа, па се то време желело искористити за одржавање извесне политичке “температуре” у националном расположењу србског народа, достигнутог током лета.

Вук је то глатко одбио: никаква помоћ не долази у обзир док не прођу избори, али зато, “кад победимо на изборима, сви српски проблеми, а то значи и проблеми Срба из Крајине, биће решени”. “А ако не победите”, постављено му је питање. На то се Драшковић само погнуо и, ваљда притиснут безнађем, прозборио: “Онда ћемо гледати шта ћемо даље”.

После непуних пет месеци, Вук је почео да “гледа даље”, тако што је “осмислио” да на власт дође својеврсним политичким и популистичким пучом, уличарским такорећи. Сазван за 9. март 1991. године, са прокламованим циљем да се смени неколико уредника београдске Телевизије, митинг већег броја опозиционих странака најразличитије политичке оријентације претворио се у сукоб полиције и демонстраната. Погинула су два човека, а разваљивањем и пљачкањем радњи у ужем центру града причињена је огромна материјална штета. У ствари, тога дана требало је да се испуни “обећање” које је Вук Драшковић, у тренутку свога политичког пораза дао Србији, да власт која је оформљена после управо остварене изборне победе, неће опстати ни три месеца.

За такву врсту борбе за власт, србски народ са западне стране, прекодринске, није могао имати разумевање имајући на уму, пре свега, аспирације нове хрватске државе према србским територијама. Страначки сукоби у Србији могли су користити искључиво хрватском експанзионизму. Због тога, Србско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема (СНВ СлБаЗС) својим саопштењем датим у ноћи између 6. и 7. марта, упустило се у расправу започету на србској политичкој сцени. Између осталог, позвало је руководства свих србских политичких странака и њихове присталице, све србске духовне, културне и научне институције, све Србе и све њине умне представнике, ма где живели, да се одрекну илузија о братству са свима онима који су га кроз векове задуживали једино безумљем и крвљу, да се одрекну свих идеолошких, страначких и личних сукоба и спорења и да све своје умне и физичке снаге удруже и уложе у једино важни посао спасавања националног идентитета, те да нађу један минимум србских националних интереса око којег би се све србске странке и сви србски људи могли објединити, а да страначка и лична ривалства оставе за нека срећнија времена. Остварење те и такве замисли једина је и последња нада свим Србима осуђеним да животаре изван злосрећних административних граница Републике Србије.

Телевизија Нови Сад емитовала је то саопштење у целости а Телевизија Београд ни реч; ништа ново јер она за претходна два месеца ни један једини пут није поменула Србско национално вијеће СлБаЗС.

Знамо, демонстрације су 9. марта одржане, а Влада Србије оценила је да је њихов “циљ… био рушење уставног поретка”. Тих дана, око Теразијске чесме, у виду некаквог Теразијског парламента, експозитуре несрбског (антисрбског) Савеза реформских снага Анте Марковића, којој се на челу налазио још некаквији београдски глумац Бранислав Лечић, окупљала се студентска и друга младеж изразито антисрбске и несрбске оријентације захтевајући “демократизацију живота у Србији и мир”. Многи млади Срби, анационално школовани, одазвали су се позивима слаткоречивих београдских демократора и данима (и ноћима) истицали некакве наводно своје захтеве. Дванаестог марта међу њих пристигли су и “народни” посланици, после чега информативна гласила саопштавају да је највећи број студентских захтева испуњен; није речено којих.

А о каквом се скупу радило, најлепше се види из једне изјаве коју је поменути Лечић, назван “јунац са теразијске чесме”, дао Танјугу: “Кованица ‘Само слога Србина спасава’ рецепт је да се Срби држе у покорности”.

