Епархија будимљанско-никшићка позвала надлежне да преиспитају локацију регионалног центра за отпад: Светиње су изнад сваког интереса

Епархија будимљанско-никшићка Српске православне цркве огласила се поводом најављене изградње регионалног центра за управљање отпадом у непосредној близини муслиманског мезарја и Храма Светог апостола Томе на Брзави, поручивши да је ријеч о питању очувања светиња, културног насљеђа и међусобног поштовања. У саопштењу позива надлежне институције да преиспитају планирану локацију и истиче да заштита сакралних простора није интерес само једне вјерске заједнице, већ одговорност цијелог друштва. Саопштење преносимо интегрално:

Поводом оправдане забринутости вјерног народа, муслиманске заједнице и свих добронамјерних грађана због најављене изградње регионалног центра за управљање отпадом у непосредној близини муслиманског мезарја и храма Светог апостола Томе на Брзави

Руководећи се Јеванђељем Христовим и својом пастирском одговорношћу, Епархија будимљанско-никшићка осјећа дужност да се обрати вјерном народу, свим људима добре воље и надлежним институцијама.

Мисија Цркве јесте да свједочи истину, да чува достојанство човјека, да буде глас савјести када су угрожене духовне вриједности и да позива на мир, правду и љубав. Управо зато сматрамо да је наша обавеза да проговоримо и онда када су у питању светиње, мјеста вјечног починка наших предака, Божија творевина и мир међу људима.

Свето Писмо нас учи да је сваки човјек створен по лику Божијем. Зато љубав према ближњем не зависи од његове националне или вјерске припадности. Господ нас није позвао да волимо само оне који мисле као ми, него сваког човјека. Свети апостол Павле зато опомиње да смо „позвани на мир“, а сам Господ заповиједа: „Љуби ближњега свога као самога себе.“

Из те јеванђелске истине произилази и наш став према овом питању. Православни хришћанин не може остати равнодушан када је угрожено мјесто које његов комшија, пријатељ или суграђанин сматра светим. Исто тако, вјерујемо да ни припадници других вјероисповијести не могу бити равнодушни према православним светињама. Управо у том узајамном поштовању препознаје се истинска духовна зрелост народа и темељ сваког трајног мира.

Посебну тежину читавом питању даје чињеница да се у непосредној близини планиране локације налазе муслиманско мезарје и храм Светог апостола Томе на Брзави. Те двије светиње нису свједочанство подјеле, већ вјековног заједничког живота људи различитих вјера, који су на овом простору дијелили и радости и страдања, обрађивали исту земљу, градили своје домове, подизали богомоље и са истом људском надом испраћали своје најмилије на вјечни починак.

Управо зато сваки поступак који може нарушити достојанство једне светиње дотиче и достојанство друге. Онај ко истински поштује своју светињу, знаће да поштује и светињу свога ближњег. То није само питање вјерске толеранције; то је питање људске части, морала и цивилизацијске зрелости.

Епархија зато жели јасно да каже да брига муслиманске заједнице за очување свога мезарја није само њихова брига. Она је и наша брига. Као што би сваки православни вјерник очекивао разумијевање и подршку када би било угрожено православно гробље или храм, тако је и наша хришћанска дужност да покажемо поштовање према светим мјестима наших сусједа. То не чинимо из политичких разлога, нити из било каквог пролазног интереса, већ зато што нас томе учи Христос.

Истовремено, једнако смо дужни да подсјетимо да се у непосредној близини планиране локације налази и храм Светог апостола Томе на Брзави, који вијековима представља мјесто молитве, духовног сабрања и историјског памћења српског православног народа овога краја. Због тога ово није питање само једне вјерске заједнице, него питање односа читавог друштва према духовном и културном насљеђу које припада свима.

Светиње нису само грађевине, нити су гробља обичне парцеле земље. То су мјеста на којима се земља додирује са Небом, гдје човјек у молитви стоји пред Богом и где се са поштовањем чува успомена на оне који су прије нас живјели, радили и градили овај крај. Народ који изгуби осјећај за своје светиње, временом губи и осјећај за сопствени идентитет, а народ који не поштује туђе светиње постепено разара и темеље сопственог моралног поретка.

Зато вјерујемо да се овом питању мора приступити са највећом одговорношћу, мудрошћу и пажњом, уважавајући достојанство свих људи, свих светиња и свих законских процедура. Само тако може се градити повјерење које ће трајати дуже од било које појединачне одлуке.

Настављајући своје вјековно предање, Црква подсјећа да је човјек од Бога постављен не као господар који самовољно располаже творевином, већ као њен одговорни чувар и приноситељ. Свети оци говоре да је човјек призван да буде свештеник творевине, онај који са благодарношћу прима дарове Божије и одговорно их предаје будућим покољењима. Зато се однос према земљи, води, шумама, храмовима и гробљима не може посматрати одвојено од односа према самом Творцу.

Свети Исак Сирин учи да је истински милостиво срце оно које се испуњава љубављу према сваком створењу и које „гори за сву твар“ – за људе, за животиње, за птице и за свако створење Божије. Та мисао није пјесничка слика, већ дубоко богословско свједочанство да човјек није позван да влада силом, већ љубављу; не да уништава, већ да чува; не да присваја, већ да служи.

Из таквог разумијевања произилази и наша обавеза да чувамо не само храмове и гробља, него и простор који их окружује. Светиња никада није изолована од свога окружења. Њена тишина, њено достојанство, њен молитвени поредак и природни амбијент чине једну нераскидиву цјелину. Зато очување сакралног простора представља дио очувања духовног и културног насљеђа сваког народа.
Исто тако, дужни смо да подсјетимо да питања која се тичу животне средине, здравља људи, културно-историјског насљеђа и светих мјеста не смију бити сведена искључиво на техничке или административне поступке. Она захтјевају највећу стручност, потпуну законитост, отворен јавни дијалог и искрено уважавање становништва које на том простору живи. Одлуке које се доносе данас остављају посљедице које ће осјећати и они који тек долазе после нас.

Зато позивамо све надлежне институције да, у духу закона, одговорности и општег добра, пажљиво преиспитају сва рјешења која би могла угрозити сакралне просторе, природно окружење, здравље људи и међусобно повјерење које се стрпљиво гради генерацијама. Истински развој није супротстављен духовним вриједностима. Напротив, сваки напредак који жели да буде трајан мора почивати на поштовању човјека, природе, културног насљеђа и светиња.

Посебно позивамо вјернике Српске православне цркве да у овим околностима покажу достојанство, мир и хришћанску љубав. Исто тако, изражавамо братско саосјећање и поштовање према нашој браћи и комшијама исламске вјероисповијести, увјерени да нас управо поштовање светиња и успомене на претке најдубље повезује као људе.

И нека нико не помисли да се овдје брани само једно мезарје или само један православни храм. Овдје се брани много више од тога. Брани се начело да је оно што је свето недодирљиво за сваку пролазну корист. Брани се достојанство покојника, мир живих и право будућих покољења да наслиједе земљу у којој ће се поштовати и човјек и Бог.

Ово није позив на супротстављање, него на заједничко свједочење једне истине: да светиње нису препрека развоју, већ темељ достојанства једног народа. Народ који умије да чува светињу свога сусједа, чува и своју будућност.

Зато се молимо Господу, Цару Мира, да просвијетли умове свих који доносе одлуке, укријепи све људе добре воље и дарује да свака одлука буде донијета у духу мудрости, правде и одговорности, на добро свих грађана, на очување Божије творевине, на заштиту светиња и на славу Божију. Амин.

ЕПАРХИЈА БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