Од духовне борбе до државничке одговорности: Вучић о Венсовом „Причешћу“ и другом лицу америчке политике

„Причешће“ је дубоко дирљива књига. Чак и они који се не слажу са Венсом сматраће је утешном јер нам показује да, иако нисмо изгубили писца, Америка је добила политичара кога је покретало нешто много веће и племенитије од сирове амбиције.

Председник Србије Александар Вучић у ауторском тексту за амерички портал „Вашингтон егзаминер“ осврнуо се на књиге некадашњег председника САД Барака Обаме и садашњег потпредседника Џеј Ди Венса.

„Осврћући се на каријеру бившег председника Барака Обаме, аутор Ендру Фергусон је жалио да смо ’изгубили писца, а добили још једног политичара’. Може ли се исто рећи и за потпредседника Џеј Ди Венса? Сличности између 44. председника и 50. потпредседника Сједињених Држава су запањујуће: разорени домови, одсутни очеви и стабилно присуство снажних бака и дедова који су зрачили безграничном наклоношћу. Обојица су видели излаз кроз америчку меритократију, стекли дипломе на престижним универзитетима и сваки је пронашао катарзичан излаз у писању. Катапултирани у жижу јавности својим првим књигама, направили су квантни скок на високе функције“, навео је Вучић.

Додао је да њихове друге књиге откривају оно што их суштински раздваја.

„Обамина ’Дрскост наде’ била је течна и лепа, али је била памфлет за политичара. Не кажем ово погрдно – и сам сам политичар. Оно што мислим јесте да је, упркос свој својој елеганцији, ’Дрскост’ на крају умањена секуларном опрезношћу њеног аутора. ’Причешће’, Венсова друга књига, трактат је за вернике. Она мање припада категорији предизборне литературе, а више традицији духовне аутобиографије, жанру који се протеже од ’Изненађен радошћу’ К. С. Луиса до искрених исповести обичних обраћеника. Не могу да се сетим друге књиге актуелног политичара, а камоли некога ко заузима другу највишу функцију у најмоћнијој земљи света, која тако интимно и без икакве наивности открива ауторове духовне стрепње, световне незаинтересованости, личне мане, неуспехе и сумње“, указао је председник Србије.

Додао је да је књига „Hillbilly Elegy“ упознала читаоце са Венсовим тешким раним животом, а да је већина читалаца ту књигу затворила дивећи се одлучности којом се ослободио таквих околности.

„У ’Причешћу’ откривамо духовну празнину која га је прогонила на врхунцу његовог успеха као јавног интелектуалца. Споља, био је пример успеха – окружен позивима на вечере са милијардерима, телевизијским наступима и новинским колумнама. Изнутра, био је духовно запуштен. Елитне институције попут Јејла, које су Венсу омогућиле приступ високом друштву, подстицале су конформизам и кажњавале интелектуалну и политичку јерес. Постоји одјек Вилијама Ф. Баклија у Венсовом разочарању Јејлом“, оценио је Вучић.

Истиче да Венс детаљно описује свој спори духовни пут од пентекостализма у младости, преко кратког периода атеизма у двадесетим годинама, до преласка у римокатолицизам средином тридесетих.

„Успут се дешавају натприродна искуства, догађаји које је немогуће лако објаснити, попут тренутка када се његов аутомобил, који је јурио, мистериозно зауставио на само неколико центиметара од баријере на ивици планине. Да није било тако, возило би се сурвало, готово сигурно усмртивши свог путника“, наводи председник Србије.

Изражава сумњу да Венсова вера, делом наслеђе, делом начин живота никада није заиста нестала.

„Постала је успавана. Католичка црква, са својим богатим духовним наслеђем, институционалним континуитетом и древним пореклом, поново ју је пробудила и подарила јој обновљену сврху. Као члан Српске православне цркве, то инстинктивно препознајем. Вера је дубља од саме доктрине: одржавају је сећање, заједница, литургија и нагомилана мудрост генерација. Г. К. Честертон је чувено описао традицију као „демократију мртвих“, јер одбија да лиши права оне који су били пре нас. Венсова привлачност католицизму одражава исту чежњу да припада нечему старијем и мудријем, цивилизацији која повезује живе са онима који су били пре нас и онима који ће тек доћи“, пише Вучић.

Указује да је, „задивљујуће за некога ко се релативно скоро обратио вери, Венс није страначки оријентисан“.

„Његов католицизам није ни самоправедан ни ускогруд. Он је скроман и широкогруд. Материјални успех, постигнут упркос готово немогућим околностима, лако је могао да га претвори у нарциса који би се хвалио да је сам створио своју егзистенцију. Уместо тога, чини се да је вера изоштрила његову свест о сопственим недостацима. Своју супругу Ушу, која је хиндуисткиња, описује као „истинитију, чистију и праведнију“ од себе. То је више од површног исказивања дивљења – Венс јој приписује заслуге што га је водила „путем који ме је вратио Богу““, додаје Вучић.

Наглашава да религија инспирише Венсову политику на начине због којих он понекад више подсећа на Џорџа Орвела него на типичног америчког конзервативца.

„У делу Париз и Лондон, Орвел је писао о деградацији појединих професија и понижењима које намеће капитализам. Венс, наглашавајући достојанство рада, доводи у питање конзумеризам који приморава раднике да жртвују празнике са својим породицама и тера иначе пристојне људе на насиље у потрази за робом по сниженим ценама. Његово поглавље о економији, Мрачна наука, нуди оригиналан и нескривено моралан приказ рада, потрошње и сврхе људског просперитета, посматран кроз призму религиозног уверења“, пише председник Србије.

„Као председник онога што економисти називају земљом средње величине са вишим средњим приходима, не могу да занемарим значај привредног раста. Ипак, охрабрујуће је видети западног политичара који Христова радикална учења ставља у средиште расправе о економији – који одбија да људска бића сведе на статистику или људско испуњење на бруто домаћи производ. У једном тренутку Венс упоређује људска бића која покушавају да схвате божанско са златним ретривером који покушава да разуме ајфон. Управо ту лежи дубоки изазов вере. Људска бића су по природи радознала, а рећи им да постоје границе онога што можемо знати готово је позив на неверицу. Можда се вера, на крају, не може разумети, а ако се и може, то разумевање није лако пренети са једног човека на другог. Она се може само осетити и описати“, наводи Вучић.

Додаје да религија Венсове супруге учи да опсесивна везаност за исходе може поткопати сам чин стремљења.

„То ме је пре неколико деценија научила једна индијска породица у Лондону. У том увиду има мудрости. Можда највећа услуга коју верник може да учини није да се расправља, већ да објашњава. Описати своју веру верно убедљивије је него бранити је ревношћу. Управо то Венс чини. Човек који на друштвеним мрежама може деловати борбено, на страницама књиге појављује се као личност велике духовне дубине. Осетио сам извесну блискост са његовом борбом док сам завршавао књигу. И ја сам некада био човек наглог темперамента. Али године, трагедије, патња, терет власти, компромиси и одлуке имају начин да нас омекшају и науче понизности. Изазов на том путу није да прокоцкамо или одбацимо своја уверења“, поручио је председник Србије.

„Причешће“ је дубоко дирљива књига, додаје.

„Чак и они који се не слажу са Венсом сматраће је утешном, јер нам показује да, иако нисмо изгубили писца, Америка је добила политичара кога покреће нешто много веће и племенитије од сирове амбиције“, закључује Вучић.

Политика