Како се прилике у Србији и даље нису смиривале, Србско национално вијеће оценило је да је његов позив од 6/7. марта био узалудан. Због тога, оно 12. марта предлаже србском народу “да се оснује Савјет националног спаса, форум умних и мудрих Срба, људи од угледа, посленика чије дјело служи на част србској култури и цивилизацији. Задатак Савјета националног спаса био би да изнађе један заједнички минимум србских националних интереса око којег би се, као на њиви будућих дана, све србске странке и сви србски људи могли објединити, остављајући своја страначка и лична ривалства за нека срећнија времена. Враћајући нас србским источницима, овај Савјет требало би да носиоцу власти у Србској Земљи послужи као међаш духовне и националне традиције и постојаности, али и поуздан ослонац србском народу у његовом будућем ходу ка звијездама. Ако су Срби у хуманизам, ту свету цивилизацијску категорију, уградили свој ум, било би добро да се, већ деценијама трагајући за излазом из биједе, безнађа и безумља, врате том истом уму. Без тога, опстанак Срба изван Србије доведен је у питање, а ни будућност србске Матице није много извјеснија”.

Србско национално вијеће предложило је да Савјет националног спаса делује изванстраначки, да има дванаест чланова, те да на његовом челу стоји Патријарх Србски, као тринаести, или, по части, први. За почетак, Вијеће је сугерисало да се чланови Савјета први пут окупе у Матици србској основаној као научно, културно и књижевно друштво, а уочи Великог рата врло активној на окупљању интелигенције и на подизању националне свести србског народа у Угарској.

Тринаестог марта, када се могло учинити да су се прилике у земљи Србији нешто смириле, овај предлог је у Матици србској уручен њеном председнику, уз додатну сугестију да се институција из предлога назове “Савјет националне слоге”.

У складу са непријатном истином да се у нашем времену афирмисала искључиво у области науке и културе потпуно занемарујући своју националну компоненту, Матица србска проследила је ту иницијативу “некоме у Београду”, тако да се нашла у рукама некаквог “Иницијативног одбора за оснивање Српског националног Савета као драгоцени прилог конституисању Савета и дефинитивном обликовању” Декларације о србском националном јединству.

Биле су то “руке” Вука Драшковића који је траг о томе оставио у тексту Основ декларације – национално помирење Срба, објављеном у Политици 2. априла 1991. године, у коме каже да се “обрадовао” кад га је “18. марта увече телефоном позвао    Матија Бећковић (биће да је он био онај “неко у Београду” – ИП), председник Удружења књижевника Србије… да 19. марта дође у Удружење књижевника Србије где ће се наћи… челни људи водећих политичких странака и српских националних институција да би се договорили око састављања једног документа који би представљао основу српског националног програма и који би носио име Декларација о националном јединству”.

Иако је на састанку реченог Иницијативног одбора, 29. марта, ова потенцијална институција названа “изванстраначким сабором српског народа”, Драшковићев захтев да у преамбули Декларације мора бити истакнуто да као њен иницијатор “мора бити означен Српски покрет обнове”, обезвредио је ову племениту идеју, чија је да је. Од ње није остало ни сећање.

Како је Драшковић размишљао о србскоме националном јединству види се и из позива његовим присталицама у Босни и Херцеговини (где је његов Покрет обнове, наводно србски, био друга политичка струја по снази, иза Караџићеве Србске демократске странке) да не излазе на изборе и не гласају.

Са тим у непосредној вези, Слободан Јарчевић је записао да се “не зна колико су Срби, таквим поступком, изгубили посланичких места у Скупштини. Из чињенице да су Срби имали већи број популације старијих годишта а муслимани оних испод 18 година… може се закључити да су Срби могли имати више од половине посланика да су сви гласали. Тада посланици Хрвата и муслимана не би могли изгласати издвајање Босне и Херцеговине из СФР Југославије, па је постојала могућност да се, српским гласовима против сепаратизма, избегне међуверски рат 1992. године. Много година касније, Вук Драшковић ће изјавити да СПО није изишао на изборе у БиХ ‘да не би поделио српско бирачко тело’. Ужасна и подла тврдња! Па ако део Срба није гласао – а није, онда је српско бирачко тело најдиректније подељено. Да је СПО изишао на изборе и освојио, рецимо, двадесетак посланичких места у Скупштини Босне и Херцеговине, ти посланици би, у коалицији са посланицима Српске демократске странке, чинили парламентарну већину и имали би власт у држави. Да ли се радило о погрешној Драшковићевој процени, или њега нису интересовали српски национални интереси, свеједно, штета је причињена”.

