Петар Комненић и „Начисто“: Новинарство или политички мегфон против Србије?
Предсједник Владе Црне Горе Милојко Спајић стао је у одбрану новинара ТВ Вијести Петра Комненића, након што је Србија донијела одлуку да му забрани улазак на своју територију.
Спајић је поручио да се не може говорити о реципроцитету нити, како је навео, у исту раван стављати аутора емисије „Начисто“ Петра Комненића и главног и одговорног уредника Информера Драгана Ј. Вучићевића.
„Самим тим, тешко је мјеру којом је Србија реаговала на забрану уласка главном и одговорном уреднику ‘Информера’ у Црну Гору сматрати реципрочном. Драган Ј. Вучићевић својим јавним наступима и садржајем који пласира континуирано вријеђа Црну Гору, њене грађане и државне функционере. Такав начин комуникације није у складу с основним професионалним стандардима новинарства“, навео је Спајић.
Међутим, остаје питање да ли је премијер Црне Горе истим аршинима посматрао и јавне наступе Петра Комненића, који је годинама у својим ауторским текстовима и телевизијским емисијама оштро критиковао политику Србије, предсједника Александра Вучића, Српску православну цркву, као и политичке представнике Срба у Црној Гори.
Комненић је, између осталог, долазак путника из Србије у Тиват описивао као „хибридну пријетњу“ и „навијачку ситуацију високог ризика“, док је депортацију 87 држављана Србије представљао као оправдан потез црногорских власти.
У својим текстовима критиковао је, такође, Београд због, како је тврдио, покушаја да скрене пажњу са Самита у Тивту, писао да Александар Вучић „крунише“ Милана Кнежевића за лидера Срба у Црној Гори, оптуживао просрпске странке да дјелују по налогу Београда, док је захтјеве за службени статус српског језика и употребу српске тробојке оцјењивао као политиканство.
Комненић је и наступ предсједника Србије у Њујорку поводом гласања о резолуцији о Сребреници окарактерисао као „навијачки перформанс“, док је медије и организације блиске властима у Србији критиковао због, како је наводио, „националшовинизма“.
Неспорно је да је значајан дио јавног ангажмана Петра Комненича био усмјерен против Србије, њеног утицаја у Црној Гори, Српске православне цркве и политичких субјеката који заступају интересе српског народа.
Зато Спајићева оцјена да се случајеви Драгана Ј. Вучићевића и Петра Комненића не могу поредити представља примјену двоструких аршина. Док се Вучићевићу замјерају оштре политичке поруке, истовремено се занемарује чињеница да је Комненић годинама свој јавни простор користио за континуирану критику Србије.
Осим ауторских текстова, и у емисији „Начисто“ Комненић је неријетко према саговорницима из српског политичког и друштвеног корпуса наступао са видљиво већом дозом неповјерења, оштријим тоном и мање уважавања него према другим гостима. Управо због таквог приступа његово новинарство није политички неутрално, већ да је изразито критички усмјерено према свему што долази из Србије или представља српске националне интересе у Црној Гори.
У том свјетлу, реакција Србије не може се посматрати изоловано, већ као одговор на дугогодишње јавно дјеловање које је у Београду препознато као отворено непријатељско према српским државним и националним интересима.
ИН4С
