СИМО КРАЈИШНИК: Десет упола с луком или Сини јарко сунце са Башчаршије!

Тридесет првог марта 2026. године у Зеници је одиграна фудбалска утакмица између репрезентације Босне и Херцеговине и Италије. БиХ је победила на пенале, па се на тај начин пласирала на Светско првенство, које се одржава на лето ове године у Канади, САД и Мексику.

Ова утакмица, реакције на њу и све што се дешавало иза кулиса пашњака у Зеници, сведоче о чињеници да су Срби и даље, у значајном броју, политички Југословени. Када политичко југословенство посматрамо са чистог српског становишта, такве људе слободно можемо окарактерисати као политичке идиоте, који су потпуно несвесни времена, друштвених процеса и политичких догађаја који се одвијају око њих. Прва асоцијација на политичког идиота, спрам које сам формирао касније увиде у овај појам, јесте лик просечног етничког Србина, ЈНА официра, који је веровао у Братство и јединство, упркос стотинама хиљада покланих Срба у току Другог светског рата и који је у потпуности био затечен када су наши непријатељи, опет исукали бајонете 1990. године. Он није имао ни приближну представу о томе да га његова браћа не воле и да би га најрадије видели у мртвачком сандуку. Дакле, важан део одсуства политичке свести јесте одсуство свести о политичком непријатељу. По узору на нашег ЈНА официра из моје асоцијације, велики број етничких Срба свих генерација, био је одушевљен победом Босне и Херцеговине над Италијом. Да мука буде већа, међу ватреним навијачима БиХ, нашли су се и људи чији очеви су изгубили главе у борби за слободу и Републику Српску, што је посебан облик стокхолмског синдрома и понављање југословенских матрица слављења сопствених непријатеља.

Политичком Југословену ништа не значи чињеница што се Сарајево свим силама упиње да укине Републику Српску, ништа му не значе изливи мржње према Србима од стране сарајевских политичких актера, ништа му не значе премлаћивања српске деце која дођу на турнир у Сарајево, ништа му не значи скандирање Насеру и Јуки, или громогласан повик са трибина Убиј Србина, ништа му не значе чињенице из ближе и даље историје односа Срба и муслимана на овим просторима, немају ништа ни против подизања споменика Францу Фердинанду у Сарајеву, а ништа му не значи ни играње фудбала са одсеченим српским главама у режији Армије БиХ. Ако им не дај Боже, укажеш на било коју чињеницу, која руши слику о доброћудним наивчинама из вица, Муји и Хаси, спремни су да те етикетирају најгрђим увредама којима се служи бесловесна, идиотска гомила без личности, карактера и достојанства. Они пристојнији припадници гомиле, рећи ће ти, онако шеретски, било па прошло, треба гледати у будућност. То одушевљење успесима унитаристичког Сарајева, на посебној одвратности добија када се у једначину убаци и најновија флоскула хибридног рата против Срба, по којој су Срби преко Дрине, међеди, силеџије, сељачине, шумари и слично. Тај део духовног рата је ипак, тема за посебну анализу и дискусију.

О појму политичких пријатеља и непријатеља, упечатљиво је писао Карл Шмит, који је у том контексту, говорио о личном непријатељу (inimicus) и јавном непријатељу (hostis). Политички непријатељ је само hostis, односно јавни непријатељ, што у преводу значи да свест о политичком непријатељу није препрека да човек има личне пријатеље других националности, како то често нама – који инсистирамо на разликовању ових појмова – спочитавају вајни либерали и космополите, етикетирајући нас као ксенофобе и шовинисте. Народ који не разликује појмове политичког пријатеља и политичког непријатеља, у савременој констелацији bellum omnium contra omnes, нема много шанси за духовни и физички опстанак. Цену овог нераспознавања српски народ је, историјски гледано, већ скупо плаћао, али утисак је да никакве поуке нису извучене. Један од кључних разлога за такво политичко лутање и националне аутоголове је одсуство народне елите, која би остатку народа, на јасан и недвосмислен начин, предочила основне критеријуме разликовања пријатеља од непријатеља. Међутим, тај подухват захтевао би ангажман најширег спектра српских друштвено-политичких и културних чинилаца. Али, невоља је у томе што су све те институције, установе, фондови, задужбине и медији окупирани од стране нашег највећег унутрашњег непријатеља – југословенства. Такође, парадоксално у нашем, српском случају, јесте што би маркирање непријатеља требало бити крајње једноставан задатак, јер у самом окружењу имамо народе који су настали декретима КПЈ или по хотелима страних франшиза, а свој идентитет граде искључиво на србофобији и негацији српског фактора. Ти народи, од милоште названи сусједи, отимају делове наше историје, присвајају научнике и књижевнике, фалсификују догађаје и историјске чињенице, намећу нам кривицу за све ратове и сукобе, приписују непостојеће злочине, непрекидно прете и држе моралне придике. Но, и поред свега тога, Срби и даље не умеју да реше сасвим једноставне рачунске операције без непознатих величина. За Србе је и даље, без икакве дилеме и задршке, најлепши мирис боровине код Шибеника, Срби су и даље одушевљени газдом апартмана у Задру јер им је донео флашу вина из Котара, ћевапи су пословично, најбољи у Сарајеву, пропланци су најуреднији у Словенији, а адвент у Загребу просто се не може пропустити.