Збивања која су почетком деведесетих наговестила геноцид над србским народом у крајевима западно од Дрине и Дунава, трећи у 20 веку, за Драшковића су била богомдана прилика за извођење најразноврснијих “мисаоних егзибиција”.

Он, тако, јесте “за отцепљење крајине и свих српских крајина у Хрватској само онда ако Хрватска прогласи отцепљење од Југославије. Док је Хрватска у Југославији, мислим да оваквим одлукама (крајишким, о аутономији и прикључењу Србији – ИП) нема места, без обзира на то што српски народ у Хрватској у трагичној успомени носи хрватску државу. Лично сам за то да представници Срба у Хрватској и представници хрватске заједнице седну и разговарају”.

Ако је Југословенска народна армија и покушавала нешто да учини за спас србскога народа са западне стране, почетком новембра 1991. године била је то прилика за Вука да Слободану Милошевићу предочи своје наводно миротворство кроз неко неодређено “мирно решење српскохрватског ратног сукоба и агоније свих у Југославији”, чиме би се ставила тачка “на погибељну политику која Србе гура у рат против свих, а Србију претвара у гето без иједног савезника у Европи и читавом свету”.    И, даље, “послушајте српску омладину која неће рат, послушајте мајке и очеве јединаца, и то је, знајте, воља огромне већине у Србији. Нема пречег националног задатка од обуставе рата и демократског и економског препорода Србије… (Баш као што су Туцовићеве социјалдемократе тражиле да Србија “хитно демобилише” своју војску у дану кад је већ била оружано нападнута – ИП). А онда, и само то, када изградимо демократску, економски снажну и од Европе прихваћену Србију, биће заштићен и национални интерес свих Срба на простору данашње или већ бивше Југославије”.

Некако истовремено, по Барањи су почели да круже леци којима су србски војни обвезници позивани на дезертерство. Неколико таквих летака са потписом Вука Драшковића и његовог Покрета, новинарима је 6. јануара показано у Ердуту, а из њега, названог “летак србског раскола”, сазнаје се да је “садашњи режим у Србији постао таоц у рукама комунистичких генерала и допустио је да се једна праведна борба претвори у окупаторску, а Србија остане без и једног савезника. Садашња власт у Србији ради све да одгоди време мира, јер би то био крај режима у Републици”.

Вук ће исте вечери устврдити да је “барањски” летак фалсификат, али својом причом није се ни за црту одмакао од садржине тога наводног фалсификата (у коме и реч “таоц” показује “рукопис” неписменог Вука). Он је поновио свој добро познат став да се мора све учинити “да их присилимо (власт у Србији и армијску команду – ИП) да не учине подвалу да пред Европом изигравају миротворце, а испод жита траже начина да продуже рат”.

Занемаримо ли Драшковићеву будаласту и неписмену синтагму “српскохрватски ратни сукоб”, за њега је све било једноставно, почев од премисе да су Срби са западне стране и тада, као и педесетак година раније, започели рат против себе, преко премисе да су и тада, као и пре пола века, спровели геноцид над самима собом, све до закључка да ће им сертификат о непостојању геноцида стићи од Европе уместо, као некад, од сопствених отпадника, онаквих о којима је писао Андреј Митровић у књизи Србија у првом светском рату, Београд 1984, 501-504.

Средином јануара 1992. године, Драшковић изјављује париском Монду да Србија не постоји. “Немам ништа против постојања Хрватске и Словеније, али жалим што Србија не постоји, јер њен садашњи режим не дозвољава да се сахрани леш који носи име Југославија, волећи више да се та смрт зове Србија”. Из једне Драшковићеве аутоконтроверзе “произведене” тих дана, проистиче да је “велика Србија” могла бити формирана мирним путем, само да је Југославија очувана. Овако, Србију је поразила сопствена власт која је исту ту Србију препустила као таоца комунистичким генералима. Све то указује на опасност да се праведна борба српског народа у Хрватској изроди и претвори у окупаторску(?!), због чега би демократски свет припремио нову “пустињску олују”, овога пута на подручју Србије.

Тих дана, у интервјуу немачком “Шпиглу”, Драшковић се обрушује на Србску православну цркву за коју, уз остале гадости, каже да “трећи пут у овом веку покушава један део црквеног вођства да у име косовског мита гурне Србе у колективну смрт… После геноцида над Србима у оба светска рата, сада патријарх поново позива на тотални рат, у коме би у неколико месеци умрло два-три милиона људи”.

На самом крају маја исте године, Вук на страначком митингу изјављује да “ускоро следи Нирнбершки процес за политичаре и новинаре који су криви за рат”. Како се од Клауса Кинкела, немачког министра спољних послова, истога дана могло чути да је “разуман предлог да се формира међународни суд за злочине против човечности”, намеће се питање ко је за кога “навијао” о тако крупној ствари. За сваки случај јер је две-три године раније био спреман да сече руке у којима би се нашли муслимански барјаци, Драшковић је на поменутом митингу изразио своју спремност да оде у Сарајево да би се, неписмен какав је, “извинуо” муслиманима и Хрватима за клања која су претрпели.

Двадесетак дана потом, Драшковић се,    на питање колико је изгледна могућност да се обори Милошевић, “поверио” шпанском Дијарију: “Режим се ослања на неколико стотина фашиста (четници Војислава Шешеља) и на групе мафијаша у Београду. То није довољно да заустави милионе демократских пацифиста и то је гаранција да неће бити обрачуна”. (Биће да је баш због “пацифизма” захтевао од својих команданата у “Српској гарди” да довлаче оружје у Београд, а што се то није догодило – може се захвалити мало Гишкиној непослушности, а нешто и одлуци пуковника Стојана Шпановића, једно време крајишког министра одбране, да се “замрзне” долазак Вукових гардиста на крајишки фронт).

Почетком новембра 1992. године, Драшковић ће на трибини “Гост Танјуга”, рећи да је “будућност земље пре свега у рукама председника СРЈ Добрице Ћосића. Заједно са демократском опозицијом, Ћосић може да спасе ову земљу, а самим тим и да одлучујуће утиче на прекид рата у Босни и Херцеговини”. А кад је Ћосић изабран за председника, Вук га је прогласио продуженом руком Милошевићевом и национал-фашистичким експонентом.

Заборављајући на своје “западњачко” порекло (из Херцеговине) критиковао је заштиту србског народа у Босни и Херцеговини и Хрватској. “Последица те заштите су… милион избеглица, разорени градови, села, десетине хиљада мртвих и инвалида и упитао се да ли је то та заштита? Он је нагласио да је овај режим гурнуо српски народ у Херцег-Босни у највећу несрећу, трговао његовом несрећом, док му је то одговарало, а онда дигао руке. Зато, по оцени Драшковића, више нема Србина у Херцег-Босни, који би овом режиму поново поверовао”.

Ако је већ тако, ако “више нема Србина у Херцег-Босни”, откуд онда србски геноцид над муслиманима у Сребреници, за који Вук Драшковић сматра да свако његово негирање, “његово релативизовање или покушаји оправдавања злочинима претходно почињених над Србима, Србију и српски народ гурају у цивилизацијски и морални суноврат”.

Мада је један свој “озбиљан” телевизијски наступ почео констатацијом да “Телевизија Србије служи као проповедаоница личностима које су срозале српске националне идеале”, одмах се на то самокритички осврнуо питањем “докле личности… које су нас довеле у ову ситуацију у којој се сада налазимо… Те људе ја бих могао означити једном једином речју: битанге. (Ту своју “мисао” проширио је у “Недељнику” од 9. марта 2021. године, речима да су, три деценије раније, “робијаши и пљачкаши” кренули у “освету због усташког геноцида” – ИП). Онај најнижи духовни и интелектуални слој нашег народа добио је шансу да промовише оно што треба да промовишу паметни људи који су бачени у засенак”. Ту “мисао” подупро је наводом да се новинари Радио-телевизије Србије баве ратним хушкањем, те им треба судити за ратне злочине јер “из дана у дан, из сата у сат, месецима приказују само српске избеглице, српске разрушене куће, само српске лешеве, само српско пострадање, а при томе не приказују и пострадање друге, односно треће, муслиманске и хрватске, са свих страна (због чега)… добар део нашег народа мисли да у Босни, у Хрватској, једино убијају Србе… наравно, то није тачно”.