Но, да се вратимо на рокенрол, ћевапе.ба и Зеницу блуз из Федерације БиХ. Утакмицу баража за СП, својим присуством, увећао је и Новак Ђоковић. Дан пред утакмицу сви регионални медији најавили су његов долазак и он се заиста обрео међу босанским змајевима, бодрећи их на њиховом славном путу ка САД, да парафразирам ужас у облику музичког бенда под називом Дубиоза колектив. Ни нашем витезу који рекетом сече као Милош сабљом не сметају скандирања, ратне заставе армије БиХ и остале ситнице усмерене на дехуманизацију и вређање српског народа. Он је дошао у Зеницу да навија за свог пријатеља Едина Џеку, јер наш Ноле воли и воли да буде вољен. Пошто је био амајлија симпатичној групици ногометаша без иједног Србина на терену, дан после је отишао на чувену Башчаршију, лагано прошетао, а затим сео код Ферхатовића, у још чувенију Ћевабџиницу Жељо 1, где је – упркос свом екстравагантном начину исхране – одлучио да се почасти са десет упола с луком, као националном симболу и кохезионом фактору народа и народности у БиХ. Уследило је сликање са запосленима, пошалице by сарајевска раја, изјаве за чаршијске медије и велика реклама за сарајевску гостољубивост. Предивни људи из вицева који се само веселе, певају, воле и једу јунеће ћевапе. Чињеницу да се овај коитус са сарајевским ћевапом одиграо баш усред Васкршњег поста не бих ни да коментаришем.

Овај потез једног етничког Србина – који је притом светски феномен и планетарна звезда, поред тога што је, гледано са српског, политичког становишта, у најмању руку споран – несумњиво наноси велику политичку штету Републици Српској и њеној борби за независност у односу на непријатељско, унитаристичко Сарајево. На овај начин, свесно или несвесно, он релативизује и у свом домену, легитимише сваки облик правног (и не само правног) насиља који Сарајево, уз помоћ дела међународне заједнице, врши над Србима у Српској.

Такође, за Србе ван матице, у емоционалном смислу, Ђоковићеви успеси значе много више него нама у Србији. То је сасвим разумљива чињеница, јер човек који је физички одвојен од матице, већом силом и са више жара, трага за тачкама везивања, које би га на метафизичкој равни, вратиле у завичај, односно Србију. Знам велики број људи ван Србије који не пропушта ниједан Ђоковићев меч, људе који су устају у цик зоре да би га гледали и бодрили. Највећи део њих је управо, из Републике Српске. Громопуцателном посетом Зеници и Башчаршији, он је по југословенској једначини, показао да не мари превише за осећања својих највернијих навијача и сународника – Србa, и да има неке друге животне приоритете. Притом, кад је било густо, када су га заточили на аеродрому у Аустралији, због њеног величанства – Вакцине, подршку су му пружали само српски националисти и слободарски оријентисан свет који је пркосио светској, глобалистичкој агенди. Сарајево и сарајевољупци из Србије, поручивали су му вакциниши се дечко! Није се могло живети од те количине мржње и претњи, етикетирања и осуда Ђоковићевог поступка и одлуке да не жели примити течност непознатог порекла у своје тело. У том прогону и хајци, удружени су били сви српски непријатељи, како спољашњи тако и унутрашњи. Свима је он тада репрезентовао задртог, ретроградног Србина, који је заостао у времену и простору, баш онако како и приличи свему што има везе са Србијом и Србима. Доласком на стадион у Зеници и сипајући со на рану сваком свесном Србину, нарочито онима који су под свакодневним притисцима сарајевског башибозука, Ђоковић се понашао по већ виђеној шеми југозомбиленда. Али, авај, његов избор и његова одлука.

Оваква политичка лутања, штетна и нелогична кретања српских јавних личности, међу које спада и Ђоковић, последица су одсуства српске културне политике и југословенског опијума којим је анестезиран велики број Срба. Ово, наравно, не значи да Срби треба да се одричу Ђоковића, већ да преиспитају узроке ових процеса, као и базичне поставке сопствене културне политике.

Треба поставити питање како је могуће да најпознатији етнички Србин тако помпезно похрли у загрљај оних са којима, као народ, имамо много нерашчишћених рачуна из блиске прошлости и који на све начине покушавају да угрозе суверенитет Срба који данас живе у Републици Српској?! Негде очигледно грешимо. Зато треба пронаћи узроке и деловати на њих, надајући се да ће на нашим гробовима изнићи цвијеће за далеко неко поколење.

Кад се подвуче линија, све је јасније да смо – услед вишедеценијског хибридног рата који наши непријатељи воде против нас, услед деловања различитих отровних идеологија, револуција, лажних пророка, националиста из Удбиног шињела, амбасадорских кучкица, организованих удара на темеље наше вере, културе и традиције – готово изгубили моћ политичког промишљања, а самим тим и статус политичког народа. Све је евидентније да се ми у јавном дискурсу и деловању водимо флуидним, тренутним, воденастим емоцијама и инфантилним покличима, а да је стратешки приступ политичким проблемима, нестао из нашег јавног хоризонта. Такво стање духа народа је изузетно опасно јер, када се изгуби политички резон, онда се ствари препуштају емоцији, стихији, руљи и улици. У таквом амбијенту, уз адекватно навођење невидљиве руке наших непријатеља, врло лако може доћи до међусобне ескалације мањег или већег интензитета. Одсуство политичког статуса, такође, онемогућава генерисање било каквог, аутентичног културног садржаја и обрасца, који бисмо супротставили знаковима времена, општој декаденцији и непријатељским кодовима којима нас дели, завађа и атомизира, све до нивоа оне Тарабићеве шљиве, под коју треба да станемо.

Ипак, у овом времену окупације и ограниченог маневарског простора за српску политичку и културну самообнову, остаје нам да на личном нивоу дешифрујемо кодове хибридног рата, не наседамо на коске које нам бацају душмани и да се, као заветни народ, држимо упоришних тачака које су као камен темељац, поставили најбољи од нас и досадашње, историјско искуство српског народа:

Косово, Завет и искуство претрпљеног геноцида!

Симо Крајишник/Стање ствари