Кад је већ тако, њему је лако да Рат за крајишку независност и Рат за Републику Србску, оба вођена за опстанак србскога националног бића на западној страни (јер су се геноциду одупрли “робијаши и пљачкаши”), сведе на ниво бесмисла, а србске жртве у тим ратовима обезвреди до нељудскости. “Ако би Телевизија Србије, ако би Телевизија Хрватске, ако би Телевизија Босне и Херцеговине, приказала поштено истину тоталну о овоме рату, пострадање свих, преовладали би свест и код једних, и код других, и код трећих, да је реч о једном ужасном, бесмисленом рату, и то би био највећи крик народа противу рата”.

Подразумева се да пад Србске Крајине (августа 1995) није могао проћи без Драшковићевог коментара. А он каже да су “за пад Книна криви они који од усвајања Венсовог плана, дакле за последње три и по године, нису утврђивали ни границу, ни војску, нити су бринули о народу”. Драшковић је још истакао да “Мартић није бранио Книн ни два дана, али је туђи Бихаћ опседао веома дуго и са Караџићем чинио све да уједини свет против босанских и крајинских Срба”. Своју медитацију он закључује реченицом да нам Србска Крајина “налаже да судимо свима који су лагали, пљачкали, њоме трговали и на крају је предали и продали”.

А рата не би било да је примењен рецепт Малог Ђокице. “Ако га је и морало бити, да је настављено угрожавање нашег народа, протеривање, онога тренутка кад би биле исцрпене све мирољубиве иницијативе, у свету, овде, а усташе упадну у једно село, онда се ради оно што нормална држава ради, објави се рат и формулишу ратни циљеви… онда је пуно право Србије било да објави рат Хрватској, али да се… да обавести свет, да дођу страни новинари, стране дипломате, да иду уз српску војску да виде да неће убијати цивиле, да неће успут рушити градове… то се тада могло”.

И тако даље, у недоглед.

Вуку Драшковићу могло се тако, а можда се и морало.

Јер, породична традиција налагала му је да баштини партизанско и комунистичко наслеђе свог оца Видака, оно које је описао Златибор Ђорђевић, а које је 12. децембра 2014. године објављено на линку https://www.srbijadanas.net/potomak-ratnog-zlocinca-оtac-vuka-draskovica-vidak-komandovao-pa/ под насловом “ПОТОМАК РАТНОГ ЗЛОЧИНЦА: Отац Вука Драшковића Видак, командовао партизанском јединицом која је стрељала 25.000 деце из Шумадије”.

“Коста Булатовић, некадашњи лидер Српског покрета отпора каже ми: – Зове нас Вук Драшковић у Гацко.

Пошли смо колима Коста Булатовић, Милорад Хаџи Лазић и ја, Златибор Ђорђевић.

Нашли смо се у кући Видака Драшковића, оца Вука Драшковића. После неодржаног скупа у Фочи (полиција разбила скуп), Вук каже: – Идемо за Миљевину. Колона аутомобила скреће са асфалта ка шуми макадамским путем ка Миљевини. Стајемо и затичемо чобане.

Вук Драшковић држи говор. Цитирам Вука Драшковића:

‘На овом месту 1945. године партизани су убили и бацили у три јаме 25 000 Срба из Шумадије. Нико од њих није био млађи од седам година ни старији од петнаест година. Партизани су их на превару заробили на мору, где су очекивали обећане бродове западних савезника. Бродови никако да стигну а онда се појавио авион и бацао летке. На њима је писало да је рат завршен и да им се гарантује слобода и повратак кући. Они су се преварили и предали.

У року од недељу дана сви су овде доведени, убијени и бачени у ове три јаме. Јаме су затим забетонирали’.

Био сам шокиран овим сазнањем. Питам чобане – јел истина ово што Вук каже? Све је истина, одговарају они.

Па се присетих како ме је 2000. године звао Милорад Хаџи Лазић да се нађемо у Чачку на неком скупу сабораца Драже Михаиловића. Дошли људи са запада а Веља Илић им је дао салу Скупштине општине Чачак.

Повела се дискусија и о Миљевини. О томе шта се десило на Миљевини говорио је један од учесника и поновио готово исте речи Вука Драшковића. Али је рекао и следеће:

‘А знате ли ко је био командант те партизанске јединице? Народни херој Владо Шегрт’ (уз народне хероје Петра Драпшина, Мира Попару, Драгицу Правицу, Саву Ковачевића, “понајглавнији” за страдање србскога живља по Херцеговини – ИП).

‘А знате ли ко је био заменик команданта? Видак Драшковић’, отац Вуков.

Вук Драшковић, син Видака Драшковића, у своје време ‘сарадник хрватског комунистичког челника Мике Шпиљка коме је писао говоре’ и самоиницијативно брисао радни сто и кваке на вратима да се не би нечим заразио, врлудао је лево и десно, из магала у мрак, из сопствених конструкција у неистине (лепше речено: у лажи), из Србства по рођењу у изразито антисрбство, у чежњи да као проверен Друг Члан коме је, како јуче рече Биџа из Свилајнца, ‘комунизам дао све што има’, буде достојан очевог антисрбског наслеђа.

Све у страху од заклетве земље рају – да се тајне све сазнају”.

Нека овде остану записане и две изјаве оних који су током својих професионалних активности могли понешто сазнати о драшковићeвском “националном” деловању.

Прва – Милић Ф. Петровић, историчар и архивист, пензионисан из Архива Србије:

“Пуковник др Саво Скоко, човјек, историчар, извањи ујак Вука Драшковића, казивао ми је да је 1914. године у Гацком било пет Срба шуцкора који су ловили Србе и слали их аустроугарској власти, међу њима био је и Вуков Ђед, а Видаков отац.

За шуцкоре знаш да су то биле наоружане јединице које је аустроугарска власт формирала на окупираној територији. Те су јединице биле састављене од локалног становништва, а свој положај у власти користиле су за ратне злочине над Србима.

Од Ђеда остало и сину и унуку”. (Све то,    Саво Скоко испричао је и овом потписнику).

Друга, изговорена 25. марта 2021. године у телевизијској емисији – Саша Боројевић, саветник у Интерполу:

“Бивши министар спољних послова Вук Драшковић је потписао да НАТО може кроз Србију да прође без икаквих проблема и без икаквих најава. Он је то после демантовао, али то је тако. А ви знате да је НАТО и у Хрватској. Дакле, ми сада имамо парадоксалну ситуацију да имамо усташе обучене у НАТО униформу, који сутра могу да уђу у Косово. Мало гледалаца зна да се њихова два контингента налазе на Косову… усташка.

Оно што је још невероватније у овој причи јесте да не знам да л’ ви знате да ми никада нисмо потписали мир са Немачком… Ми смо и даље у рату са Немачком. Прво убиство немачког војника на тлу Европе је био опет Србин… на Косову… у Пећи… Знате зашто нису одговарала та два војника. Зато што ми немамо потписан мир, ми смо и даље у рату. Они имају право да и даље убијају јер рат није готов. Када сам питао једно удружење овде које се бави ратним ветеранима, зашто ми немамо споразум са Немачком о потписаном миру са Немачком… зашто се никада није потписао тај мир. Никада се није потписао мир јер би морали да имају ратну одштету. Дакле, неко није хтео да наплати ратну одштету нацистичкој Немачкој. Тито је 1952. године поклонио педесет и једну хиљаду ратне сирочади из Југославије Немачкој. Мали број људи то зна. Зашто је дао? Зарад тога да би Југославију признале и једна и друга Немачка (Западна и Демократска – ИП)… Тих педесет и једна хиљада сирочади не знају да су Срби, да су из Југославије, има ту и других националности. Ко су они данас, ко су њихова деца, није то мали број људи”.

И, за крај, из “домаће радиности”, једна забелешка о Вуковом “чојству”. На једном дружењу код Кларе Мандић (1944-2001), зубарке која се на самом почетку деведесетих година прошлога века нашла и у политици, петнаестак лица, ћаска о свему и свачему. Професор Драгољуб Петровић из Новог Сада, слуша Вукове медитације о тренутним србско-хрватским (не)приликама, најчешће у виду самохвалног навођења разних “мисли” забележених у “Ножу”, “Молитви”… или изговорених на неком од политичких скупова. Посебно је био “осетљив” према “Молитви”, па се похвалио како је у неком цетињском музеју, или архиву, наишао на копију једнога писма које је из Земуна, пре но ће пребећи у Београд, 8. фебруара 1942. године, др Првислав Гризогоно (1879-1969) писао Алојзију Степинцу.

Из тога писма овде ће бити пренесено свега неколико реченица, али довољно уверљивих да одсликају природу хрватског “уљудбеног” рата против Срба:

“Пуних десет мјесеци кољу се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби и уништавају се милијарде њиховог иметка, а црвенило стида и гњева облива лице сваког поштеног Хрвата… Није сва страхота у самом убијању. Она је у убијању свега од реда: стараца, жена и дјеце. У убијању уз страховито дивљачко мучење… Хиљаде и хиљаде људских лешева носила је Сава, Драва и Дунав, као и притоке ових ријека… У једном чамцу који је ухваћен на Сави била је хрпа дјечјих глава… са натписом: ‘Месо за Јованову пијацу у Београду!’… Силоване су најбројније жене, дјевојке и дјевојчице, матере пред ћеркама и ћерке пред матерама, а гомиле дјевојака, жена и дјевојчица одвођене су у логор усташама за блуднице… Ужас ових недјела запрепастио је Њемце и Италијане. Они су фотографисали огроман број ових ужасних покоља. Њемци говоре, да су Хрвати ово радили и за вријеме тридесетогодишњег рата…Талијани су фотографисали посуду са три и по килограма српских очију, те једног Хрвата с огрлицом од нанизаних српских очију и једнога који је дошао у Дубровник опасан са два ђердана одрезаних српских језика…”

У књизи “Хрвати у светлости историске истине”, Београд 1944, Велиша Раичевић Псуњски каже за писца тих редова (мада му није наведено име) да је “истакнути далматинско-хрватски првак… који је прво човјек па онда добар Хрват”, док другога оптужује што “са бискупске столице у Загребу ни једном јавном речју, а још мање пастирским прогласом није осудио варварства вршена над српским живљем… После овога писма, овај је првак из разумљивих разлога напустио Независну Хрватску и пребегао у Београд, али је из исто тако разумљивих разлога и по примеру Мачековог одрекнућа онога заједничког прогласа са Павелићем и сам одрекао ауторство… писма”.

Како је Вук себи дао за право да Гризогонов опис хрватских злочина над Србима “цензурише” и поприлично скрати, мало због тога да се не би бавио поменутим “одрекнућем”, мало да будуће читаоце “поштеди крви и суза”, а понајвише због “братствено-јединствених” разлога – да се не замери “браћи” крватима – јер је средином осамдесетих броЗЛОв дух био “живахнији” од националног, професор Петровић, и иначе врло тих, приметио је да то није смео учинити. Тешко је разумети како је Дана, Вукова жена, удаљена пет-шест метара од њих двојице успела то да чује, тек – она је нагло устала, обема рукама лупила у сто и дрекнула да је сви чују:

“Јесам ли ти рекла, пичка ти материна, да то не радиш”!

Вук ни да писне.

Илија Петровић